Neću da plaćam tuđi nerad
Kad god čujem da neko izjavi kako su „cene školarina na državnim fakultetima previsoke“, uradim isto ono što je svojevremeno radio veliki Živojin Pavlović kad čuje reč narod. Uhvatim se, dakle, al’ ne za novčanik. Naprosto, nema razloga otvarati ga kad poodavno znam surovu istinu. Buđelar je prazan. Trebalo je svih ovih godina pokazati samilost prema pučini, dozirati narodno nezadovoljstvo i manipulisati. A svaka manipulacija se plaća. Parama poreskih obveznika. Gde i ja, nažalost, pripadam.
Tako je i ovih dana i nedelja. Još se ni ovosezonski ispitni rok nije završio a već čujemo kako treba pomoći „siromašnijem delu stanovništva“, smanjiti školarine na fakultetima i naći neko rešenje za tu „talentovanu decu“ čiji roditelji dižu kredite.
Naglašavajući da cene školarina ne treba povećavati (možda i ne treba) već da ih treba smanjivati, ministar prosvete je onomad poručio fakultetima “da se okrenu sadržajima programa, pitanjima sadržaja udžbenika, unapređenju nastave, odnosu sa studentima, kako bi zajednički prebrodili brigu koja se zove ekonomska kriza”.
Kakva bolećivost. Da čoveku dođe da zaplače. Kao kad je prošle godine u jeku neviđenog skandala Opširnije »
Orlovi raširenih krila
Jao, sad ima da lete spermići na sve strane. Nažalost, ne zbog potentnosti srpske fudbalske reprezentacije, već zbog čiste sreće. Naravno, ona se u sportu podrazumeva, ali nije esencijalni faktor koji garantuje vrhunske rezultate. Potrebna je i sreća i rad. Koga je bilo samo prvih 20 i neki minut.
No, ko će to sad objasniti onoj ogromnoj, decenijama isfrustriranoj, većini srpske populacije kojoj je ova pobeda, makar i fudbalska, bila i te kako potrebna. Prva posle one nad NATO snagama, davnih dana.
To ti je Srbin. I njegov najveći problem. Glava. Taj voli pijanstvo više od bilo čega na svetu. A znamo kako pijan čovek percepira stvari. Najgore od svega je što nas ni neki budući poraz neće osvestiti. Pa, dobili smo Nemce. Sad možemo da gubimo narednih pola veka.
Elem, orlovi su ovom utakmicom, pokazali da su im krila maksimalno raširena. Bilo dam nam zbog toga redovno dosuđuju penale, bilo da su sad ponovo odškrinuli vrata nekom boljem rezultatu. To, veći i zapaženiji rezultat, jedino je, pak, moguć ako nam zamene celokupan DNK. Što, zna to i notorni pijanac, nije izvodljivo.
Obračun lica sa poternica
Uz kriminalce, bar na ovim „našim“ prostorima (moderno: jugosfera), ide i vazda je išao folk. Bar kao garnirung na sofri prepunoj ića, droge i somića. Zato čudi vest hrvatskih dnevnika, šapnuta ili izgovorena od tamošnjih policijskih zvaničnika, prema kojoj je Miloš Simović pucao u svog dugogodišnjeg jarana i „poslovnog“ partnera Sretka Kalinića – zbog žene! Bojane Simović, koja je, opet prema navodima hrvatskih medija, bila kurir koji je donosio novac u štekove.
Hrvatski i srpski mediji ne javljaju da li je Kalinić zapevao: „Oj, jarane, jarane/jarani smo mi/ne daj, ne daj jednoj ženi/ da nas zavadi“ ali je odmah posle dolaska policije i hitne pomoći do jezera u Rakitju, blizu Samobora propevao da nije onaj čije ime piše u pasošu već Kalinić (od prošlog utorka na adresi bolnica „Sestara milosrdnica“, Zagreb) i da je na njega pucao Simović (od prošlog četvrtka na adresi KPZ “Zabela”, Požarevac).
Čitav slučaj se dogodio kao prema scenariju dobrog filma. Trilera, koji bi u narednim nedeljama mogao da dobije i epitet: politički. Čuvar jezera u po bela dana nailazi na ranjenika, ovaj bunca i traži pomoć, ispostavlja se da je žrtva ustvari dželat i da mu je rane naneo ne tako vičan (ili namerno ne tako vičan) drugi dželat sa kojim je godinama drugima skidao glave, a sve „biznisa“ radi.
Međutim, ono što je u ovom trenutku potpuno sigurno i činjenično tačno jeste da su ova dvojica baš ona dvojica koje policija juri već sedam godina, da na Kaliniću postoje dve prostrelne rane od vatrenog oružja iz Simovićeve ruke i da su dve gore pomenute adrese mesto njihovog trenutnog prebivališta. Sve ostalo (od razloga ranjavanja, preko lokacija skrivanja i pomagača do insinuacija da bi mogli da postanu zaštićeni svedoci) su nagađanja i špekulacije koje kasnije mogu biti potvrđene ali mogu i namerno voditi Opširnije »
Marija, Mister i Mizerija
- Šta je bilo juče sa Ganom?
- Izgubili smo!
- Ma, znam to. Čuda se, ipak, dešavaju.
- Kakva čuda? Izgubili smo.
- Ama, znam. Zato i kažem. Šta ćeš, moramo i mi nekad izgubiti.
- Nekad? Pa čoveče, izgubili smo četiri rata, Zvezda sledeće sezone igra u Čika Perinom kupu, Toma nam uzeo Gurija, a govore da ćemo i Maksi da izgubimo. Ovo nam je bilo sve ili truba.
- E, trube sam čuo. I ona sa Kosova ravnog će se čuti, ‘oće, ‘oće. Nego, bre, pitam te kako smo igrali? Jesu li nas sudije ponovo oštetile, majku li im zavereničku. Joooj, lepo im je spočitao Gadafi. Gledao sam živo popodnevno uključivanje sa Farme, pa nisam pratio ceo tok. Ko je bio najbolji pojedinac na meču?
- A to. Marija Kilibarda, jednoglasno.
- Braćala, ozbiljno te pitam
- Ozbiljni smo ljudi. Živa istina. Visoka, crna, zakopčana dovoljno, otkopčana taman. Opširnije »
