Stolica, dezerteri i tehnička

Marko Jarić, Igor Rakočević, Vladimir Radmanović, Predrad Stojaković i Darko Miličić čine petorku koja bi, sigurno, pobedila Španiju. I u finalu. Uz Miloša Vujanića i Aleksandra Pavlovića i sa 40 koševa razlike. Tako stoje stvari. Na papiru.

No, košarka se, još od Džejmsa Nejsmita, igra na parketu. I uči na betonu. To, podrazumeva se, zna i Duda Ivković. Zato je i poveo Vujoševićeve klince. Plus Teodosića, koji je magistrirao na vrelom valjevskom betonu. I, opet se podrazumeva, napravio rezultat.

Duda je, naime, suviše veliki trener (to uostalom dokazuje i stoličica na kojoj, jedini od selektora, sedi na tajm-autima) da bi sebi dozvolio poniženje da moli gore pomenutu gospodu kako bi se smilovali i zaigrali u reprezentaciji. Da sluša njihova prenemaganja, uslovljavanja i palamuđenja. I da posle, kad pristanu, pada sa one stoličice kad vidi da to što on priča nikog od njih ne dotiče. Da nema disipline u igri i da ti asovi (na papiru) gube i od Velike Britanije. Takav luksuz od njega niko nije ni očekivao.

To se, naime, rešava na nekom višem (čisto politički) položaju. Mestu gde se, takođe, naveliko prenemaže, palamudi i gde nema rezultata. Dakle, Ivkoviću stranom.

Zato, Dudi umesto one stoličice treba dati jednu doobru fotelju. Presto. Odmah pored Ace Nikolića.

Zlatnim momcima (da, da, kad u Srbiji u kojoj samo barabe uspevaju, korov cveta triput godišnje a ljudi imaju mišljenje i stav direktno proporcionalan debljini novčanika – osvojiš drugo mestu u Evropi, onda si zlatan da zlatniji ne možeš biti) treba okačiti ordenje i naterati one prenemagače iz Vlade Srbije da im stvarno isplate po 15.000 evra, jer će u protivnom dobiti petu ličnu.

A one asove sa početka (i papira) ne treba više nikad ništa pitati. Posle odgovora na jedno prosto pitanje: jeste li služili vojsku?

Dobro, Stojakoviću posle onog da je služio u Grčkoj, treba postaviti dodatno još jedno pitanje: kad ćeš u Srbiji?

Samo toliko.

Dačića koji je brže bolje potrčao da se na aerodromu slika sa Dudom i „klincima“ i Tadića koji im je brže bolje čestitao, treba pitati čime su to sportisti bolji od novinara, pravnika, automehaničara, poljoprivrednika, lekara i svih onih koji su služili i služiće vojsku. Šta su oni dali ovoj državi i društvu pa su oslobođeni te pošasti. Prvenstveno mislim na one sa početka teksta. Još više na fudbalere koji decenijama, ama baš ništa, nisu uradili na popularizaciji ove države a kamoli nešto osvojili. Ako, dakle, ova dvojica čestitara ne odgovore, odmah im dati tehničku. I zabraniti učešće na nerednim takmičenjima.

E, baš šteta!

Otkazana “Parada ponosa”! Stvaaaarno? Šteta.

Ccc. Pa gde ide ovo društvo. Gde. Ccc. A tako su lepo mogli da se prošetaju.

Ponosno.

Podignutih noseva.

Podignutih ponosa.

Sve po.

Kažem… Baaaaš šteta.

Hleba, a ne igara

Partija koja građanima ponudi povećanje zarada i daleko bolji životni standard, ali pre svega uspe da ubedi birače u ostvarivost obećanog, osvojiće najviše glasova na prvim narednim izborima.

Međutim, izbora i nema zbog toga što umesto povećanja imamo smanjenje zarada i talase otpuštanja, što je standard sve slabiji, što bi izlaznost u ovom trenutku bila jedva 40 odsto ukupno upisanih birača koji su nepoverljivi, koji nemaju nadu da bi bila formirana dobra vlada i koji (čak 53 odsto njih) misle da zemlja ne ide u dobrom pravcu.

I neće ih (izbora) ni biti, u narednih godinu dana ili najmanje šest narednih meseci, kako tvrde Ekonomistovi sagovornici.

Vlast određuje tajming

Istoričar Čedomir Antić smatra da posle intervencije MMF-a i otklanjanja pretnje izglednog bankrota države, izbori neće biti održani tokom narednih šest meseci. Iako, kako kaže, sledeća godina može biti krizna, izvesno je da će neuspeh privatizacije biti manji nego što je to bio slučaj ove godine.

