Iz šupljeg u “novi Fijat”

Naredne godine neće biti izbora. Dobro ste pročitali. Iako je ovo Srbija, iako se stvari, bar u zoni politike, menjaju brzinom svetlosti i iako će biti još pregršt situacija sličnih onoj pre izglasavanja izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. U tome se slažu (gotovo) svi. Kao što izlazak na birališta u ovom trenutku ne odgovara (gotovo) nikom.

Tačno je da bi (prema najnovijem istraživanju Stratedžik marketinga) Tadićeva Demokratska stranka i Nikolićeva Srpska napredna stranka osvojile najviše glasova da su izbori bili krajem avgusta ove godine. Ali je isto tako tačno da bi samo još Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije prešle cenzus. Da se Liberalno demokratska partija i Socijalistička partija Srbije vrte oko censusa. Da Mlađan Dinkić ima (i lični i stranački) najlošiji rejting otkad se bavi politikom. Da bi izlaznost na tim izborima bila vrlo mala i prelazila bi jedva 40 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Da su birači nezadovoljni, nepoverljivi i da nemaju nadu da bi bila formirana dobra vlada. Najzad, za izbore je potrebna tema, a nekog novog Fijata nema na vidiku.

Naime, čak i da Srbija od januara sledeće godine bude stavljena na belu šengen listu, da do kraja godine preda zahtev za kandidaturu u EU, Ratka Mladića isporuči Hagu i odblokira SSP – to nije nešto što se maže na hleb i sa čime se ide na izbore. Zbog svega toga, njih najverovatnije neće biti sve dok traje kriza, dok pada ekonomija i dok 53 odsto birača prisutnih u Srbiji misli da zemlja ne ide u dobrom pravcu.

"žKrpljenje" većine

Šta onda predstavlja trenutno pregrupisavanje na političkoj sceni. Formiranje Unije regiona (Mlađan Dinkić), Socijaldemokratske partije Srbije (Rasim Ljajić), Socijaldemokratskog pokreta (Dušan Janjić) i Čovićeva najava ponovnog aktiviranja sa njegovom Socijaldemokratskom partijom. Šta je cilj saveza Demokratske stranke sa Vladanom Batićem i najava istog takvog saveza sa Draškovićevim SPO, novom Ljajićevom partijom i (sve češće pominjanog) ugovora sa Jovanovićevim LDP.

Ugovori o saradnji stranaka predstavljaju, prema dr Slaviši Orloviću, docentu Fakulteta političkih nauka, formalizovanje saradnje vladajuće koalicije sa onima koji podržavaju evropski put Srbije i osiguravaju parlamentarnu većinu a motivi i razlozi za osnivanje ili "prepakivanje" nekih stranaka, dodaje, mogu biti različiti.

"žTo su potreba (pre)registracije nakon usvajanja novog Zakona o političkim strankama, uverenje da se na slabostima vlasti i opozicije može graditi alternativa, popunjavanje prostora strankom socijaldemokratske orijentacije između SPS-a i DS-a, taktički potezi u strahu od izbornog cenzusa, strah nekih stranaka od eventualne "velike koalicije" DS i SNS-a, ali i aspiracije određenih ličnosti sa permanentnim političkim ambicijama da se još jednom oprobaju", precizira Orlović za Ekonomist magazin.

Jedan drugi Ekonomistov sagovornik konstatuje da je trenutna situacija na političkoj sceni slična onoj iz 2002. i 2003. kad je, takođe, parlament bio haotičan, ali je premijer (Zoran Đinđić) bio jak.

"žSad imamo ogroman autoritet Borisa Tadića i nemamo parlamentarnu većinu koja to podržava. I on mora da petlja. A to su ovi razni neverovatni savezi", kaže naš sagovornik, inače dugogodišnji dobar poznavalac političkih prilika.

Smrt ideologije?

