Browsing articles in "Tekstovi iz Ekonomista"
Aug 21, 2009
Nenad Zorić
0 komentara

Kohabitacija na kvadrat

kostunica-i-tadic


Kao što one Tolstojeve (ali samo srećne) porodice liče jedna da drugu, tako srpske političke partije (ali i pozicione i opozicione i srećne i nesrećne) ne da liče jedna na drugu, nego bi se moglo reći da imaju identične manire i sposobnost da, ako već ne mogu da poprave, naprave stvari daleko gorim.

Naravno, ne po njih same. Sve igrajući na kartu kratkog pamćenja i kolektivne amnezije u Srba.

Isto tako, kao što se, prema onoj narodnoj, pametan uči na tuđim a onaj drugi na svojim greškama, većina stranaka nikako da shvati da ne treba da čini ono zbog čega je i zamenila prethodnu vlast. Mora da je opet posredi igranje na kartu zaborava birača. I maksimu: "što u dobru prođe, u zlu se ne vraća".

Tako je i sa ovim najnovijim slučajem, prema običaju nazvanom "afera stanovi". Što on i jeste. Ali je i još nešto.

Bahatost

U proteklih nekoliko godina, a za vreme predsedavanja Vladi Srbije Vojislava Koštunice, državni službenici otkupili su, po ceni koja je daleko ispod tržišne (pominje se cifra od 500 evra po kvadratu) 288 stanova koji su do tad bili u vlasništvu države "“ glasila je vest koju su otkrili mediji (mada svi sumnjaju da im je neko "dojavio") a posle vesti i afera. Ovog puta na tapetu su se našli Vojislav Koštunica i DSS. Ko im je kriv kad im sećanje ne dobacuje dalje od godinu dana. Da je drugačije, znali bi da je od 1997. do 2007. otkupljeno 2.166 državnih stanova, da je samo od 1997. do 2000. otkupljeno 1.200 stanova, od 2001. do 2004. ukupno 366, a od 2004. do 2007. "samo" 600 stanova.

Da SPO već godinama ima rejting kakav ima dobrim delom i zbog onomadašnje "afere sa gradskim stanovima". I da su se i onda, kao i danas, pojavljivali spiskovi (onda sa sve fotografijom) ljudi koji su po povlaščenim uslovima dobili te stanove. One društvene stanove koji su 90-ih otkupljivani po bagatelnim cenama da i ne pominjemo. Socijalisti – koji su tad kupovali socijalni mir i dugovečnost na vlasti, a sad su prvo podrška jedne a onda i stub druge vlade – imali su toliko drugih grehova da im ovaj nikad ozbiljno nije ni spočitavan. Nije se stiglo.

Ofsajd zamka

I svi će se oni (nevešto) braniti kao što Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a (nevešto) pokušava da objasni kako osim apostrofirane Nedeljke Stanisavljević (prema medijima Koštiničine saradnice a prema njemu obične službenice koja se tu samo našla sticajem okolnosti) niko od funkcionera DSS nije među ovih 288 srećnih dobitnika, kako je sve urađeno prema vladinoj Uredbi i kako ideja nije bila da se neko stavi u povlašćeni položaj već da se izjednači sa "svima onima koji su na sličan način 90-ih otkupili društvene stanove". Kao što, uostalom, i DS (nevešto) prenebregava činjenicu da su i oni sedeli u vladama i stambenim komisijama i da je do vaskrsnuća Iviće Dačića bila na snazi kohabitacija. Sportskim rečnikom kazano, klasična ofsajd zamka.

"žTo je za jednu širu polemiku", Aligrudićev je odgovor na pitanje da li je, sa ove distance, odluka da se dozvoli otkup 288 stanova dobra ili loša. "Možda je, kad je ta etapa otkupa društvenih stanova za nama, moglo da se ide i na druge oblike rešavanja stambenih pitanja. Ali, pošto se ovde radi, u gro slučajeva, o pripadnicima policije i vojske koji imaju specifičan položaj, verovatno je ta uredba mogla i da ostane ovakva kakva je", pojašnjava šef poslaničke grupe DSS-a za Ekonomist magazin. On dodaje da je "filozofija rešavanja stambenih pitanja bila opšteprihvaćena" i da nije postojala nijedna politička struktura koja se bilo kad pobunila i rekla: ovo ne sme da se radi ovako. "To je bilo pitanje konsenzusa", konstatuje Aligrudić.

