Reforma javnog sektora: Šlager sezone

Činjenica je da je broj izvršilaca za koje se obezbeđuju sredstva za plate iz budžeta dostigao cifru od 260.124, da je loš kvalitet zaposlenih u administraciji koja se tretira kao stranački plen i da će i poslednja u nizu priča o reformi najverovatnije završiti po principu: tresla se gora rodio se miš

Vlada Srbije sa 15 članova (mali broj iz sveta politike i većina profesionalaca koji se ne bi često smenjivali) i parlament od 150 poslanika, najnoviji je predlog Rasima Ljajića, ministra za rad i socijalna pitanja, koji za cilj ima smanjenje državne uprave i kome se, na prvi pogled, nema šta prigovoriti i još manje zameriti.

Problem je što je ovo još samo jedan u nizu predloga, koji će, iskustvo nas uči, najverovatnije ostati mrtvo slovo na papiru.

Naime, samo nedelju dana ranije premijer Mirko Cvetković najavio je reformu državne uprave, odnosno celokupnog javnog sektora a paralelno sa tim i povećanje njegove efikasnosti. Istog dana kad se pojavio i Ljajićev predlog najavljeno je da će premijerovi saradnici ministarstvima poslati smernice reformi koje bi trebalo da obuhvataju republički i lokalni aparat i javna preduzeća. Nekoliko dana ranije mediji su najavljivali jesenju rekonstrukciju vlade, a čak se i licitiralo sa imenima ministara koji ulaze u uži izbor za odlazak.

Tri meseca ranije, krajem maja, takođe je pominjana rekonstrukcija vlade prema kojoj bi, zbog krize i sveopšte uštede bio smanjen broj ministarstava sa sadašnjih 25 na 20 ili čak 15. Ali, surova je činjenica, ni od ovog posla nije bilo ništa jer se time, kao, ne postiže stvarna ušteda, jer „sa SPS-om niko o ovome nije razgovarao“ (Dačić) i zbog toga što „da je bilo moguće formirati vladu sa manje ministarstava, ona sigurno ne bi bila ovolika kolika je sad“ (opet Dačić).

Naknadna (paralelna) pamet

Kad se pogledaju pobrojane činjenice, onda se sa malo vere u iskrenost prima Cvetkovićeva najava reforme. Dodatni skepticizam uliva i podatak da se ona ovih dana naziva istorijskom, da predsednik vlade najavljuje analize i smernice a da njegov ministar izlazi sa svojim predlogom. Ne treba se začuditi ako predloga (ne ulazimo u njihov kvalitet) narednih dana i nedelja bude još.

„To, kao i neke druge stvari samo pokazuju da se u Vladi ne zna ko šta radi i ko šta misli. Kad neko sluša, ili čita izjave pojedinih ministara, koje su o istoj stvari dijametralno suprotne, pomislio bi da u Srbiji ima nekoliko paralelnih vlada”, kaže za Ekonomist Aleksandar Popov, direktor novosadskog Centra za regionalizam. On smatra da je i najnovija priča o reformi administracije bacanje prašine u oči građanima, da će sve ostati na simboličkom nivou i da će ceh, kao i obično “platiti sposobni ljudi koji nemaju stranačku zaštitu. Pre neki dan sam pročitao da su u jednom gradu čistku započeli od pozorišta! To će jedno vreme biti šlager sezone, a kasnije kad se slegne prašina videće se da je sve ostalo po starom”, precizira Popov.

Da je smanjivanje vladinih resora dimna bomba, smatra i Milan Jovanović, profesor sa Fakulteta političkih nauka, koji za Ekonomist kaže da bi ukidanje pet ili sedam ministarstava samo simbolično smanjilo upravu i da bi bilo pogrešno čitavu reformu svesti samo na to. „Javnost treba da kritikuje glomaznu vladu, ali više treba insistirati na strategiji reforme sistema u celini koja bi glomaznu upravu učinila sistemski nemogućom, manjom, operativnijom, kreativnijom i bolje plaćenom“, jasan je Jovanović.