Trenutno u Srbiji ima više od 20 stranaka koje, barem imenom, asociraju na socijaldemokratsku orjentaciju – što mnogima daje osnov za tvrdnju da je ovaj deo političkog spektra prenaseljen. U isto vreme ima jednak broj onih koji tvrde da je prostor na levici prazan – što može da znači ili da partije koje sebe nazivaju socijaldemokratskim ne rade dobro svoj posao ili da ih se birači plaše i ne prepoznaju najbolje. Ako pri tom znamo da istraživači javnog mnjenja na pitanje: da li ste levičar ili desničar, dobijaju odgovore koje ne možete uhvatiti ni za rep ni za glavu, odnosno da nema nijedne strane koja je doživljena kao čista levica ili čista desnica – možemo li govoriti o smrti ideologije?

"žTreba prvo videti gde je ideologija bila i da li je uopšte postojala kako bismo mogli da tvrdimo da je umrla", konstatuje jedan naš sagovornik. On dodaje da se građani opredeljuju stomakom, da ne čitaju novine i podvlače šta je koji političar rekao već da stvaraju utisak o (najčešće) lideru neke stranke.

S druge strane, Slaviša Orlović kaže da su u Srbiji kolektivističke ideologije smenjivale jedna drugu, na primer, nacionalizam umesto komunizma i podvlači da je potrebno razlikovati koalicije koje su više personalne a manje programske, od programa kao osnova dobijanja poverenja građana i ispunjavanja izbornih obećanja.

"žPolitičari su ideološki indiferentni i interesuje ih samo vlast. Težnja ka vlasti je važnija od ostvarivanja programa, a samim tim i od ideologije. Tamo gde nije struktuiran stranački sistem, preovlađujuća odrednica izbornog ponašanja je vezana za ugled i autoritet ličnosti i tu je reč o glasanju za ličnost", precizira Orlović. Od dodaje da se, ipak, može zapaziti blagi trend da partije sve više vode računa o programskim principima, naročito u vreme izbora.

"žGlobalno gledajući, nije toliko došlo do "kraja ideologije" (Danijel Bel), koliko su ideologije postale svedenije, kompetitivnije i operacionalizovanije. Deideologizacija stranaka polazi od pretpostavke da se stranke sve jače susreću na nekoj srednjoj poziciji okupirajući centar, naročito u ekonomskim pitanjima", zaključuje Orlović.

Dve velike partije

Ova ekonomska pitanja biće u narednim mesecima i godinama ključna i dok na tom polju ne dođe do poboljšanja neće, kao što rekosmo, najverovatnije biti ni novih izbora. Ljajiću raste popularnost ali su prognoze da neće postići neki zapaženo veliki uspeh. Zato se sve vreme priče o novoj partiji govori i o savezu sa DS-om, nauštrb kojeg bi, uostalom, on i mogao da raste. Dinkić još nije uspeo da profiliše novu partiju ali i ona se u ovom trenutku percipira gotovo isto kao G17 plus, dakle nikad lošije. No, teško je usuditi se na tvrdnju da je ovo njegova labudova pesma, pogotovu ako se zna da je u sličnoj situaciji bio i pre poslednjih izbora, ali je u parlament ušao kao treća najjača partija.

Nepobitno je da se dogodilo ono što su mnogi godinama (možda ne baš sa ovim strankama) priželjkivali i prognozirali, odnosno da su se izdvojile DS i SNS kao dve velike partije. Da će one i dalje imati najveći potencijal među neopredeljenim biračima i da bi rejtinzi malih stranaka mogli da budu još manji kako vreme bude odmicalo. I primicao se neki novi Fijat.

Mladić u najavi

Kohabitacija na kvadrat

Kao što one Tolstojeve (ali samo srećne) porodice liče jedna da drugu, tako srpske političke partije (ali i pozicione i opozicione i srećne i nesrećne) ne da liče jedna na drugu, nego bi se moglo reći da imaju identične manire i sposobnost da, ako već ne mogu da poprave, naprave stvari daleko gorim.

Naravno, ne po njih same. Sve igrajući na kartu kratkog pamćenja i kolektivne amnezije u Srba.

Isto tako, kao što se, prema onoj narodnoj, pametan uči na tuđim a onaj drugi na svojim greškama, većina stranaka nikako da shvati da ne treba da čini ono zbog čega je i zamenila prethodnu vlast. Mora da je opet posredi igranje na kartu zaborava birača. I maksimu: "što u dobru prođe, u zlu se ne vraća".