"žNeka se sve ispita i ako se nađe da je neko od članova i funkcionera DSS-a dobio stan na ovakav način, neka odgovara pa da mi je zenica oka. Nedeljka Stanisavljević je bila Koštuničin saradnik u onoj meri u kojoj je sad saradnik Mirka Cvetkovića. Ali, navešću vam primer Nevene Karanović koja je visoki državni finkcioner u Ministarstvu zdravlja a istovremeno i partijski funkcioner G17 plus, a koja je dobila stan u kategoriji ovih lica o kojima pričamo", kaže dalje Aligrudić dodajući da se zaboravlja činjenica da su "oni koji su dodeljivali te stanove pretežno bili ljudi iz DS-a.

"žKad se sve oduzme i sabere, pitanje nije za nas već za Đilasa, Šutanovca i Milana Markovića koji su bili članovi Stambene komisije: gospodo o čemu se ovde radi, da li znate koja je procedura rešavanja stambenih pitanja, da li znate da je Nevena Karanović član partije koja je vaš blizak koalicioni partner", zaključuje Aligrudić.

S druge strane, Dragoljub Mićinović, predsednik Političkog saveta DS-a kaže da o čitavoj aferi ne zna mnogo i da je oduvek bio za to da se funkcionerima ne dodeljuju državni stanovi. "Ovo je samo nastavak prakse još iz vremena one države i nasleđenih privilegija", rekao je kratko Mićunović za Ekonomist magazin koji nije uspeo da dobije izjavu od još nekog, bolje upućenog funkcionera DS-a, uprkos pokušajima da stupi u kontakt sa nekolicionom čelnika demokrata.

Inače, Vlada Srbije od jula 2008, kad je formirana nije dodelila nijedan stan a premijer Cvetković izdao je nalog da se utvrde sve okolnosti u kojima su u ranijim periodima dodeljivani stanovi zaposlenima u toj instituciji i naložio da se obustave svi postupci dodele stanova prema ranijim odlukama. Reagovao je i predsednik Tadić, ocenjujući da je ovakva praksa dodeljivanja državnih stanova "opasna po ekonomiju i državu" i rekao da je to nedopustivo.

Nedopustivo je. Ali, zašto je dopušteno.

Bumerang

Prema Cvijetinu Milivojeviću, vlasniku PR agencije "Pragma" čitava priča oko funkcionerskih stanova jeste afera ali je i "nevešto odigran spin".

"žOvo je ad hok spin koji je trebalo da bude jedna vrsta pritiska na DSS da podrži koaliciju Za evropski Voždovac, napravljen tako da se naručiocu posla, odnosno onome ko je pokrenuo čitavu kampanju to može obiti o glavu. Apsolutno je jasno da se dodela stanova desila u jednoj vladi koja je počivala na odnosu ljubavi Vojislava Koštunice i Borisa Tadića", kaže Milivojević za Ekonomist magazin.

On kaže da kad otvorite "jednu tako opasnu stvar nameštanja stanova", javnost vidi da ti stanovi koštaju koliko koštaju, "ali postavlja se pitanje koliko košta nameštanje tendera, javnih nabavki, poslova onima koji su vam pomogli u kampanji, koliko košta opstanak monopolističkih firmi koje zavise upravo od činjenice da jedna politička aparatura čini sve da oni opstanu, dakle 288 stanova naspram 288 velikih pljački. Kad kažem da se to može vratiti kao bumerang, upravo na to mislim", precizira dalje Milivojević dodajući da se na ovome neće stati. "Javnost već nagađa, ali sad je leto, mirnija atmosfera. Međutim, kad počne Skupština da radi ovi iz opozicije jedva čekaju da nastave polemiku na šlagvortu koji im je dat", konstatuje Milivojević.

Fond za razvoj demokratije pokrenuo je kod Ustavnog suda Srbije postupak za stavljanje van snage članova 48a, 48b i 48v Uredbe o otkupu državnih stanova ali ma kakva da bude odluka, oni koji su dobili stanove neće biti sankcionisani. Odluka suda neće krivično teretiti ni one koji su im te stanove dodelili osim što može delovati preventivno i spasiti ono što se spasiti može. Ako je nešto od državnih stanova, posle decenija dodeljivanja, ostalo. Partijama ostaje politička odgovornost. A ona, zbog pomenute amnezije i ustaljene prakse, nema nikakvog efekta na formiranje vlasti. Osim kratkoročnog bacanja političkog protivnika u nokdaun, publike radi.

Efektni kraj meča će i ovog puta izostati jer bi u protivnom svi bili nokautirani.