Otkud sad novci

I predsednik Tadić reče (pre tri meseca) da smanjenje broja ministarstava ne rešava problem i da „jeftinija država podrazumeva smanjivanje i optimalizaciju administracije“, ali pošto je Srbija pravna država sve se mora izvršiti na „zakonit način, a ne tako što otpuštamo ljude, jer oni imaju svoja prava, a za to je takođe potrebno izdvojiti sredstva za otpremnine, što u jednom kratkom roku može biti dramatično skupo za državu“.

Logično, postavlja se pitanje, otkud sad novac za otpremnine ako znamo da ga trenutno ima manje nego u maju mesecu i da se Vlada nateže sa MMF-om oko dodatnog povećanja deficita i namicanja dodatnog novca za budžetske rupe.

Profesor Jovanović podseća da u poslednje dve decenije nije bilo vlade koja nije najavljivala reformu javne uprave ali da nijedna nije uspela da se uhvati u koštac sa problemom iz više razloga. Ne treba zaboraviti, podvlači Jovanović, da je uprava egzistencija za armiju stranačkih aktivista, da oni imaju porodice i rođake i da ta mreža birača može uskratiti podršku na sledećim izborima. „I da verujemo ovoj vladi na dobrim namerama, to će joj malo vredeti jer će se ocenjivati samo rezultati a oni su izostajali zato što su sve reforme bile plod kampanje i iznuđene. Sadašnja vlada je primorana da štedi gde god može i zato se setila da bi smanjivanje zaposlenih u javnoj upravi imalo ne samo marketinške nego i ekonomske efekte“, konstatuje Jovanović.

Ekonomistov drugi sagovornik je radikalniji i kaže da se u vreme kad gomila radnika, zbog traljavo obavljene privatizacije, ostaje bez posla postavlja pitanje zbog čega bi zaposleni u administraciji trebalo da budu posebno zaštićeni i da ne mogu da odu bez otpremnina. „Tim pre što se značajan broj njih u administraciji zaposlio nakon prošlogodišnjih izbora, što im je bila nagrada za stranačke zasluge“, kategoričan je Aleksandar Popov.

Činjenica je da je broj izvršilaca za koje se obezbeđuju sredstva za plate iz budžeta za 2009. dostigao cifru od 260.124, računajući zbirno zaposlene u državnim organima, agencijama, okruzima, zavodima, fondovima, upravama… Nepobitno je da je primarni problem administracije u Srbiji „loš kvalitet zaposlenih, da urušavanje traje gotovo dve decenije, da su se najbolji preselili u javna preduzeća i privatne kompanije i da se uprava tretira kao stranački izborni plen“, kako reče Milan Jovanović. Najzad, činjenica je da će ovo biti još jedan spisak lepih želja koji će se završiti „po principu tresla se gora rodio se miš i da je, nažalost, ne samo u ovoj, nego i u drugim možda i ozbiljnijim oblastima, kao što je borba protiv korupcije, na sceni narodski rečeno jedno veliko foliranje”, kako tvrdi Aleksandar Popov.

Mladić u najavi

Kohabitacija na kvadrat

Kao što one Tolstojeve (ali samo srećne) porodice liče jedna da drugu, tako srpske političke partije (ali i pozicione i opozicione i srećne i nesrećne) ne da liče jedna na drugu, nego bi se moglo reći da imaju identične manire i sposobnost da, ako već ne mogu da poprave, naprave stvari daleko gorim.

Naravno, ne po njih same. Sve igrajući na kartu kratkog pamćenja i kolektivne amnezije u Srba.

Isto tako, kao što se, prema onoj narodnoj, pametan uči na tuđim a onaj drugi na svojim greškama, većina stranaka nikako da shvati da ne treba da čini ono zbog čega je i zamenila prethodnu vlast. Mora da je opet posredi igranje na kartu zaborava birača. I maksimu: „što u dobru prođe, u zlu se ne vraća“.

Tako je i sa ovim najnovijim slučajem, prema običaju nazvanom „afera stanovi“. Što on i jeste. Ali je i još nešto.