Tako je i sa ovim najnovijim slučajem, prema običaju nazvanom "afera stanovi". Što on i jeste. Ali je i još nešto.

Bahatost

U proteklih nekoliko godina, a za vreme predsedavanja Vladi Srbije Vojislava Koštunice, državni službenici otkupili su, po ceni koja je daleko ispod tržišne (pominje se cifra od 500 evra po kvadratu) 288 stanova koji su do tad bili u vlasništvu države "“ glasila je vest koju su otkrili mediji (mada svi sumnjaju da im je neko "dojavio") a posle vesti i afera. Ovog puta na tapetu su se našli Vojislav Koštunica i DSS. Ko im je kriv kad im sećanje ne dobacuje dalje od godinu dana. Da je drugačije, znali bi da je od 1997. do 2007. otkupljeno 2.166 državnih stanova, da je samo od 1997. do 2000. otkupljeno 1.200 stanova, od 2001. do 2004. ukupno 366, a od 2004. do 2007. "samo" 600 stanova.

Da SPO već godinama ima rejting kakav ima dobrim delom i zbog onomadašnje "afere sa gradskim stanovima". I da su se i onda, kao i danas, pojavljivali spiskovi (onda sa sve fotografijom) ljudi koji su po povlaščenim uslovima dobili te stanove. One društvene stanove koji su 90-ih otkupljivani po bagatelnim cenama da i ne pominjemo. Socijalisti – koji su tad kupovali socijalni mir i dugovečnost na vlasti, a sad su prvo podrška jedne a onda i stub druge vlade – imali su toliko drugih grehova da im ovaj nikad ozbiljno nije ni spočitavan. Nije se stiglo.

Ofsajd zamka

I svi će se oni (nevešto) braniti kao što Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a (nevešto) pokušava da objasni kako osim apostrofirane Nedeljke Stanisavljević (prema medijima Koštiničine saradnice a prema njemu obične službenice koja se tu samo našla sticajem okolnosti) niko od funkcionera DSS nije među ovih 288 srećnih dobitnika, kako je sve urađeno prema vladinoj Uredbi i kako ideja nije bila da se neko stavi u povlašćeni položaj već da se izjednači sa "svima onima koji su na sličan način 90-ih otkupili društvene stanove". Kao što, uostalom, i DS (nevešto) prenebregava činjenicu da su i oni sedeli u vladama i stambenim komisijama i da je do vaskrsnuća Iviće Dačića bila na snazi kohabitacija. Sportskim rečnikom kazano, klasična ofsajd zamka.

"žTo je za jednu širu polemiku", Aligrudićev je odgovor na pitanje da li je, sa ove distance, odluka da se dozvoli otkup 288 stanova dobra ili loša. "Možda je, kad je ta etapa otkupa društvenih stanova za nama, moglo da se ide i na druge oblike rešavanja stambenih pitanja. Ali, pošto se ovde radi, u gro slučajeva, o pripadnicima policije i vojske koji imaju specifičan položaj, verovatno je ta uredba mogla i da ostane ovakva kakva je", pojašnjava šef poslaničke grupe DSS-a za Ekonomist magazin. On dodaje da je "filozofija rešavanja stambenih pitanja bila opšteprihvaćena" i da nije postojala nijedna politička struktura koja se bilo kad pobunila i rekla: ovo ne sme da se radi ovako. "To je bilo pitanje konsenzusa", konstatuje Aligrudić.

"žNeka se sve ispita i ako se nađe da je neko od članova i funkcionera DSS-a dobio stan na ovakav način, neka odgovara pa da mi je zenica oka. Nedeljka Stanisavljević je bila Koštuničin saradnik u onoj meri u kojoj je sad saradnik Mirka Cvetkovića. Ali, navešću vam primer Nevene Karanović koja je visoki državni finkcioner u Ministarstvu zdravlja a istovremeno i partijski funkcioner G17 plus, a koja je dobila stan u kategoriji ovih lica o kojima pričamo", kaže dalje Aligrudić dodajući da se zaboravlja činjenica da su "oni koji su dodeljivali te stanove pretežno bili ljudi iz DS-a.