Aug 14, 2009
Nenad Zorić
0 komentara

Državni pečat

sluzba

Dok članovi Radne grupe smatraju da se radi o zakonskom predlogu koji na kvalitetan način reguliše i uspostavlja jedinstveni sistem tajnosti podataka, poverenik i ombudsman smatraju da se njime ograničavaju njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana i da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole

Taman kad su se stišale strasti i Slavica Đukić-Dejanović odredila poslanicima pauzu do 31. avgusta a dobrom delu javnosti i gotovo svim medijima poklonila čitav mesec da licitiraju šta će se desiti tog dana kad bi trebalo da usledi glasanje o Predlogu zakona o informisanju, eto još jedne vruće teme.

Možda i važnije od pomenutog zakona ili bar esencijalno bitne za rad medija koji bi on trebalo da uredi. Naime, sa gotovo istom žustrinom raspravlja se o Predlogu zakona o tajnosti podataka koji je ušao u skupštinsku proceduru početkom prošlog meseca.

Razlika je jedino što u sporenju povernika i ombudsmana s jedne i članova Radne grupe koja je napravila ovaj zakonski predlog s druge stane, ne učestvuju svi u izvršnoj vlasti i nemaju kritičan broj poslanika, pa manjkaju kladioničarske kvote hoće li doći do pada Vlade Srbije, kao što je to slučaj povodom spornog Zakona o informisanju a suštinski, samo borbe Dinkića i Dačića za poziciju druge violine. I sad neka neko kaže da su leta u Srbiji samo pretopla i dosadna.

Stvar je, zbilja ozbiljna i veoma je važno da zakon kojim se po prvi put u Srbiji uređuje jedinstven sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove, zaštitu i pristup tajnim podacima i prestanak njihove tajnosti bude dobro i kvalitetno napisan. Zato i ne čudi ovolika rasprava, koja je svakako potrebna, ma koliko buke proizvodila.

Ako se usvoji ovaj zakon neće više biti tri vrste tajni koje su do sad postojale (vojna, državna i službena) i u okviru svake od njih tri nivoa tajnosti (strogo poverljivo, poverljivo i interno) već se predviđa jedna vrsta tajne sa četiri stepena poverljivosti (državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno) jer će akcenat biti na kriterijumu na osnovu kog se nešto proglašava tajnom.

Stvarna kontrola ili privid

Čini se da je glavni spor oko člana 40. ovog zakona koji predviđa da se "pristup podacima označenim kao ‘državna tajna’ i ‘strogo poverljivo’ može izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama i direktoru Kancelarije saveta.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije kaže za Ekonomist da predlog ovog zakona tretira nezavisne nadzorne organe i ograničava njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana, a još je gore, kako kaže, to da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole. "Kreatori tajni će "kontrolisati" sami sebe. Naime, predviđa da će nadzor nad njegovom primenom vršiti "služba" Vlade. A bez obzira na zvučno ime – "Kancelarija saveta", stručna služba je stručna služba i niti ima niti može imati nadzorna inspekcijska ovlašćenja. Bez toga je priča o stvarnom nadzoru bespredmetna", kategoričan je Šabić koji još dodaje da je zakon "zaboravio" da zaštiti "insajdere", ali i da je na elementarnom, pravno-tehničkom nivou loš.

S druge strane Saša Gajin, iz Centra za unapređenje pravnih studija i član Radne grupe za izradu ovog Predloga zakona kaže da se kritika Predloga zakona temelji na neistinitim tvrdnjama da će poverenik i ombudsman morati da traže odobrenje za pristup informacijama koje su klasifikovane kao tajna. "Nigde u Predlogu zakona nema odredbe koja bi upućivala na to o čemu oni govore", kaže Gajin za Ekonomist dodajući da je u članu 40. taksativno navedeno pet slučajeva u kojima se ovim dvema nezavisnim institucijama može ograničiti fizički pristup tajnim podacima.

"žSlobodan pristup bilo kom podatku, bez obzira na stepen tajnosti, poverenik i ombudsman sada imaju direktno ex lege i za to im nije potrebno ničije odobrenje. Po Predlogu zakona (čl. 38) ubuduće će im za pristup tajnama, i najnižeg stepena, trebati odobrenje. Dakle, trebaće im i za one na koju je oznaku "interno" stavio direktor škole ili veterinarske stanice. A (čl. 40), čak štaviše, predviđa da ovlašćenja poverenika i ombudsmana utvrđena zakonom mogu biti suspendovana, i što je još apsurdnije da ih mogu suspendovati organi nad kojima bi trebalo da vrše nadzor. Presedan za tako nešto ne postoji nigde, pa to što tih slučajeva ima ‘samo’ pet nije utešno, posebno što su neki od njih definisani tako široko da je ograničenje ovlašćenja moguće kad god ‘zatreba’", kategoričan je Šabić.