„Imajući u vidu političke i ekonomske okolnosti kao i raspored moći partija, a to je ipak nešto što se ne menja preko noći, mislim da će ova vlada da potraje i da ipak neće biti izbora sledeće godine“, tvrdi za Ekonomist Đorđe Vuković, programski direktor CESID-a.

„Parlamentarna istorija „Druge republike“ (Srbija posle 1990.) pokazuje da izbore nikada nisu izazivali narodno nezadovoljstvo (sa izuzetkom decembarskih izbora 2000. koji bi takođe bili nemogući bez puča unutar Miloševićevog režima), kriza ili moć opozicije (2003. izbore je izazvala tiha podela u DS-u)“, kaže za Ekonomist Antić dodajući da izbore može izazvati neslaganje u DS-u ili sukob u odnosima u vladajućoj koaliciji, prvenstveno na relaciji DS-G17 „pošto ostale stranke mogu biti zamenjene ili njihovi poslanici mogu biti promenjeni“. Antić smatra da će do krize u DS teško doći dokle god je Tadić predsednik Republike, ali je ne isključuje u odnosima sa G17 plus.

„Međutim, mislim da je ova stranka uglavnom pod kontrolom DS-a (što je pokazala afera Krišto) i da bi Dinkićev pokušaj da samostalno deluje i obori vladu doveo do njenog raspada. Dakle, najizglednija mogućnost za vanredne izbore je da vlada tokom 2010. ili 2011. postigne nekakav uspeh“, konstatuje Antić uz ogradu „u politici je sve moguće, a za društva kao što je naše svetske krize su najopasnije u vreme kad su na izmaku“.

Motiv…

Osim ovog, opipljivog uspeha vlasti, šta bi još mogla da bude tema i lajtmotiv koji će motivisati apstinente da promene svoj stav a glasače opredeliti da daju podršku nekoj partiji.

Đorđe Vuković smatra da je teško odrediti neku temu koja bi mogla da bude diferencija specifika i koja će jasno razdvoji političke partije.

“Izbori će se zasnivati na potpuno drugoj stvari. Ne na temi nego na poverenju u lidera i u stranku da će stvari vezane za ekonomiju, međunarodnu saradnju i bolji standard da se obistine. Znači, stranke će se razlikovati samo u tome da li imaju ili nemaju poverenje građana da će to ispuniti”, tvrdi Vuković za Ekonomist. On smatra da više neće biti preovlađujuće šta treba uraditi, pa čak ni kako nešto treba uraditi, već će na prvim narednim izborima ključno pitanje biti da li stranke sa svojim kadrovima to “šta” i “kako” stvarno mogu i da urade.

“Ukoliko budemo dobili status kandidata za EU, što nažalost u manjoj meri zavisi od nas, biće nam otvoreni bogati fondovi pa će svakako biti o tome reči. Naravno, govoriće se i o korupciji”, dodaje Čedomir Antić koji smatra da će državne, ustavne, nacionalne teme kao i teme o privredi i kulturi biti, kao i obično, u drugom planu.

“Pitanje Kosova i Metohije je zatvoreno 1999. kad narodno nezadovoljstvo nije bilo dovoljno veliko da Miloševića obori sa vlasti, niti izazove izbore. Za legaliste ono je stavljeno na stranu 2008. kad su građani uslovni SSP i bajati sporazum oko Zastave pretpostavili zvaničnoj državnoj politici prema Kosovu i Metohiji”, pojašnjava svoj stav Antić. S druge strane, dodaje, odnos prema EU je, naravno, drugačiji.

“Tu se radi o nekakvom novcu i standardu koji toliko znače našem socijalno-radikalnom društvu, a politička elita je posebno zainteresovana za ovaj projekat zbog brojnih sinekura koje im pridruživanje u ovaj birokratski raj stavlja u izgled”, zaključuje Antić.

Dakle, tražiće se rezultati, poverenje i kadrovi.

Nekih opipljivih rezultata nema poodavno. Čak i da Srbija od januara sledeće godine bude stavljena na belu šengen listu, da do kraja godine preda zahtev za kandidaturu u EU, Ratka Mladića isporuči Hagu i odblokira SSP – to nije nešto što se maže na hleb i sa čime se ide na izbore.

…i poverenje

Poverenje je, prokockano još ranije, a trenutno ponašanje ga samo dodatno povećava. Kako verovati nekome ko je, na primer, samo o smanjenju javne administracije od maja do septembra meseca dao toliko oprečnih izjava.