"žKad se sve oduzme i sabere, pitanje nije za nas već za Đilasa, Šutanovca i Milana Markovića koji su bili članovi Stambene komisije: gospodo o čemu se ovde radi, da li znate koja je procedura rešavanja stambenih pitanja, da li znate da je Nevena Karanović član partije koja je vaš blizak koalicioni partner", zaključuje Aligrudić.

S druge strane, Dragoljub Mićinović, predsednik Političkog saveta DS-a kaže da o čitavoj aferi ne zna mnogo i da je oduvek bio za to da se funkcionerima ne dodeljuju državni stanovi. "Ovo je samo nastavak prakse još iz vremena one države i nasleđenih privilegija", rekao je kratko Mićunović za Ekonomist magazin koji nije uspeo da dobije izjavu od još nekog, bolje upućenog funkcionera DS-a, uprkos pokušajima da stupi u kontakt sa nekolicionom čelnika demokrata.

Inače, Vlada Srbije od jula 2008, kad je formirana nije dodelila nijedan stan a premijer Cvetković izdao je nalog da se utvrde sve okolnosti u kojima su u ranijim periodima dodeljivani stanovi zaposlenima u toj instituciji i naložio da se obustave svi postupci dodele stanova prema ranijim odlukama. Reagovao je i predsednik Tadić, ocenjujući da je ovakva praksa dodeljivanja državnih stanova "opasna po ekonomiju i državu" i rekao da je to nedopustivo.

Nedopustivo je. Ali, zašto je dopušteno.

Bumerang

Prema Cvijetinu Milivojeviću, vlasniku PR agencije "Pragma" čitava priča oko funkcionerskih stanova jeste afera ali je i "nevešto odigran spin".

"žOvo je ad hok spin koji je trebalo da bude jedna vrsta pritiska na DSS da podrži koaliciju Za evropski Voždovac, napravljen tako da se naručiocu posla, odnosno onome ko je pokrenuo čitavu kampanju to može obiti o glavu. Apsolutno je jasno da se dodela stanova desila u jednoj vladi koja je počivala na odnosu ljubavi Vojislava Koštunice i Borisa Tadića", kaže Milivojević za Ekonomist magazin.

On kaže da kad otvorite "jednu tako opasnu stvar nameštanja stanova", javnost vidi da ti stanovi koštaju koliko koštaju, "ali postavlja se pitanje koliko košta nameštanje tendera, javnih nabavki, poslova onima koji su vam pomogli u kampanji, koliko košta opstanak monopolističkih firmi koje zavise upravo od činjenice da jedna politička aparatura čini sve da oni opstanu, dakle 288 stanova naspram 288 velikih pljački. Kad kažem da se to može vratiti kao bumerang, upravo na to mislim", precizira dalje Milivojević dodajući da se na ovome neće stati. "Javnost već nagađa, ali sad je leto, mirnija atmosfera. Međutim, kad počne Skupština da radi ovi iz opozicije jedva čekaju da nastave polemiku na šlagvortu koji im je dat", konstatuje Milivojević.

Fond za razvoj demokratije pokrenuo je kod Ustavnog suda Srbije postupak za stavljanje van snage članova 48a, 48b i 48v Uredbe o otkupu državnih stanova ali ma kakva da bude odluka, oni koji su dobili stanove neće biti sankcionisani. Odluka suda neće krivično teretiti ni one koji su im te stanove dodelili osim što može delovati preventivno i spasiti ono što se spasiti može. Ako je nešto od državnih stanova, posle decenija dodeljivanja, ostalo. Partijama ostaje politička odgovornost. A ona, zbog pomenute amnezije i ustaljene prakse, nema nikakvog efekta na formiranje vlasti. Osim kratkoročnog bacanja političkog protivnika u nokdaun, publike radi.

Efektni kraj meča će i ovog puta izostati jer bi u protivnom svi bili nokautirani.

Državni pečat

Dok članovi Radne grupe smatraju da se radi o zakonskom predlogu koji na kvalitetan način reguliše i uspostavlja jedinstveni sistem tajnosti podataka, poverenik i ombudsman smatraju da se njime ograničavaju njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana i da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole

Taman kad su se stišale strasti i Slavica Đukić-Dejanović odredila poslanicima pauzu do 31. avgusta a dobrom delu javnosti i gotovo svim medijima poklonila čitav mesec da licitiraju šta će se desiti tog dana kad bi trebalo da usledi glasanje o Predlogu zakona o informisanju, eto još jedne vruće teme.