On postavlja pitanje zašto bi se tajne službe ili organi bezbednosti bojali toga da nadzorni organi imaju pristup informacijama o ‘metodama’ ili ‘posebnim postupcima’, ako ih sprovode po zakonu? "Zar se iza tih eufemizama ne može kriti upotreba nezakonitih mera, primena torture, neovlašćeno praćenje, snimanje ili presretanje Interneta i slično?", dodaje poverenik.

I u ovih pet slučajeva, pojašnjava Gajin za Ekonomist, povereniku se ne uskraćuje mogućnost pokretanja postupka odlučivanja po žalbi, već samo fizički pristup podacima dok traje neka operacija. Međutim, za poverenika je ovakva konstatacija "podjednako besmislena, kao reći ‘sud može da sudi, ali ne sme da vrši uvid u dokaze’. A što se tiče tog ‘privremeno’, pokušaću da vam kroz simplifikovano, ali umesno poređenje objasnim šta znači. Zamislite sanitarnu inspekciju koja po prijavi da su uslovi u nekom restoranu nehigijenski, dođe u kontrolu, a tamo se suoči sa restoraterom koji ima pravo da im kaže: ‘Odlazite i dođite kad vam kažem!’ Kad ‘sredi stvari’, pozove ih ‘u kontrolu’. I kontrola uvek pokaže da je ‘sve u redu’", dodaje Šabić.

Mogućnost zloupotrebe i zaštite

majući u vidu da se radi o tematici koja se tiče najvažnijih činjenica vezanih za bezbednost države i građana logično se postavlja pitanje mogućnosti zloupotrebe, odnosno zakonske kontrole da do nje ne dođe.

"žAko smo ograničili njihova prava da pristupe tim informacijama onda smo bili dužni da stvorimo dobre mehanizme zaštite interesa javnosti od zloupotreba. Tri su nova mehanizma zaštite. Kad se donese ovakva odluka ograničavanja ona se bez odlaganja (čl.40), a najkasnije u roku od osam dana od dana donošenja odluke, dostavlja odboru Narodne skupštine nadležnom za nadzor i kontrolu u sektoru odbrane i bezbednosti, Vladi i Savetu za nacionalnu bezbednost. Drugi mehanizam zaštite je da poverenik i ombudsman imaju pravo da pokrenu postupak unutrašnje kontrole, odnosno postupak deklasifikacije takvih podataka. Treći, najvažniji mehanizam zaštite je da ove dve institucije mogu zahtevati od Vrhovnog suda da donese odluku o tome da li oni imaju pravo pristupa", precizira Gajin.

I opet, tu nije kraj. Rodoljub Šabić kaže da je "’dostavljanje ‘odluke’ na više adresa samo ad informandum, od toga nema nikakvog efekta, osim moguće štete po interese koje navodno žele da zaštite, jer se širi krug subjekata koji zna za ‘tajnu’. A ideja da poverenik i zaštitnik građana za bilo šta mole ‘internu kontrolu’ organa nad kojem po zakonu vrši nadzor, je već na prvi pogled ponižavajuća, i za ljudska prava i za ‘zaštitnike’", konstatuje Šabić.

On kaže da i treći mehanizam zaštite ne predviđa kako kažu – obraćanje Vrhovnom sudu, nego predsedniku Suda. "Dakle, on je, kao i dobar deo ovog zakona, samo privid. Predsednik Vrhovnog suda, sam po sebi nije sud, on ne sudi. A ideja da se, u postupku nepoznate vrste, koji se pokreće, u pravnoj teoriji, nepoznatim aktom, ipak upusti u suđenje izgleda mi i neverovatno i zabrinjavajuće", zaključuje Šabić.

Problem dosijea

Bogoljub Milosavljević, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union kaže za Ekonomist da "kad se u celini pogleda", ovaj Predlog zakona "deluje kao solidan tekst" ali kaže da se mora postaviti pitanje zašto se ograničavaju baš ovi nezavisni organi i zašto je njima oduzeto pravo pristupa. Milosavljević ukazuje i na još jednu odredbu koja je problematična. "Četvrto ograničenje (čl.40) vezano za identitet sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti mi se čini prejako. To je suprotno evropskoj praksi u ovoj oblasti", kaže Milosavljević za Ekonomist i dodaje da su ostale tačke ograničenja slične zakonskim rešenjima u svetu.

