Poraz po glavi stanovnika

Deset godina od demokratskih promena, kad ozbiljni pojedinci i familije, da ne govorimo o kompanijama i državama, podvlače crtu i donose zaključke gde su, kuda će i kako dalje, u zemlji Srbiji se neuporedivo više pisalo, pričalo i dodatno analiziralo dešavanje na sam dan 5. oktobra 2000. O deceniji koju su, očito, raščerupali tajkuni, proćerdali političari a ostatak pojeli skakavci, gotovo da nije ni bilo reči. Srpsko društvo je, dakle, bačeno u nokdaun. Bez obzira na ovu lošu vest kojoj nema mesta u prigodama na okrugle datume, sudija je počeo odbrojavanje. Pet dana kasnije, u deset sati pre podne, konstatovao je nokaut.

Poraženi su lezbijke, gejevi, bi i transseksualci, ultradesničari, huligani, vlast, opozicija, tradicionalisti, evropejci, pravoslavci, ateisti, poštena inteligencija, neuki, starosedeoci i došljaci. Najviše od svih poreski obveznici, koji su plaćali sve one eksperimente i koji će platiti i ovih, preliminarnih, milion evra štete koju su napravili huligani.

Pobedili su aktivisti. Odnosno, profesionalni zastupnici svih socijalno, seksualno, rasno i politički ugroženih grupa.
I Ivica Dačić (bez imalo cinizma) čija se policija, za razliku od one Miloševićeve, ponela krajnje profesionalno. Pre svega časno.

Dva sveta

U danu kad je u Beogradu održana (zvanično) prva Parada ponosa koja je trebalo da ukaže na težak položaj LGBT populacije (prema jednima) odnosno, da populariše seksualna opredeljenja koja nisu u skladu sa većinskim uverenjem u srpskom društvu (prema drugima) bilo je paradiranja svega i svačega ali ne i Parade. Oni ponosni, sa svih strana i svih opredeljenja, ostali su kod kuće.

Parada je, istina, zvanično počela nešto posle 11 časova u parku Manjež gde se okupilo ne više od 100 pripadnika LGBT manjine, nekoliko puta više građana koji su se solidarisali sa njima, isto toliko novinara, snimatelja i fotoreportera, nekoliko političara, stranih diplomata i Svetozar Čiplić, jedini ministar. Sve zajedno oko 1.000 učesnika na događaju koji, osim desetak zastava duginih boja, nekoliko transparenata i raznoliko obojenih noktiju pojedninih učesnica, ničim nije podsećao na slične manifestacije u Španiji, na primer.

Sve je, naime, ličilo na propao događaj sa koga se ne bi mogao napisati pošten lid, da nije bilo vesti koje su stizale spolja.
Dva sveta. Jedan gde se "kuliralo" u pauzama izjava koje su davali Čedomir Jovanović i Vensan Dežer, predsednik EK u Beogradu. Drugi gde se "ratovalo" iza prstena od 5.600 uniformisanih i sigurno još toliko policajaca u civilu, koji su obezbeđivali Manjež i okolne ulice.

Rekonstrukcija destrukcije

Demonstracije protivnika Parade ponosa počele su i pre okupljanja u Manježu, a za vreme i posle ove manifestacije lomljenje po prestonici, kamenovanje i sukobi sa policijom paralelno su se odvijali na više lokacija u gradu.  Očigledno da deo građana Srbije nikako ne uspeva da nauči Opširnije »

Hvala Bogu i Mišelu Platiniju

Uz veliku želju, trud i znoj FK Partizan je ove godine u društvu 32 najbolja evropska kluba najviše zahvaljujući Bogu i Mišelu Platiniju.
Svevišnji ih je pridignuo svojom rukom da onako iznemogli posle 90 odigraju dodatnih 30 minuta i uperio prst na dvadesetak metara iznad prečke u koji su nepogrešivo pogađali gotovo svi penal izvođači Anderlehta. Pre toga je predsednik UEFA obavio najveći deo posla reformišući Ligu šampiona i ispunjavajući obećanje iz kampanje za izbor prvog čoveka evropskog fudbala kad je lansirao krilaticu "uzeti velikima i dati malima".
Podsećanja radi, Platini je tada obećao da će Engleskoj, Španiji i Italiji oduzeti jedno od četiri garantovana mesta u najjačem evropskom takmičenju i omogućiti prvacima iz fudbalski nerazvijenih zemlja da imaju daleko lakši put u društvo najboljih.

Višeznačna isplativost

Tako je Partizan ove godine u četvrtom kolu kvalifikacija imao jaki Anderleht a ne prejaki Mančester Siti i Totenhem, na primer. Tako je onom penal završnicom, pa još u Briselu, obradovao "grobare" ali i sve druge navijače iz Srbije kojima je ova pobeda bila preko potrebna kao lek za dugogodišnje frustracije nagomilane prečestim političkim i sportskim neuspesima od kojih su najnoviji Antićev debakl u Africi i gaženje međunarodnog prava u Hagu.

Dakle, Srbi su se, konačno, smejali. Zbog Evrope, prvenstveno. Smejala se i uprava kluba jer je Opširnije »

Istina vredna 20 godina robije

Od onog, filmskog, obračuna u predgrađu Zagreba, ranjavanja Sretka Kalinića i hapšenja Miloša Simovića javnost i mediji ne prestaju da se bave njima.
"žSimović i Kalinić u žiži", samo je jedan od pregršt naslova koji ako nije najbolji, onda je sigurno najtačniji. Ne da su ova dva "zemunca" u žiži nego u ove vrele i kišne letnje dane, kad je sretnih vremena sa naslovnih stranica virio miš iz brašna, žilet iz hleba ili drekavac iz kule Nebojša, umnogome olakšavaju posao urednicima. Naslovi se pišu sami.