Možda i važnije od pomenutog zakona ili bar esencijalno bitne za rad medija koji bi on trebalo da uredi. Naime, sa gotovo istom žustrinom raspravlja se o Predlogu zakona o tajnosti podataka koji je ušao u skupštinsku proceduru početkom prošlog meseca.

Razlika je jedino što u sporenju povernika i ombudsmana s jedne i članova Radne grupe koja je napravila ovaj zakonski predlog s druge stane, ne učestvuju svi u izvršnoj vlasti i nemaju kritičan broj poslanika, pa manjkaju kladioničarske kvote hoće li doći do pada Vlade Srbije, kao što je to slučaj povodom spornog Zakona o informisanju a suštinski, samo borbe Dinkića i Dačića za poziciju druge violine. I sad neka neko kaže da su leta u Srbiji samo pretopla i dosadna.

Stvar je, zbilja ozbiljna i veoma je važno da zakon kojim se po prvi put u Srbiji uređuje jedinstven sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove, zaštitu i pristup tajnim podacima i prestanak njihove tajnosti bude dobro i kvalitetno napisan. Zato i ne čudi ovolika rasprava, koja je svakako potrebna, ma koliko buke proizvodila.

Ako se usvoji ovaj zakon neće više biti tri vrste tajni koje su do sad postojale (vojna, državna i službena) i u okviru svake od njih tri nivoa tajnosti (strogo poverljivo, poverljivo i interno) već se predviđa jedna vrsta tajne sa četiri stepena poverljivosti (državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno) jer će akcenat biti na kriterijumu na osnovu kog se nešto proglašava tajnom.

Stvarna kontrola ili privid

Čini se da je glavni spor oko člana 40. ovog zakona koji predviđa da se "pristup podacima označenim kao ‘državna tajna’ i ‘strogo poverljivo’ može izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama i direktoru Kancelarije saveta.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije kaže za Ekonomist da predlog ovog zakona tretira nezavisne nadzorne organe i ograničava njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana, a još je gore, kako kaže, to da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole. "Kreatori tajni će "kontrolisati" sami sebe. Naime, predviđa da će nadzor nad njegovom primenom vršiti "služba" Vlade. A bez obzira na zvučno ime – "Kancelarija saveta", stručna služba je stručna služba i niti ima niti može imati nadzorna inspekcijska ovlašćenja. Bez toga je priča o stvarnom nadzoru bespredmetna", kategoričan je Šabić koji još dodaje da je zakon "zaboravio" da zaštiti "insajdere", ali i da je na elementarnom, pravno-tehničkom nivou loš.

S druge strane Saša Gajin, iz Centra za unapređenje pravnih studija i član Radne grupe za izradu ovog Predloga zakona kaže da se kritika Predloga zakona temelji na neistinitim tvrdnjama da će poverenik i ombudsman morati da traže odobrenje za pristup informacijama koje su klasifikovane kao tajna. "Nigde u Predlogu zakona nema odredbe koja bi upućivala na to o čemu oni govore", kaže Gajin za Ekonomist dodajući da je u članu 40. taksativno navedeno pet slučajeva u kojima se ovim dvema nezavisnim institucijama može ograničiti fizički pristup tajnim podacima.

"žSlobodan pristup bilo kom podatku, bez obzira na stepen tajnosti, poverenik i ombudsman sada imaju direktno ex lege i za to im nije potrebno ničije odobrenje. Po Predlogu zakona (čl. 38) ubuduće će im za pristup tajnama, i najnižeg stepena, trebati odobrenje. Dakle, trebaće im i za one na koju je oznaku "interno" stavio direktor škole ili veterinarske stanice. A (čl. 40), čak štaviše, predviđa da ovlašćenja poverenika i ombudsmana utvrđena zakonom mogu biti suspendovana, i što je još apsurdnije da ih mogu suspendovati organi nad kojima bi trebalo da vrše nadzor. Presedan za tako nešto ne postoji nigde, pa to što tih slučajeva ima ‘samo’ pet nije utešno, posebno što su neki od njih definisani tako široko da je ograničenje ovlašćenja moguće kad god ‘zatreba’", kategoričan je Šabić.