Opet, Saša Gajin kaže da u ovom zakonskom predlogu ne postoji nikakva smetnja da se usvoji zakon o otvaranju dosijea bezbednosti. Ali da ovaj predlog zakona nije mesto na kome bi se bavili tim pitanjima. Na našu konstataciju da se, bar do donošenja tog zakona o otvaranju dosijea, štite stari saradnici službi bezbednosti, Gajin kaže da bi se "na neki način moglo tako reći, iako bih ja više bio sklon da kažem kako se radi o jednoj pravnoj praznini, odnosno da nešto što treba da bude regulisano nije regulisano", konstatuje Gajin.

Sporni Član 40.

Pristup podacima označenim kao "DRŽAVNA TAJNA" i "STROGO POVERLjIVO" može se izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i direktoru Kancelarije Saveta, u skladu sa ovim zakonom.

Ograničenje iz stava 1. ovog člana odnosi se na podatke o:

1) istražnoj radnji, odnosno akciji koja je u toku, a sprovode je nadležni državni organi u skladu sa zakonom, do njenog okončanja;

2) metodima pribavljanja bezbednosnih i obaveštajnih podataka i načinu primene posebnih postupaka i mera u konkretnom slučaju;

3) pripadnicima ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove i službi bezbednosti sa prikrivenim identitetom, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

4) identitetu sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

5) trećim licima, dok je to neophodno potrebno, ako bi otkrivanje podataka o njima moglo da šteti zaštiti životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet).

Apr 10, 2009
Nenad Zorić
0 komentara

Igre bez granica

agencija, Foto: D. Milosevic

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva, a u nekim slučajevima i četiri organa koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv. Osim preklapanja nadležnosti svako telo ima i veliki broj odeljanja, sektora za istraživanje ili normativne poslove, pa odeljke za strategijski razvoj, kategorizaciju, a radne grupe i komisije da i ne pominjemo

Zvuči šašavo, ali mene leđa više ne bole, kaže gospođa u reklami za poznato pomagalo protiv bolova u leđima.

Zvuči šašavo, ali Vlada Srbije ni sama ne zna koliko u državi ima agencija, direkcija, fondova i regulatornih tela koje je osnovala, kojima daje pare i koje bi ukinula samo kad bi znala njihov broj, strukturu zaposlenih i funkciju, jer mnoga imaju iste ili gotovo iste nadležnosti i delokrug rada. Stvarno zvuči šašavo, ali je porazno istinito i, za razliku od reklame, boli.

Racionalizacija čeka racionalizaciju

Još pre nego što je vlada donela poslednji paket mera ušteda i prikupljanja sredstava za popunjavanje budžetskog minusa, prema nezvaničnim najavama koje su dolazile upravo iz republičkog kabineta, počelo je prebrojavanje državne administracije, posle kojeg bi trebalo da usledi analiza gde se i kako ona može smanjiti radi ušteda. Premijer Cvetković je pre nekoliko dana potvrdio da se ovi podaci još prikupljaju i da "će njihova racionalizacija uslediti posle racionalizacije u javnim preduzećima i u državnoj upravi, gde su mere štednje već uvedene". Milivoje Mihajlović, šef Kancelarije sa saradnju sa medijima kaže za Ekonomist da će se ovi podaci naći na sajtu Vlade Srbije naredne nedelje.

Iako poslovica kaže da od viška glava ne boli, kao i svaka umotvorina i ova ima izuzetke. Od viška, na primer, evra ne boli glava ili ne boli građane Srbije, od viška slobodnih radnih mesta isto tako, ali od viška zaposlenih i viška tela i institucija koje konstantno pritiskaju leđa poreskih obveznika i stoje nad glavom narodnih predstavnika, glava ne prestaje da boli. Možemo konstatovati da je reč o višegodišnjoj migreni.

Ako, dakle, ni vlada, još uvek, ne zna koliko, kome i zašto daje novac, čemu onda potreba za Službom za upravljanje kadrovima, koja ne zna ni broj kadrova; čemu Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, koja ne zna koji sve organi postoje pa tako ne može znati ni opis njihovog posla i čemu, najzad, ako već postoje ove dve službe nekakav Savet za reformu državne uprave.

Konstatno se priča o reformi administracije, giljotini propisa, racionalizaciji a ona nikako da pokaže rezultate, nešto slično kao kad je poznati Zvezdin golgeter Steva Ostojić toliko driblao Partizanove igrače da su gledaoci na utakmici i oni pored radio prijemnika pitali je l’ konačno dao gol, a odgovor je bio: još ga dava. Tako i ovi, još reformišu i unapređuju. Valjda zbog toga postoji i Agencija za unapređenje državne uprave.

Apsurd

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva (a u gore pomenutom slučaju i četiri) tela koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv kao, na primer, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza i Agencija za strana ulaganja i finansiranje izvoza? Ili Agencija za zaštitu životne sredine (u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja) i Fond za zaštitu životne sredine?