Bahatost

U proteklih nekoliko godina, a za vreme predsedavanja Vladi Srbije Vojislava Koštunice, državni službenici otkupili su, po ceni koja je daleko ispod tržišne (pominje se cifra od 500 evra po kvadratu) 288 stanova koji su do tad bili u vlasništvu države – glasila je vest koju su otkrili mediji (mada svi sumnjaju da im je neko „dojavio“) a posle vesti i afera. Ovog puta na tapetu su se našli Vojislav Koštunica i DSS. Ko im je kriv kad im sećanje ne dobacuje dalje od godinu dana. Da je drugačije, znali bi da je od 1997. do 2007. otkupljeno 2.166 državnih stanova, da je samo od 1997. do 2000. otkupljeno 1.200 stanova, od 2001. do 2004. ukupno 366, a od 2004. do 2007. „samo“ 600 stanova.

Da SPO već godinama ima rejting kakav ima dobrim delom i zbog onomadašnje „afere sa gradskim stanovima“. I da su se i onda, kao i danas, pojavljivali spiskovi (onda sa sve fotografijom) ljudi koji su po povlaščenim uslovima dobili te stanove. One društvene stanove koji su 90-ih otkupljivani po bagatelnim cenama da i ne pominjemo. Socijalisti – koji su tad kupovali socijalni mir i dugovečnost na vlasti, a sad su prvo podrška jedne a onda i stub druge vlade – imali su toliko drugih grehova da im ovaj nikad ozbiljno nije ni spočitavan. Nije se stiglo.

Ofsajd zamka

I svi će se oni (nevešto) braniti kao što Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a (nevešto) pokušava da objasni kako osim apostrofirane Nedeljke Stanisavljević (prema medijima Koštiničine saradnice a prema njemu obične službenice koja se tu samo našla sticajem okolnosti) niko od funkcionera DSS nije među ovih 288 srećnih dobitnika, kako je sve urađeno prema vladinoj Uredbi i kako ideja nije bila da se neko stavi u povlašćeni položaj već da se izjednači sa „svima onima koji su na sličan način 90-ih otkupili društvene stanove“. Kao što, uostalom, i DS (nevešto) prenebregava činjenicu da su i oni sedeli u vladama i stambenim komisijama i da je do vaskrsnuća Iviće Dačića bila na snazi kohabitacija. Sportskim rečnikom kazano, klasična ofsajd zamka.

„To je za jednu širu polemiku“, Aligrudićev je odgovor na pitanje da li je, sa ove distance, odluka da se dozvoli otkup 288 stanova dobra ili loša. „Možda je, kad je ta etapa otkupa društvenih stanova za nama, moglo da se ide i na druge oblike rešavanja stambenih pitanja. Ali, pošto se ovde radi, u gro slučajeva, o pripadnicima policije i vojske koji imaju specifičan položaj, verovatno je ta uredba mogla i da ostane ovakva kakva je“, pojašnjava šef poslaničke grupe DSS-a za Ekonomist magazin. On dodaje da je „filozofija rešavanja stambenih pitanja bila opšteprihvaćena“ i da nije postojala nijedna politička struktura koja se bilo kad pobunila i rekla: ovo ne sme da se radi ovako. „To je bilo pitanje konsenzusa“, konstatuje Aligrudić.

„Neka se sve ispita i ako se nađe da je neko od članova i funkcionera DSS-a dobio stan na ovakav način, neka odgovara pa da mi je zenica oka. Nedeljka Stanisavljević je bila Koštuničin saradnik u onoj meri u kojoj je sad saradnik Mirka Cvetkovića. Ali, navešću vam primer Nevene Karanović koja je visoki državni finkcioner u Ministarstvu zdravlja a istovremeno i partijski funkcioner G17 plus, a koja je dobila stan u kategoriji ovih lica o kojima pričamo“, kaže dalje Aligrudić dodajući da se zaboravlja činjenica da su „oni koji su dodeljivali te stanove pretežno bili ljudi iz DS-a.

„Kad se sve oduzme i sabere, pitanje nije za nas već za Đilasa, Šutanovca i Milana Markovića koji su bili članovi Stambene komisije: gospodo o čemu se ovde radi, da li znate koja je procedura rešavanja stambenih pitanja, da li znate da je Nevena Karanović član partije koja je vaš blizak koalicioni partner“, zaključuje Aligrudić.