On postavlja pitanje zašto bi se tajne službe ili organi bezbednosti bojali toga da nadzorni organi imaju pristup informacijama o ‘metodama’ ili ‘posebnim postupcima’, ako ih sprovode po zakonu? "Zar se iza tih eufemizama ne može kriti upotreba nezakonitih mera, primena torture, neovlašćeno praćenje, snimanje ili presretanje Interneta i slično?", dodaje poverenik.

I u ovih pet slučajeva, pojašnjava Gajin za Ekonomist, povereniku se ne uskraćuje mogućnost pokretanja postupka odlučivanja po žalbi, već samo fizički pristup podacima dok traje neka operacija. Međutim, za poverenika je ovakva konstatacija "podjednako besmislena, kao reći ‘sud može da sudi, ali ne sme da vrši uvid u dokaze’. A što se tiče tog ‘privremeno’, pokušaću da vam kroz simplifikovano, ali umesno poređenje objasnim šta znači. Zamislite sanitarnu inspekciju koja po prijavi da su uslovi u nekom restoranu nehigijenski, dođe u kontrolu, a tamo se suoči sa restoraterom koji ima pravo da im kaže: ‘Odlazite i dođite kad vam kažem!’ Kad ‘sredi stvari’, pozove ih ‘u kontrolu’. I kontrola uvek pokaže da je ‘sve u redu’", dodaje Šabić.

Mogućnost zloupotrebe i zaštite

majući u vidu da se radi o tematici koja se tiče najvažnijih činjenica vezanih za bezbednost države i građana logično se postavlja pitanje mogućnosti zloupotrebe, odnosno zakonske kontrole da do nje ne dođe.

"žAko smo ograničili njihova prava da pristupe tim informacijama onda smo bili dužni da stvorimo dobre mehanizme zaštite interesa javnosti od zloupotreba. Tri su nova mehanizma zaštite. Kad se donese ovakva odluka ograničavanja ona se bez odlaganja (čl.40), a najkasnije u roku od osam dana od dana donošenja odluke, dostavlja odboru Narodne skupštine nadležnom za nadzor i kontrolu u sektoru odbrane i bezbednosti, Vladi i Savetu za nacionalnu bezbednost. Drugi mehanizam zaštite je da poverenik i ombudsman imaju pravo da pokrenu postupak unutrašnje kontrole, odnosno postupak deklasifikacije takvih podataka. Treći, najvažniji mehanizam zaštite je da ove dve institucije mogu zahtevati od Vrhovnog suda da donese odluku o tome da li oni imaju pravo pristupa", precizira Gajin.

I opet, tu nije kraj. Rodoljub Šabić kaže da je "’dostavljanje ‘odluke’ na više adresa samo ad informandum, od toga nema nikakvog efekta, osim moguće štete po interese koje navodno žele da zaštite, jer se širi krug subjekata koji zna za ‘tajnu’. A ideja da poverenik i zaštitnik građana za bilo šta mole ‘internu kontrolu’ organa nad kojem po zakonu vrši nadzor, je već na prvi pogled ponižavajuća, i za ljudska prava i za ‘zaštitnike’", konstatuje Šabić.

On kaže da i treći mehanizam zaštite ne predviđa kako kažu – obraćanje Vrhovnom sudu, nego predsedniku Suda. "Dakle, on je, kao i dobar deo ovog zakona, samo privid. Predsednik Vrhovnog suda, sam po sebi nije sud, on ne sudi. A ideja da se, u postupku nepoznate vrste, koji se pokreće, u pravnoj teoriji, nepoznatim aktom, ipak upusti u suđenje izgleda mi i neverovatno i zabrinjavajuće", zaključuje Šabić.