I sad će odmah uslediti odgovor kako to suštinski i jesu dve agencije ili kako mora da postoje i fond i agencija, ali, čak i da je to tačno, građani ne moraju da plaćaju četiri čoveka na čelu ovih institucija, već dva kad bi se fuzionisale ili samo jednog ako se pokaže da im se opisi poslova preklapaju. Ali, nije isto biti direktor agencije i šef odseka u agenciji, jer je buđelar puniji u prvoj varijanti.

Iako je Mlađan Dinkić, ministar ekonomije prošle nedelje pomenuo broj od 102 regulatorna tela, Ekonomist nije uspeo da od vladinih činovnika dobije precizan podatak jer "to znaju u kabinetu ministra finansija" odakle će vas uputiti na kol centar, pa na sekretarijat koji vam, takođe, neće pomoći.

Ako krenete da sami istražujete koliko ima ovakvih tela, osim pomenutih preklapanja nadležnosti neminovno ćete uočiti da gotovo svako telo ima i veliki broj odeljenja za kojekave poslove; onda sektora za razvoj, istraživanje ili normativne poslove; pa odeljaka za strategijski razvoj, kategorizaciju ili šta već, da radne grupe i komisije i ne pominjemo. Tako u Sektoru za upravljanje projektima Ministarstva omladine i sporta imate, osim pomoćnika ministra, šefa Odseka za planiranje i pripremu projekata, šefa Odseka za racionalizaciju i kontrolu projekata i rukovodioca grupe za pravne poslove?

Nemanja Nenadić, programski direktor Tansparentnosti kaže za Ekonomist da su i oni tražili od vlade podatke o broju i nameni agencija i da ih očekuju tek sledeće nedelje kad će moći da preciznije kažu koliko se "duboko išlo u analizi i koje su to agencije čije se funkcije preklapaju".

Kaskanje

Vladimir Vučković, profesor Megatrend univerziteta kaže za Ekonomist da samo postojanje agencija nije problematično jer, kako kaže, ne treba otići u drugu krajnost "da nam one uopšte ne trebaju pošto iz Evrope često stižu pohvale za formiranje nekih agencija" ali da se, s druge strane, mora znati koje su to agencije i šta "one pobogu rade".

Mora se priznati da ovo nije problem samo Cvetkovićevog kabineta, odnosno nije ga samo napravio on, već i ranije vlade, pa i one pre demokratskih promena. Ali je problem onih koji trenutno sede u Nemanjinoj 11 što se posla nisu latili mnogo ranije. Iako ova postava voli da za svaki potez kaže kako ga je povukla pre svih u regionu, kako je prva u ovome ili onome, u slučaju državnih agencija ozbiljno je zakazala, ma šta rekla i kako se opravdavala. Ako se stvarno i ozbiljno krenulo u prebrojavanje agencija i stukture zaposlenih u njima onima koji to rade neće biti nimalo lako, pošto je reč je još uvek neistraženim lavirintima. No, dobro je da se počelo, samo da sad ne formiraju Agenciju koja će pobrojati, izanalizirati i smanjiti troškove regulatornih vladinih tela.

Dec 19, 2008
Nenad Zorić
0 komentara

Borisova “božja ruka”

ministri odgovaraju Skupstini

Svi ste čuli onaj davnašnji opis prosečnog Srbina u tri reči "“ u se, na se i poda se.

Nastavimo li u ovom (ciničnom) tonu, možemo reći da taj prosečni Srbin za sve životne muke optužuje vlast (upotrebljavajući zamenicu "oni"), najčešće glasa za one koji su na vlasti (upotrebljavajući floskulu: u koga je vlast, u toga je i batina) ali i traži od nje (vlasti) da mu reši i najbizarnije probleme.

Ako nam ne verujete, proverite kod šefa kabineta ili direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije koliko se pisama koje svakodnevno dobijaju odnosi na probleme oko međa, korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi, nemarnosti i neljubaznosti opštinskih službenika, a ne bi se začudili da ima i onih koji se žale kako ih svekrva maltretira ili ih je tašta gađala pepeljarom.

Kad Boris Tadić na glavnom odboru Demokratske stranke izjavi: "Moja jasna poruka je da ćemo svakoga trenutka i premijer Mirko Cvetković i ja analizirati rad ministarstava i čelnih ljudi opština u Srbiji. Predlagaćemo mere i smene kada god to bude neophodno", onaj prosečni Srbin, a i neki pride, u znak odobravanja će mu aplaudirati. Njih zanima samo jedno, da imaju efikasnu i odgovornu administraciju na svim nivoima vlasti. Ovu tezu potvrđuje još jedna Tadićeva izjava sa pomenutog Glavnog odbora DS-a: "Sa građanima zajedno moramo proći ova iskušenja.