Od toga da je potrebna reforma ovog sektora, da se to ne može uradi zbog nedostatka novca za opremnine, do naknadne pameti da se ipak mora krenuti sa “istorijskom reformom” i smanjenjenjem 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih već u januaru naredne godine (premijer Mirko Cvetković i ministar ekonomije Mlađan Dinkić), ili prvo osam a onda dve hiljade birokrata manje (ministar uprave i lokalne samouprave Milan Marković), ili 14.000 prekobrojnih (ministar finansija Diana Dragutinović) ili 50.000 prekobrojnih (koje je, najtačnije, izbrojao guverner Radovan Jelašić).

Kako, s druge strane, verovati nekome ko je 18 godina (Nikolić i Vučić) pričao jednu priču, kleo se u granice svih srpskih zemalja, optuživao i preslušavao glavne urednike, dobijao državne stanove i osip na pomen neke zapadne zemlje, a danas brani slobodu medija, komunicira sa stranim ambasadorima i Evropu pominje tri puta u istoj rečenici. Kako verovati ovom dvojcu koji se svako malo pozivao na kumovske veze sa Vojislavom Šešeljem, inaugurisao ga u najvećeg srpskog intelektualca i heroja a onda naprasno konstatovao kako je dobro što je došlo vreme da ne “moramo nositi majice sa kojekavim likovima”.

O kadrovima da i ne govorimo. Oni su isti decenijama, ako ne računamo promene stajlinga, garderobe i bedževa.

Iz šupljeg u “novi Fijat”

Naredne godine neće biti izbora. Dobro ste pročitali. Iako je ovo Srbija, iako se stvari, bar u zoni politike, menjaju brzinom svetlosti i iako će biti još pregršt situacija sličnih onoj pre izglasavanja izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. U tome se slažu (gotovo) svi. Kao što izlazak na birališta u ovom trenutku ne odgovara (gotovo) nikom.

Tačno je da bi (prema najnovijem istraživanju Stratedžik marketinga) Tadićeva Demokratska stranka i Nikolićeva Srpska napredna stranka osvojile najviše glasova da su izbori bili krajem avgusta ove godine. Ali je isto tako tačno da bi samo još Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije prešle cenzus. Da se Liberalno demokratska partija i Socijalistička partija Srbije vrte oko censusa. Da Mlađan Dinkić ima (i lični i stranački) najlošiji rejting otkad se bavi politikom. Da bi izlaznost na tim izborima bila vrlo mala i prelazila bi jedva 40 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Da su birači nezadovoljni, nepoverljivi i da nemaju nadu da bi bila formirana dobra vlada. Najzad, za izbore je potrebna tema, a nekog novog Fijata nema na vidiku.

Naime, čak i da Srbija od januara sledeće godine bude stavljena na belu šengen listu, da do kraja godine preda zahtev za kandidaturu u EU, Ratka Mladića isporuči Hagu i odblokira SSP – to nije nešto što se maže na hleb i sa čime se ide na izbore. Zbog svega toga, njih najverovatnije neće biti sve dok traje kriza, dok pada ekonomija i dok 53 odsto birača prisutnih u Srbiji misli da zemlja ne ide u dobrom pravcu.

„Krpljenje“ većine

Šta onda predstavlja trenutno pregrupisavanje na političkoj sceni. Formiranje Unije regiona (Mlađan Dinkić), Socijaldemokratske partije Srbije (Rasim Ljajić), Socijaldemokratskog pokreta (Dušan Janjić) i Čovićeva najava ponovnog aktiviranja sa njegovom Socijaldemokratskom partijom. Šta je cilj saveza Demokratske stranke sa Vladanom Batićem i najava istog takvog saveza sa Draškovićevim SPO, novom Ljajićevom partijom i (sve češće pominjanog) ugovora sa Jovanovićevim LDP.

Ugovori o saradnji stranaka predstavljaju, prema dr Slaviši Orloviću, docentu Fakulteta političkih nauka, formalizovanje saradnje vladajuće koalicije sa onima koji podržavaju evropski put Srbije i osiguravaju parlamentarnu većinu a motivi i razlozi za osnivanje ili „prepakivanje“ nekih stranaka, dodaje, mogu biti različiti.

„To su potreba (pre)registracije nakon usvajanja novog Zakona o političkim strankama, uverenje da se na slabostima vlasti i opozicije može graditi alternativa, popunjavanje prostora strankom socijaldemokratske orijentacije između SPS-a i DS-a, taktički potezi u strahu od izbornog cenzusa, strah nekih stranaka od eventualne „velike koalicije“ DS i SNS-a, ali i aspiracije određenih ličnosti sa permanentnim političkim ambicijama da se još jednom oprobaju“, precizira Orlović za Ekonomist magazin.