Problem dosijea

Bogoljub Milosavljević, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union kaže za Ekonomist da "kad se u celini pogleda", ovaj Predlog zakona "deluje kao solidan tekst" ali kaže da se mora postaviti pitanje zašto se ograničavaju baš ovi nezavisni organi i zašto je njima oduzeto pravo pristupa. Milosavljević ukazuje i na još jednu odredbu koja je problematična. "Četvrto ograničenje (čl.40) vezano za identitet sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti mi se čini prejako. To je suprotno evropskoj praksi u ovoj oblasti", kaže Milosavljević za Ekonomist i dodaje da su ostale tačke ograničenja slične zakonskim rešenjima u svetu.

Opet, Saša Gajin kaže da u ovom zakonskom predlogu ne postoji nikakva smetnja da se usvoji zakon o otvaranju dosijea bezbednosti. Ali da ovaj predlog zakona nije mesto na kome bi se bavili tim pitanjima. Na našu konstataciju da se, bar do donošenja tog zakona o otvaranju dosijea, štite stari saradnici službi bezbednosti, Gajin kaže da bi se "na neki način moglo tako reći, iako bih ja više bio sklon da kažem kako se radi o jednoj pravnoj praznini, odnosno da nešto što treba da bude regulisano nije regulisano", konstatuje Gajin.

Sporni Član 40.

Pristup podacima označenim kao "DRŽAVNA TAJNA" i "STROGO POVERLjIVO" može se izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i direktoru Kancelarije Saveta, u skladu sa ovim zakonom.

Ograničenje iz stava 1. ovog člana odnosi se na podatke o:

1) istražnoj radnji, odnosno akciji koja je u toku, a sprovode je nadležni državni organi u skladu sa zakonom, do njenog okončanja;

2) metodima pribavljanja bezbednosnih i obaveštajnih podataka i načinu primene posebnih postupaka i mera u konkretnom slučaju;

3) pripadnicima ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove i službi bezbednosti sa prikrivenim identitetom, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

4) identitetu sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

5) trećim licima, dok je to neophodno potrebno, ako bi otkrivanje podataka o njima moglo da šteti zaštiti životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet).

Igre bez granica

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva, a u nekim slučajevima i četiri organa koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv. Osim preklapanja nadležnosti svako telo ima i veliki broj odeljanja, sektora za istraživanje ili normativne poslove, pa odeljke za strategijski razvoj, kategorizaciju, a radne grupe i komisije da i ne pominjemo

Zvuči šašavo, ali mene leđa više ne bole, kaže gospođa u reklami za poznato pomagalo protiv bolova u leđima.

Zvuči šašavo, ali Vlada Srbije ni sama ne zna koliko u državi ima agencija, direkcija, fondova i regulatornih tela koje je osnovala, kojima daje pare i koje bi ukinula samo kad bi znala njihov broj, strukturu zaposlenih i funkciju, jer mnoga imaju iste ili gotovo iste nadležnosti i delokrug rada. Stvarno zvuči šašavo, ali je porazno istinito i, za razliku od reklame, boli.

Racionalizacija čeka racionalizaciju

Još pre nego što je vlada donela poslednji paket mera ušteda i prikupljanja sredstava za popunjavanje budžetskog minusa, prema nezvaničnim najavama koje su dolazile upravo iz republičkog kabineta, počelo je prebrojavanje državne administracije, posle kojeg bi trebalo da usledi analiza gde se i kako ona može smanjiti radi ušteda. Premijer Cvetković je pre nekoliko dana potvrdio da se ovi podaci još prikupljaju i da "će njihova racionalizacija uslediti posle racionalizacije u javnim preduzećima i u državnoj upravi, gde su mere štednje već uvedene". Milivoje Mihajlović, šef Kancelarije sa saradnju sa medijima kaže za Ekonomist da će se ovi podaci naći na sajtu Vlade Srbije naredne nedelje.

Iako poslovica kaže da od viška glava ne boli, kao i svaka umotvorina i ova ima izuzetke. Od viška, na primer, evra ne boli glava ili ne boli građane Srbije, od viška slobodnih radnih mesta isto tako, ali od viška zaposlenih i viška tela i institucija koje konstantno pritiskaju leđa poreskih obveznika i stoje nad glavom narodnih predstavnika, glava ne prestaje da boli. Možemo konstatovati da je reč o višegodišnjoj migreni.

