Dživdžana ripnula na pendžeru

Šta je onaj koji vas ceni više no što zaslužujete. Budala? Pritom je svestan da to ne zaslužujete. Naivni zanesenjak? Ali i dalje to, uporno, čini. Senilni čikica?

Nije bio ništa od toga. Cenio nas je kao da smo duplo stariji. Obraćao nam se kao sebi ravnima. Polemisao, tačnije pokušavao da polemiše, sa nama. Balavcima iz “četvrtog dva”, gotovo beskičmenjacima.

Nije mu bilo bitno hoće li mu neko pripisati neki od gore pomenutih epiteta. Važno mu je bilo kako se on postavlja. I kako da ojača tu našu kičmu. A ostalo? Pa kom opanci kom obojci. To više nije bila njegova stvar. Važno da je dao sve od sebe. I da nas je, ne fore radi, oslovljavao sa “akademski građani”.

Za sebe nije mnogo brinuo. Važno mu je bilo da ima da čita (“žplašim se smrti jedino zbog toga što znam da ima još mnogo toga što nisam pročitao”), da je ono garderobe što visi na njemu čisto…O svemu drugom je bilo: “To će Zora”.

Znate onu sliku Rodenovog Mislioca. Često su ga tako zaticali. Potkočen. Zagledan u jednu tačku. Povremeno prođe rukom od usta ka bradi, kao da se briše.

-Šta radiš tu?

-Zašto?

– Pa zamišljen si, nešto, pola sata. Jesi li dobro?

– Jesam jesam, nego imam sutra pismeni. Smišljam temu.

Mnogo sam naučio od njega.

“žNije život, što i polje proći”, voleo je često da citira ovu maksimu. Ustvari, znam, nije njemu bilo do te mudrosti koliko do naše borbe i poruke: nema predaje. Nije mu bilo mnogo ni do one: “Trnje ružu brani očupati” već do našeg pogleda na svet, pristupa ljudima…da ne solim previše. Skapirali ste.

E, da oduševljavao se rečenicom: “Dživdžana ripnula na pendžeru”. Njom nam ništa nije poručivao. Iz nje je trebalo sami da spoznamo štošta. Bila je to rečenica koja je govorila o ukusu. Stilu. Tempu. Lepršavosti. O slobodi. Sramota je bilo nju objašnjavati. A i nije se moglo. Ona se poimala. To je, već, bila filozofija.

Ako sam novinarstvom poželeo da se bavim zbog Tirketa, pisanje sam zavoleo zbog njega. Nastavnika iz Štitkova. Pesnika iz Debelje. Pripovedača sa brda podno Zlatara. Profesora Borivoja Jelića. Mi koji smo ga voleli zvali smo ga Borčo.

Danas su ga sahranili u njegovim Jelićima. Neka je ovo i patetično, ali briga me. Bar je dokaz da nije zaboravljen. Hvala Borčo. HVALA. Znam da “život nije što i polje proći”.

Nadam se da je Dživdžani lepo.

Povezani tekstovi:

• Nema povezanih tekstova