Kalinić tako optužuje Simovića, navodno njegovu ženu, ali i samog sebe pričama kako je ubijao, sekao i mleo svoje kompanjone iz zločinačkog udruženja. Simović je, pak, "pucao da bi bio uhapšen", "zna ko je ubio Ćuruviju", "traži status svedoka saradnika", piše pisma državnim organima ili im preko advokata poručuje svašta nešto, svađa "Politiku" sa BIA, spasava Tomislava Nikolića od svilenog kumovskog gajtana, "optužuje Bojovića za plan o atentatu", a sve češće "zna političku pozadinu ubistva Đinđića". Da je malo stariji, rekli bi cinici, možda bi se osmelio da otkrije i Kenedijevog ubicu i kaže nam šta je stvarno Nemanja rekao Filipu Barbarosi kad ga je, ono davno, ugostio.

Kontraverze

Dakle, ima ovde svega i svačega, dimi kao što rekosmo na sve strane, pa možda zbilja ima i neke vatre. Problem je samo što dok jedni tu vatru tarkaju, drugi u nju duvaju, a treći ili četvrti u nju pljuckaju ili je posipaju vodom. Ima, svakako i onih, koji bi se rado posuli pepelom, ali, njega će tek biti.

I sad u čitavoj ovoj igri oko i sa vatrom treba biti pametan i videti šta je istina. Ko govori tu istinu. Ima li još nekih dokaza osim "majke mi" nekoga ko je osuđen na 40 godina robije i ko se sedam godina krio od pravosudnih organa. Ili, Bože oprosti, oni od njega, pošto nije mali broj onih koji upućuju ne baš blage kritike na više policijskih i pravosudnih garnitura, ne samo Srbije.

Pa se tako može pročitati da su Opširnije »

Obračun lica sa poternica

Uz kriminalce, bar na ovim "našim" prostorima (moderno: jugosfera), ide i vazda je išao folk.  Bar kao garnirung na sofri prepunoj ića, droge i somića. Zato čudi vest hrvatskih dnevnika, šapnuta ili izgovorena od tamošnjih policijskih zvaničnika, prema kojoj je Miloš Simović pucao u svog dugogodišnjeg jarana i "poslovnog" partnera Sretka Kalinića – zbog žene! Bojane Simović, koja je, opet prema navodima hrvatskih medija, bila kurir koji je donosio novac u štekove.

Hrvatski i srpski mediji ne javljaju da li je Kalinić zapevao: "Oj, jarane, jarane/jarani smo mi/ne daj, ne daj jednoj ženi/ da nas zavadi" ali je odmah posle dolaska policije i hitne pomoći do jezera u Rakitju, blizu Samobora propevao da nije onaj čije ime piše u pasošu već Kalinić (od prošlog utorka na adresi bolnica "Sestara milosrdnica", Zagreb) i da je na njega pucao Simović (od prošlog četvrtka na adresi KPZ "Zabela", Požarevac).

Čitav slučaj se dogodio kao prema scenariju dobrog filma. Trilera, koji bi u narednim nedeljama mogao da dobije i epitet: politički. Čuvar jezera u po bela dana nailazi na ranjenika, ovaj bunca i traži pomoć, ispostavlja se da je žrtva ustvari dželat i da mu je rane naneo ne tako vičan (ili namerno ne tako vičan) drugi dželat sa kojim je godinama drugima skidao glave, a sve "biznisa" radi.

Međutim, ono što je u ovom trenutku potpuno sigurno i činjenično tačno jeste da su ova dvojica baš ona dvojica koje policija juri već sedam godina, da na Kaliniću postoje dve prostrelne rane od vatrenog oružja iz Simovićeve ruke i da su dve gore pomenute adrese mesto njihovog trenutnog prebivališta. Sve ostalo (od razloga ranjavanja, preko lokacija skrivanja i pomagača do insinuacija da bi mogli da postanu zaštićeni svedoci) su nagađanja i špekulacije koje kasnije mogu biti potvrđene ali mogu i namerno voditi Opširnije »

Englezi na srpskim funkcijama

Vlast ne sme delovati samo u korist onih koji je vrše ili je podržavaju, nego mora postupati u opštem interesu.  Da neki politički sistem ne bi bio pokvaren i korumpiran, kaže u jednom tekstu akademik Vojislav Stanovčić, moraju postojati osnovna pravila oko kojih je ranije, u nekom postupku postignuta šira saglasnost, i svaka vlast, pa i vlast većine mora svoju volju potčinjavati tim pravilima. "Takva pravila danas sadrže ustavi", konstatuje ovaj dugodišnji profesor na Fakultetu političkih nauka.

Dakle, osnovna ideja je vladavina zakona a ne ljudi, pa je 2006. izglasan Ustav Republike Srbije koji u članu 6. jasno kaže da "niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima".

Ko se pravi nevešt

U istom članu najvišeg pravnog akta stoji i da se "postojanje sukoba interesa i odgovornost pri njegovom rešavanju određuju Ustavom i zakonom" pa je 2008. usvojen Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a Agencija je svim funkcionerima koji obavljaju više funkcija dala rok da se do 31. marta ove godine odluče za koju funkciju se opredeljuju.

Ali, ko još danas drži do slova na papiru, pa i ako taj papir nije običan, već je na njemu napisan ustav ili zakon. U Srbiji se već godinama sve radi prema principu "pravila smišljamo za druge, izuzetke za sebe" te i ne čudi da Opširnije »