Znam da su ljudi Srbije spremni da izdrže svaku nevolju ako znaju šta je istina i ako znaju da oni koje su izabrali mogu da preuzmu odgovornost, da trpe i da ne beže od posla."

Šta kaže Ustav

Elem, iako su svi jednaki (imaju ista prava i obaveze), nisu svi Srbi prosečni. Tako će se naći i oni koji će zapitati: a šta kaže Ustav? Njih ne interesuje da li je Boris Tadić dao ovu izjavu kao predsednik Srbije, predsednik Demokratske stranke, bivši predsednik Vaterpolo saveza, sin akademika Ljubivoja Tadića, i da dalje ne nabrajamo. Sve ove apozicije određuju i drugo su ime za Borisa Tadića, ali je njegovo prvo ime – predsednik Republike Srbije.

Član 112. Ustava Srbije, u kome su navedene nadležnosti predsednika Republike, nigde ne kaže da on može da smenjuje ministre. "Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike. Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike", piše u članu 23. Zakona o predsedniku Republike.

Može li onda Boris Tadić da smenjuje ministre i ocenjuje njihov rad?

Opširnije »

Nov 10, 2008
Nenad Zorić
0 komentara

Očekivanje pada cena nekretnina: Sporo naniže, veštački naviše

Stambene-zgrade

Prosečne mesečne rate za kredite u evrima i švajcarskim francima porasle su prošlog meseca za dve, tri pa čak i četiri hiljade dinara samo zbog promene kursa, dok su, dugoročno gledano, vlasnici stanova izgubili mnogo više, jer su rate za samo dve i po godine kod nekih banaka uvećane i za četvrtinu

Cene nekretnina moraće da padaju. iće to jednostavna posledica finansijske krize i promene cene kapitala na tržištu. Na udaru će biti tražnja za stambenim kreditima, a onda i ponuda kredita za projektno finansiranje. Prvo će pasti cena manjih stanova koji se sada najviše grade i manje kvalitetnih stanova koji se sada najviše prodaju. Srbija, a posebno Beograd, za sada su i tu izuzetak. Ponegde se čak beleži porast prometa nekretnina jer građani koji imaju loše iskustvo s novcem i bankama, kada imaju, rado ulažu u nekretnine.

Po istraživanju King Sturga, ukoliko se na tržištu kapitala ne desi ništa drastičnije od onoga što se dogodilo do sada, rast tržišta biće usporen. Umeren rast kamata na stambene kredite dovešće do umerenog usporavanja, dok će visoke kamate na kredite ozbiljno da ugroze tržište stanova pošto se većina kupovina finansira na ovaj način.

Neki prodavci nekretnina neosnovano su zatečeni odlukama pojedinih banaka da na određeni period zaustave dodeljivanje stambenih kredita i najavile znatno više kamatne stope. Ima, doduše, i onih koji pokušavaju što pre da prodaju svoje nepokretnosti pa snižavaju cene, ali tek ta desetak odsto, kaže direktorka agencije za promet nekretnina Alka, Kaća Lazarević.

Nepostojeće transakcije

Cene nekretnina u Srbiji su, za razliku od regiona gde su i pre ekonomske krize bile u padu, bile znatno više nego na razvijenim tržištima. Prema podacima King Sturga, tržište stanova u Beogradu trenutno je na vrhuncu. Cene su stabilne već četvrti kvartal pa se značajnije promene ne mogu očekivati zbog velike tražnje i inertnosti tržišta. Ostali uzročnici visokih cena na tržištu bili su dostupnost kredita i nekvalitetna ponuda stanova (sa manjom kvadraturom i planska blokovska izgradnja).

Zanimljivo je da je "spinovanje tržišta" takođe jedan od faktora koji drže visoke cene. Na tržište se, naime, plasiraju informacije o ogromnoj tražnji stanova i enormnim postignutim cenama u pojedinim transakcijama (tzv. pikovima) što je imalo veliki uticaj na sadašnje cene stanova. Cene dostignute na taj način, retko su održive.

Krajem oktobra dolazi do smanjenog interesovanje za stambene kredite, pogotovo posle odluke banaka da ukinu pozajmice u švajcarskim francima, koje su važile za najpovoljnije.