S druge strane, Dragoljub Mićinović, predsednik Političkog saveta DS-a kaže da o čitavoj aferi ne zna mnogo i da je oduvek bio za to da se funkcionerima ne dodeljuju državni stanovi. „Ovo je samo nastavak prakse još iz vremena one države i nasleđenih privilegija“, rekao je kratko Mićunović za Ekonomist magazin koji nije uspeo da dobije izjavu od još nekog, bolje upućenog funkcionera DS-a, uprkos pokušajima da stupi u kontakt sa nekolicionom čelnika demokrata.

Inače, Vlada Srbije od jula 2008, kad je formirana nije dodelila nijedan stan a premijer Cvetković izdao je nalog da se utvrde sve okolnosti u kojima su u ranijim periodima dodeljivani stanovi zaposlenima u toj instituciji i naložio da se obustave svi postupci dodele stanova prema ranijim odlukama. Reagovao je i predsednik Tadić, ocenjujući da je ovakva praksa dodeljivanja državnih stanova „opasna po ekonomiju i državu“ i rekao da je to nedopustivo.

Nedopustivo je. Ali, zašto je dopušteno.

Bumerang

Prema Cvijetinu Milivojeviću, vlasniku PR agencije „Pragma“ čitava priča oko funkcionerskih stanova jeste afera ali je i „nevešto odigran spin“.

„Ovo je ad hok spin koji je trebalo da bude jedna vrsta pritiska na DSS da podrži koaliciju Za evropski Voždovac, napravljen tako da se naručiocu posla, odnosno onome ko je pokrenuo čitavu kampanju to može obiti o glavu. Apsolutno je jasno da se dodela stanova desila u jednoj vladi koja je počivala na odnosu ljubavi Vojislava Koštunice i Borisa Tadića“, kaže Milivojević za Ekonomist magazin.

On kaže da kad otvorite „jednu tako opasnu stvar nameštanja stanova“, javnost vidi da ti stanovi koštaju koliko koštaju, „ali postavlja se pitanje koliko košta nameštanje tendera, javnih nabavki, poslova onima koji su vam pomogli u kampanji, koliko košta opstanak monopolističkih firmi koje zavise upravo od činjenice da jedna politička aparatura čini sve da oni opstanu, dakle 288 stanova naspram 288 velikih pljački. Kad kažem da se to može vratiti kao bumerang, upravo na to mislim“, precizira dalje Milivojević dodajući da se na ovome neće stati. „Javnost već nagađa, ali sad je leto, mirnija atmosfera. Međutim, kad počne Skupština da radi ovi iz opozicije jedva čekaju da nastave polemiku na šlagvortu koji im je dat“, konstatuje Milivojević.

Fond za razvoj demokratije pokrenuo je kod Ustavnog suda Srbije postupak za stavljanje van snage članova 48a, 48b i 48v Uredbe o otkupu državnih stanova ali ma kakva da bude odluka, oni koji su dobili stanove neće biti sankcionisani. Odluka suda neće krivično teretiti ni one koji su im te stanove dodelili osim što može delovati preventivno i spasiti ono što se spasiti može. Ako je nešto od državnih stanova, posle decenija dodeljivanja, ostalo. Partijama ostaje politička odgovornost. A ona, zbog pomenute amnezije i ustaljene prakse, nema nikakvog efekta na formiranje vlasti. Osim kratkoročnog bacanja političkog protivnika u nokdaun, publike radi.

Efektni kraj meča će i ovog puta izostati jer bi u protivnom svi bili nokautirani.

Rambo u supermarketu

Kad je bio mali Antonije Pušić je želeo da bude Silvester Stalone. Ali, kako inače biva sa dečačkim snovima, izmakla su mu sva tri-četiri Rokija. Pošto mu je, kako kaže izvor blizak Majklu Korleoneu, Al Paćino (ipak) bio previše mlohav a Belmondo suviše fensi i kako je iznad svega mrzeo kasirke (šta zna dete šta je “nivelacija cena”) postao je Rambo. Pa još i Amadeus.

Ostalo je džez. Čista improvizacija.

Miks prostakluka, odlične muzike, na momente kako ciničnih tako i vulgarnih tekstova i koketiranja sa estradnim trešom – odlično se zapatio u zemlji Srbiji, vazda željnoj budalesanja.