Jedan drugi Ekonomistov sagovornik konstatuje da je trenutna situacija na političkoj sceni slična onoj iz 2002. i 2003. kad je, takođe, parlament bio haotičan, ali je premijer (Zoran Đinđić) bio jak.

„Sad imamo ogroman autoritet Borisa Tadića i nemamo parlamentarnu većinu koja to podržava. I on mora da petlja. A to su ovi razni neverovatni savezi“, kaže naš sagovornik, inače dugogodišnji dobar poznavalac političkih prilika.

Smrt ideologije?

Trenutno u Srbiji ima više od 20 stranaka koje, barem imenom, asociraju na socijaldemokratsku orjentaciju – što mnogima daje osnov za tvrdnju da je ovaj deo političkog spektra prenaseljen. U isto vreme ima jednak broj onih koji tvrde da je prostor na levici prazan – što može da znači ili da partije koje sebe nazivaju socijaldemokratskim ne rade dobro svoj posao ili da ih se birači plaše i ne prepoznaju najbolje. Ako pri tom znamo da istraživači javnog mnjenja na pitanje: da li ste levičar ili desničar, dobijaju odgovore koje ne možete uhvatiti ni za rep ni za glavu, odnosno da nema nijedne strane koja je doživljena kao čista levica ili čista desnica – možemo li govoriti o smrti ideologije?

„Treba prvo videti gde je ideologija bila i da li je uopšte postojala kako bismo mogli da tvrdimo da je umrla“, konstatuje jedan naš sagovornik. On dodaje da se građani opredeljuju stomakom, da ne čitaju novine i podvlače šta je koji političar rekao već da stvaraju utisak o (najčešće) lideru neke stranke.

S druge strane, Slaviša Orlović kaže da su u Srbiji kolektivističke ideologije smenjivale jedna drugu, na primer, nacionalizam umesto komunizma i podvlači da je potrebno razlikovati koalicije koje su više personalne a manje programske, od programa kao osnova dobijanja poverenja građana i ispunjavanja izbornih obećanja.

„Političari su ideološki indiferentni i interesuje ih samo vlast. Težnja ka vlasti je važnija od ostvarivanja programa, a samim tim i od ideologije. Tamo gde nije struktuiran stranački sistem, preovlađujuća odrednica izbornog ponašanja je vezana za ugled i autoritet ličnosti i tu je reč o glasanju za ličnost“, precizira Orlović. Od dodaje da se, ipak, može zapaziti blagi trend da partije sve više vode računa o programskim principima, naročito u vreme izbora.

„Globalno gledajući, nije toliko došlo do „kraja ideologije“ (Danijel Bel), koliko su ideologije postale svedenije, kompetitivnije i operacionalizovanije. Deideologizacija stranaka polazi od pretpostavke da se stranke sve jače susreću na nekoj srednjoj poziciji okupirajući centar, naročito u ekonomskim pitanjima“, zaključuje Orlović.

Dve velike partije

Ova ekonomska pitanja biće u narednim mesecima i godinama ključna i dok na tom polju ne dođe do poboljšanja neće, kao što rekosmo, najverovatnije biti ni novih izbora. Ljajiću raste popularnost ali su prognoze da neće postići neki zapaženo veliki uspeh. Zato se sve vreme priče o novoj partiji govori i o savezu sa DS-om, nauštrb kojeg bi, uostalom, on i mogao da raste. Dinkić još nije uspeo da profiliše novu partiju ali i ona se u ovom trenutku percipira gotovo isto kao G17 plus, dakle nikad lošije. No, teško je usuditi se na tvrdnju da je ovo njegova labudova pesma, pogotovu ako se zna da je u sličnoj situaciji bio i pre poslednjih izbora, ali je u parlament ušao kao treća najjača partija.

Nepobitno je da se dogodilo ono što su mnogi godinama (možda ne baš sa ovim strankama) priželjkivali i prognozirali, odnosno da su se izdvojile DS i SNS kao dve velike partije. Da će one i dalje imati najveći potencijal među neopredeljenim biračima i da bi rejtinzi malih stranaka mogli da budu još manji kako vreme bude odmicalo. I primicao se neki novi Fijat.

9/11 osam godina posle

Na video snimaku ispod, koji je objavljen na veb-sajtu PrisonPlanet.com nalazi se obraćanje američkog glumca Čarlija Šina predsedniku SAD Baraku Obami. Šin trvdi da iza terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. godine stoji Vlada Sjedinjenih Američkih Država, te od Obame traži da otvori istragu povodom ovih napada.