Ako, dakle, ni vlada, još uvek, ne zna koliko, kome i zašto daje novac, čemu onda potreba za Službom za upravljanje kadrovima, koja ne zna ni broj kadrova; čemu Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, koja ne zna koji sve organi postoje pa tako ne može znati ni opis njihovog posla i čemu, najzad, ako već postoje ove dve službe nekakav Savet za reformu državne uprave.

Konstatno se priča o reformi administracije, giljotini propisa, racionalizaciji a ona nikako da pokaže rezultate, nešto slično kao kad je poznati Zvezdin golgeter Steva Ostojić toliko driblao Partizanove igrače da su gledaoci na utakmici i oni pored radio prijemnika pitali je l’ konačno dao gol, a odgovor je bio: još ga dava. Tako i ovi, još reformišu i unapređuju. Valjda zbog toga postoji i Agencija za unapređenje državne uprave.

Apsurd

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva (a u gore pomenutom slučaju i četiri) tela koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv kao, na primer, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza i Agencija za strana ulaganja i finansiranje izvoza? Ili Agencija za zaštitu životne sredine (u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja) i Fond za zaštitu životne sredine?

I sad će odmah uslediti odgovor kako to suštinski i jesu dve agencije ili kako mora da postoje i fond i agencija, ali, čak i da je to tačno, građani ne moraju da plaćaju četiri čoveka na čelu ovih institucija, već dva kad bi se fuzionisale ili samo jednog ako se pokaže da im se opisi poslova preklapaju. Ali, nije isto biti direktor agencije i šef odseka u agenciji, jer je buđelar puniji u prvoj varijanti.

Iako je Mlađan Dinkić, ministar ekonomije prošle nedelje pomenuo broj od 102 regulatorna tela, Ekonomist nije uspeo da od vladinih činovnika dobije precizan podatak jer "to znaju u kabinetu ministra finansija" odakle će vas uputiti na kol centar, pa na sekretarijat koji vam, takođe, neće pomoći.

Ako krenete da sami istražujete koliko ima ovakvih tela, osim pomenutih preklapanja nadležnosti neminovno ćete uočiti da gotovo svako telo ima i veliki broj odeljenja za kojekave poslove; onda sektora za razvoj, istraživanje ili normativne poslove; pa odeljaka za strategijski razvoj, kategorizaciju ili šta već, da radne grupe i komisije i ne pominjemo. Tako u Sektoru za upravljanje projektima Ministarstva omladine i sporta imate, osim pomoćnika ministra, šefa Odseka za planiranje i pripremu projekata, šefa Odseka za racionalizaciju i kontrolu projekata i rukovodioca grupe za pravne poslove?

Nemanja Nenadić, programski direktor Tansparentnosti kaže za Ekonomist da su i oni tražili od vlade podatke o broju i nameni agencija i da ih očekuju tek sledeće nedelje kad će moći da preciznije kažu koliko se "duboko išlo u analizi i koje su to agencije čije se funkcije preklapaju".

Kaskanje

Vladimir Vučković, profesor Megatrend univerziteta kaže za Ekonomist da samo postojanje agencija nije problematično jer, kako kaže, ne treba otići u drugu krajnost "da nam one uopšte ne trebaju pošto iz Evrope često stižu pohvale za formiranje nekih agencija" ali da se, s druge strane, mora znati koje su to agencije i šta "one pobogu rade".

Mora se priznati da ovo nije problem samo Cvetkovićevog kabineta, odnosno nije ga samo napravio on, već i ranije vlade, pa i one pre demokratskih promena. Ali je problem onih koji trenutno sede u Nemanjinoj 11 što se posla nisu latili mnogo ranije. Iako ova postava voli da za svaki potez kaže kako ga je povukla pre svih u regionu, kako je prva u ovome ili onome, u slučaju državnih agencija ozbiljno je zakazala, ma šta rekla i kako se opravdavala. Ako se stvarno i ozbiljno krenulo u prebrojavanje agencija i stukture zaposlenih u njima onima koji to rade neće biti nimalo lako, pošto je reč je još uvek neistraženim lavirintima. No, dobro je da se počelo, samo da sad ne formiraju Agenciju koja će pobrojati, izanalizirati i smanjiti troškove regulatornih vladinih tela.