Iskakao je Antonije iza svakog ćoška. Bio je k’o Batić svojevremeno: ako njega ne zovu mediji on im sam napiše pismo, da se ljudi ne muče. Ukusnije i slađe od “Slatko od snova”, kao se zvao film u kom je glumio sa Draganom Mirković. Naprosto, divan jedan čovek. Svima na dohvat ruke. Upališ TV kad tamo on, otvoris rernu eto ga viri, odeš na koncert a on kasni (to je valjda neka vraški dobra fora), dok je u frižideru voleo da sedi pored viršli. Da, voleo je i cveće. Svima nam je objašnjavao kako bi saksija trebalo da ima rupu. On ju je i izmislio. Posle je to prodavao političkim partijama (množina).

E, ali i deca jednog dana odrastu. I obezobraze više nego kad su bili u pubertetu. Tako čitam pre neki dan žalopojku Ramba Amadeusa o spojkostvu i privatnom miru a sve sa željom da ponovo postane Antonije Pušić. Kaže on kako ga sve više nerviraju obožavatelji, kako nema privatnosti i odmora. I poentira: eto, nema on ništa protiv da se slika sa njima pre i posle koncerta, kad je njegovo radno vreme, a u slobodno vreme bi da bude prepušten sebi. Dakle, ‘oće čovek da bude kasirka. Lepo klimaš klavom i govoriš mušterijama „dobro jutro“ i „dobar dan“ od sedam do tri . A posle na miru ideš kući.

Iskreno, meni je to sasvim ok. Neka se i kasirka odmori. Ako, pak, Pušić hoće da bude javna ličnost onda neće da mogne da ima posao i odmor. Vreme za slikanje i vreme za kuliranje. Ako mu je bilo do toga (kuliranja) mogao je da peca u Crnoj Gori.
I zamislite sad, kao priđeš mu i pitaš: Rambo, jel’ sad radiš ili si uzeo neplaćeno nekoliko dana. OK, čekaću na fotkanje kad počneš da radiš. Ma, smešno je, kako nije. Ali, ako Bog da, sad ćemo ga viđati samo u supermarketu.

Državni pečat

Dok članovi Radne grupe smatraju da se radi o zakonskom predlogu koji na kvalitetan način reguliše i uspostavlja jedinstveni sistem tajnosti podataka, poverenik i ombudsman smatraju da se njime ograničavaju njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana i da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole

Taman kad su se stišale strasti i Slavica Đukić-Dejanović odredila poslanicima pauzu do 31. avgusta a dobrom delu javnosti i gotovo svim medijima poklonila čitav mesec da licitiraju šta će se desiti tog dana kad bi trebalo da usledi glasanje o Predlogu zakona o informisanju, eto još jedne vruće teme.

Možda i važnije od pomenutog zakona ili bar esencijalno bitne za rad medija koji bi on trebalo da uredi. Naime, sa gotovo istom žustrinom raspravlja se o Predlogu zakona o tajnosti podataka koji je ušao u skupštinsku proceduru početkom prošlog meseca.

Razlika je jedino što u sporenju povernika i ombudsmana s jedne i članova Radne grupe koja je napravila ovaj zakonski predlog s druge stane, ne učestvuju svi u izvršnoj vlasti i nemaju kritičan broj poslanika, pa manjkaju kladioničarske kvote hoće li doći do pada Vlade Srbije, kao što je to slučaj povodom spornog Zakona o informisanju a suštinski, samo borbe Dinkića i Dačića za poziciju druge violine. I sad neka neko kaže da su leta u Srbiji samo pretopla i dosadna.

Stvar je, zbilja ozbiljna i veoma je važno da zakon kojim se po prvi put u Srbiji uređuje jedinstven sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove, zaštitu i pristup tajnim podacima i prestanak njihove tajnosti bude dobro i kvalitetno napisan. Zato i ne čudi ovolika rasprava, koja je svakako potrebna, ma koliko buke proizvodila.

Ako se usvoji ovaj zakon neće više biti tri vrste tajni koje su do sad postojale (vojna, državna i službena) i u okviru svake od njih tri nivoa tajnosti (strogo poverljivo, poverljivo i interno) već se predviđa jedna vrsta tajne sa četiri stepena poverljivosti (državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno) jer će akcenat biti na kriterijumu na osnovu kog se nešto proglašava tajnom.