Kupovina u Frankfurtu

Od ekonomskih stručnjaka moglo se čuti da je srpsko tržište nekretnina specifično, pošto je usko, loše regulisano, pa samim tim i nepredvidivo. Njegovu specifičnost dodatno ilustruju i podaci iz istraživanja agencije Kolijers prema kojima je čak zabeležen povećan promet. "Strah od varljive berze i loše iskustvo sa bankama iz prethodne decenije tome su najviše kumovali. Građani su procenili da će najmanje gubitke pretrpeti ulaganjem u nekretnine, objasnio je Jovica Jakovac, direktor Kolijersa u Beogradu.

Ono što je konstantan problem na tržištu nekretnina u Srbiji je nepostojanje masovne gradnje, te prema nekim statističkim podacima u Beogradu nedostaje oko 60.000 stanova.

Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije nedavno je prognozirao da će za narednih pola godine do godinu dana doći do prizemljenja nekretnina i savetovao da se za 3.000-4.000 evra po kvadratu stambenog prostora može kupiti mnogo kvalitetnija nekretnina u Minhenu ili Frankfurtu. Drugi ekonomisti imali su slične prognoze koje su se uglavnom svodile na to da će na tržištu nekretnina doći do rasta ponude zbog poskupljenja kredita i kamata kao posledice krize, ali značajnijih korekcija cena za sad nema.

Fiat stvara tražnju

Poslednjih 15 dana ponuda stanova je mnogo kvalitetnija, napominje Kaća Lazarević. Od početka godine, prema njenim rečima, njihova agencija je imala oko 20 stanova u ponudi, dok je u poslednjih 15 dana napravljeno nekoliko kataloga, zato što se pojavio veliki broj ljudi koji hoće da prodaju svoje nekretnine. Ono što je važno napomenuti je da su u ponudi veoma atraktivne lokacije, koje su zainteresovani kupci do sada tražili ali nije bilo onih koji su hteli da prodaju.

"žJoš uvek nema izraženih promena kod cena nekretnina bilo u Beogradu, bilo u Nišu ili Novom Sadu jer korekcije cena se vrše samo u pojedinim slučajevima kad je ljudima neophodno da stan prodaju ili su pre krize dali kaparu za neki drugi stan pa su rokom uslovljeni za prodaju ili sa već odobrenim kreditom moraju hitno da kupe stan", objašnjava Lazarevićeva. Osetnije promene se mogu očekivati tek u narednih 4-5 meseci kad će prodavci shvatiti da sa nerealno visokim cenama više ne mogu da pronađu kupce na srpskom trzištu, pogotovu što će biti vrlo mali procenat kupaca koji uzimaju stambene kredite.

Skuplji stambeni krediti, u kombinaciji sa ekonomskom krizom, usporili su prodaju stanova u Novom Sadu, ali je ostala stara cena kvadrata od 1.250 evra za periferiju do 1.800 evra za stan u centru.

Od većih gradova Srbije najjeftiniji su stanovi u Nišu, gde se kvadrat kreće od 700 do 1.300 evra, koliko košta strogi centar. To je čak jeftinije nego kvadrat na periferiji Beograda, pa se iz nekih agencija za nekretnine može čuti kako u ovom gradu neće doći do pojeftinjenja iako je proslog meseca znatno opala prodaja stanova.

U Kragujevcu je potpuno drugačija situacija. Tamo je dolazak FIAT-a drastično podigao cenu građevinskog zemljišta, pa tako i stanova. Posle samo godinu dana, kupovina kuće u Šumaricama jednom Kragujevčaninu pokazala se kao odlična investicija, pošto je kuća kupljena na periferiji grada pre godinu dana i sada je njena vrednost oko 130.000 do 140.000 evra, a pre godinu dana je plaćena svega 60.000.

I prema procenama stručnjaka za nekretnine, cena kvadrata u Kragujevcu može da ide samo nagore ili da se, u najboljem slučaju, zadrži na postojećoj. Trenutno kvadrat košta od 1.200 do 1.500 evra.

U Beogradu se godišnje izgradi od 3.500 do 4.000 stanova, a oko 100.000 ljudi čeka na svoje parče prostora. Tačnije, procenjuje se da svaki stan ima deset zainteresovanih kupaca. Cene u Beogradu, u centru, u zavisnosti od kvaliteta stana, godine izgradnje, strukture jesu od 2.000 do 3.500 evra, a na periferiji od 1.000 do 2.000 evra.

Rast cena, prema očekivanju King Sturga, u budućnosti mogu da očekuju samo stanovi na pojedinim lokacijama usled infrastrukturnih ili kapitalnih projekata u blizini. Centar grada će se obnavljati i može da se očekuje veća razlika između centra i periferije.

Pages:«123456»