Valjanje u državnom blatu

Navijači Crvene zvezde saznali su prošle nedelje da grb njihovog košarkaškog kluba star 65 godina vredi 300.000 evra.  Da je osnovni račun blokiran duže od pet godina, da je klub poslovao preko računa sestrinskih firmi koji su takođe blokirani, da se duguje menadžerima, povericioma, donatorima. Najkraće rečeno Bogu i narodu. Pa čak i za stanove, struju, telefone…  Ukupno “12 miliona evra i plus” kako je saopštio novi predsednik Vladislav Lučić na konferenciji za novinare koja je za cilj imala upoznavanje javnosti sa stanjem i klubu i najavu revizije poslovanja koju bi uskoro trebalo da završi KPMG.

Nemoć države

“Mi smo u klub došli bez dinara, oni koji su ranije prolazili imali su, možda, neke koristi. Revizija je počela kao što smo obećali, želimo da vidimo kako je novac trošen. Imamo mnogo štetnih ugovora. Crvena zvezda je svake sezone dovodila skupog trenera i desetak skupih igrača. Budžetom od pet miliona evra i oni koji nisu košarkaški stručnjaci mogu da naprave kompetitivan tim”, dodao je Lučić koji je svojim izlaganjem otvorio Pandorinu kutiju, prema jednima, odnosno “otkrio toplu” vodu prema drugima.

Ovo prvo zbog toga što je, hteo – ne hteo, prozvao i osumnjičio za lopovluk ili u najmanju ruku nesposobnost sve dosadašnje rukovodioce, ali i ljude koji su, valjda, glasali da on bude tu gde jeste. Ovo drugo zbog toga što je nekoliko dana posle ove konferencije izašlo na videlo da situacija nije ništa bolja ni u ostalim gigantima nekadašnje jugoslovenske košarke.
Tako je ispalo da velika petorka NLB lige, ukupno duguje 36.000.000 evra: Partizan i Olimpija (po 4.000.000), Cibona (8.800.000), Zadar (7.400.000) i Crvena zvezda (12.000.000). Klubovi za koje – uz Split (nekadašnju Jugoplastiku, višestrukog prvaka Evrope koji se već godinama ne takmiči u regionalnom takmičenju) i makedonski Rabotnički ““ navija 95 odsto stanovništva počivše države dužni su, ne baš kao Grčka, ali ipak toliko da ih ni grčki brodovlasnici koji vole da se rasipaju novcem ne bi tako lako vratili sa litice provalije.

I tu dolazimo do srži problema. Nemoći države. Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su vlade u ovim državama na vreme donele zakon o sportu i u okviru njega model privatizacije posle koga bi se znao stvarni vlasnik. Nije važno da li je to jedan čovek sa imenom i prezimenom ili su to, kao u Barseloni u Realu, sosiosi, odnosno pojedinačni vlasnici akcija kluba koji na izborima glasaju za one koji će upravljati njihovim vlasništvom. Ključno je da u klubovima mora postojati titular, kako bi se znao red. Jer, finansije su daleko stabilnije u Cedeviti, Zagrebu, FPM-u, Hemofarmu, Širokom i Heliosu.
Dakle, u privatnim klubovima. Dok u ostalim sportskim kolektivima (računajući tu i fudbalske klubove) transformacija još nije ni Opširnije »