Stvarna kontrola ili privid

Čini se da je glavni spor oko člana 40. ovog zakona koji predviđa da se „pristup podacima označenim kao ’državna tajna’ i ’strogo poverljivo’ može izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama i direktoru Kancelarije saveta.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije kaže za Ekonomist da predlog ovog zakona tretira nezavisne nadzorne organe i ograničava njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana, a još je gore, kako kaže, to da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole. „Kreatori tajni će „kontrolisati“ sami sebe. Naime, predviđa da će nadzor nad njegovom primenom vršiti „služba“ Vlade. A bez obzira na zvučno ime – „Kancelarija saveta“, stručna služba je stručna služba i niti ima niti može imati nadzorna inspekcijska ovlašćenja. Bez toga je priča o stvarnom nadzoru bespredmetna“, kategoričan je Šabić koji još dodaje da je zakon „zaboravio“ da zaštiti „insajdere“, ali i da je na elementarnom, pravno-tehničkom nivou loš.

S druge strane Saša Gajin, iz Centra za unapređenje pravnih studija i član Radne grupe za izradu ovog Predloga zakona kaže da se kritika Predloga zakona temelji na neistinitim tvrdnjama da će poverenik i ombudsman morati da traže odobrenje za pristup informacijama koje su klasifikovane kao tajna. „Nigde u Predlogu zakona nema odredbe koja bi upućivala na to o čemu oni govore“, kaže Gajin za Ekonomist dodajući da je u članu 40. taksativno navedeno pet slučajeva u kojima se ovim dvema nezavisnim institucijama može ograničiti fizički pristup tajnim podacima.

„Slobodan pristup bilo kom podatku, bez obzira na stepen tajnosti, poverenik i ombudsman sada imaju direktno ex lege i za to im nije potrebno ničije odobrenje. Po Predlogu zakona (čl. 38) ubuduće će im za pristup tajnama, i najnižeg stepena, trebati odobrenje. Dakle, trebaće im i za one na koju je oznaku „interno“ stavio direktor škole ili veterinarske stanice. A (čl. 40), čak štaviše, predviđa da ovlašćenja poverenika i ombudsmana utvrđena zakonom mogu biti suspendovana, i što je još apsurdnije da ih mogu suspendovati organi nad kojima bi trebalo da vrše nadzor. Presedan za tako nešto ne postoji nigde, pa to što tih slučajeva ima ’samo’ pet nije utešno, posebno što su neki od njih definisani tako široko da je ograničenje ovlašćenja moguće kad god ’zatreba’“, kategoričan je Šabić.

On postavlja pitanje zašto bi se tajne službe ili organi bezbednosti bojali toga da nadzorni organi imaju pristup informacijama o ’metodama’ ili ’posebnim postupcima’, ako ih sprovode po zakonu? „Zar se iza tih eufemizama ne može kriti upotreba nezakonitih mera, primena torture, neovlašćeno praćenje, snimanje ili presretanje Interneta i slično?“, dodaje poverenik.

I u ovih pet slučajeva, pojašnjava Gajin za Ekonomist, povereniku se ne uskraćuje mogućnost pokretanja postupka odlučivanja po žalbi, već samo fizički pristup podacima dok traje neka operacija. Međutim, za poverenika je ovakva konstatacija „podjednako besmislena, kao reći ’sud može da sudi, ali ne sme da vrši uvid u dokaze’. A što se tiče tog ’privremeno’, pokušaću da vam kroz simplifikovano, ali umesno poređenje objasnim šta znači. Zamislite sanitarnu inspekciju koja po prijavi da su uslovi u nekom restoranu nehigijenski, dođe u kontrolu, a tamo se suoči sa restoraterom koji ima pravo da im kaže: ’Odlazite i dođite kad vam kažem!’ Kad ’sredi stvari’, pozove ih ’u kontrolu’. I kontrola uvek pokaže da je ’sve u redu’“, dodaje Šabić.

Mogućnost zloupotrebe i zaštite

majući u vidu da se radi o tematici koja se tiče najvažnijih činjenica vezanih za bezbednost države i građana logično se postavlja pitanje mogućnosti zloupotrebe, odnosno zakonske kontrole da do nje ne dođe.

„Ako smo ograničili njihova prava da pristupe tim informacijama onda smo bili dužni da stvorimo dobre mehanizme zaštite interesa javnosti od zloupotreba. Tri su nova mehanizma zaštite. Kad se donese ovakva odluka ograničavanja ona se bez odlaganja (čl.40), a najkasnije u roku od osam dana od dana donošenja odluke, dostavlja odboru Narodne skupštine nadležnom za nadzor i kontrolu u sektoru odbrane i bezbednosti, Vladi i Savetu za nacionalnu bezbednost. Drugi mehanizam zaštite je da poverenik i ombudsman imaju pravo da pokrenu postupak unutrašnje kontrole, odnosno postupak deklasifikacije takvih podataka. Treći, najvažniji mehanizam zaštite je da ove dve institucije mogu zahtevati od Vrhovnog suda da donese odluku o tome da li oni imaju pravo pristupa“, precizira Gajin.

I opet, tu nije kraj. Rodoljub Šabić kaže da je „’dostavljanje ’odluke’ na više adresa samo ad informandum, od toga nema nikakvog efekta, osim moguće štete po interese koje navodno žele da zaštite, jer se širi krug subjekata koji zna za ’tajnu’. A ideja da poverenik i zaštitnik građana za bilo šta mole ’internu kontrolu’ organa nad kojem po zakonu vrši nadzor, je već na prvi pogled ponižavajuća, i za ljudska prava i za ’zaštitnike’“, konstatuje Šabić.

On kaže da i treći mehanizam zaštite ne predviđa kako kažu – obraćanje Vrhovnom sudu, nego predsedniku Suda. „Dakle, on je, kao i dobar deo ovog zakona, samo privid. Predsednik Vrhovnog suda, sam po sebi nije sud, on ne sudi. A ideja da se, u postupku nepoznate vrste, koji se pokreće, u pravnoj teoriji, nepoznatim aktom, ipak upusti u suđenje izgleda mi i neverovatno i zabrinjavajuće“, zaključuje Šabić.

Problem dosijea

Bogoljub Milosavljević, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union kaže za Ekonomist da „kad se u celini pogleda“, ovaj Predlog zakona „deluje kao solidan tekst“ ali kaže da se mora postaviti pitanje zašto se ograničavaju baš ovi nezavisni organi i zašto je njima oduzeto pravo pristupa. Milosavljević ukazuje i na još jednu odredbu koja je problematična. „Četvrto ograničenje (čl.40) vezano za identitet sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti mi se čini prejako. To je suprotno evropskoj praksi u ovoj oblasti“, kaže Milosavljević za Ekonomist i dodaje da su ostale tačke ograničenja slične zakonskim rešenjima u svetu.

Opet, Saša Gajin kaže da u ovom zakonskom predlogu ne postoji nikakva smetnja da se usvoji zakon o otvaranju dosijea bezbednosti. Ali da ovaj predlog zakona nije mesto na kome bi se bavili tim pitanjima. Na našu konstataciju da se, bar do donošenja tog zakona o otvaranju dosijea, štite stari saradnici službi bezbednosti, Gajin kaže da bi se „na neki način moglo tako reći, iako bih ja više bio sklon da kažem kako se radi o jednoj pravnoj praznini, odnosno da nešto što treba da bude regulisano nije regulisano“, konstatuje Gajin.

Sporni Član 40.

Pristup podacima označenim kao „DRŽAVNA TAJNA” i „STROGO POVERLjIVO” može se izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i direktoru Kancelarije Saveta, u skladu sa ovim zakonom.

Ograničenje iz stava 1. ovog člana odnosi se na podatke o:

1) istražnoj radnji, odnosno akciji koja je u toku, a sprovode je nadležni državni organi u skladu sa zakonom, do njenog okončanja;

2) metodima pribavljanja bezbednosnih i obaveštajnih podataka i načinu primene posebnih postupaka i mera u konkretnom slučaju;

3) pripadnicima ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove i službi bezbednosti sa prikrivenim identitetom, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

4) identitetu sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

5) trećim licima, dok je to neophodno potrebno, ako bi otkrivanje podataka o njima moglo da šteti zaštiti životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet).