Apr 24, 2014
Nenad Zorić
0 komentara

Baterije za daljinski koštaju 205 dinara

pomaze a ne gojiHroničari će zabeležiti da je bila jednom jedna zemlja gde „Luj Viton“ kupuju na kilo.
I 123 grama Posebne. Naseckane.

„Đe si?“ je, notiraće, pitanje koje je uvek moralo dobiti odgovor pa svi redovno plaćaju mobilni. Struju ignorišu, te na kredit, pa sa grejs periodom, onda naokolo.
Bila je to, čitaće neko, naseobina u kojoj se istraživačko novinartsvo zasniva na konstatnom praćenju tviter naloga Adriane Lime i zavirivanjem u pasoš Čedice Jovanovića. U koju ozbiljni zapadni državnici, a sve posle uspešnog dijaloga u Briselu, hrle da volontiraju u Vladi a sa ruskim gasom gratis ide i proruski ministar.

Zanimljiva država, dakle, gde svi ridaju i pale sveće za Markesa dok pod miškom nose novi uradak Jelene Baćić Alimpić, neko i Marka Vidojkovića. Gde se Miša i Beba, periodično, a zbog-radi trećeg metka, čas vole čas…ne vole.
I gde Istok piše za Politiku.

Zvala se kratko – Srbija, otkucaće neki savremenik Milana Miloševića.
Dopisaće da svi naizust znaju Bukuvskog.
Vole fudbal.
Kažu da obožavaju Vučića.
I da je najjeftinija reč kristijanizam.

Ovaj termin, čiji koren potiče sa asfalta, prema njegovom ocu označava umetnički pravac u slikarstvu, dok je prema oponentima to ideologija čija će smrt roditi neku novu Srbiju u kojoj neće biti apsurda koje sam pomenuo na početku teksta.

Odlaskom Kristijana Golubovića, da to je krivac za svaki srpski izgubljeni živac, na izdržavanje zatvorske kazne spoljnotrgovinski deficit će se samouništiti, Partizan i Zvezda će praviti profit a deo će poklanjati državi, deca će citirati Dostojevskog, svi će plaćati porez, trgovci neće ucenjivati dobavljače, Mićun će otići u penziju, posle mnogo godina pojaviće se neki novi Duško Kovačević i Biljana Srbljanović, Vulin će prestati da nosi crninu…i ostale bajke za laku noć.

Kad eto ti kvake, gospodo. 
Fudbal, možda, jeste život ali život nikako nije fudbal. Tamo se ceni takozvana pas igra.
Na prvu.
Ali u životu se ne igra na prvu.

To što je većina upamtila starog dobrog Čarslsa i njegov vapaj: „Čoveče, nemoj da umreš glup“, ne znači i da ga je razumela.
Bukovskog treba poimati.

No, ‘ajde ti nekom na ovom belom dunjaluku kaži da nije dovoljno pametan. To je jedina stvar kojom su svi, bar za javnost, zadovoljni. Ali imaju neku, gle opet apsurd, potrebu za dokazivanjem te pameti i veličine. I onda hoće da pokažu kako se gnušaju Kristijana. Kvari im javni moral, loše utiče na decu.
I traže priznanje da su bistriji od Karleuše. Big dil.

Ne, nikako. Ne kritikuju svi Kristijana samo sebičluka radi. Neki to rade iz najboljih namera. Stvarno to mislim. I jer ne znaju za bolje. Ili neće da znaju. Pomenuh već, misle na prvu.
A i nekako nije vreme za zameranje pravim krivcima.

I onda, „jao, evo opet Kristijan, pa dokle“.
Pa dok ne promeniš kanal.

Hvala Bogu i vladici Porfiriju ima onoliko televizija. Dobro, manji je broj vlasnika od broja televizija, ali ko će se time baviti kod ovoliko problema koje zadaje kristijanizam koji nadire. A i pipavo je.
Plus onoliko kablovskih kanala.
Baterije za daljinski koštaju samo 205 dinara. Danas sam proverio i slikao u Maksiju. Možda negde ima i jeftinije.

Davne 1828. dvojica džentlmena su pokrenula britanski magazin Spectator sa ciljem podizanja nivoa građanstva.
Avaj, to je bilo pre dva veka, dobri moji. Sad tamo postoji BBC koji je neka vrsta međe i ostalo je tržiste, da uprostim.

Takav model je preslikan u Srbiji.
Bar je to bila namera.
Javni servis i komercijalne televizije. Ozbiljni jutarnji listovi i bulevarska štampa. Obezbediti ljudima mogućnost izbora, pa ko šta voli nek izvoli.

Nije problem Saša Popović već ponuda sa rok scene. Nije problem Spaja koji se onomad igrao sa NIN-om već nepostojanje jake privrede i zdravog tržišta koji bi pojačali ponudu nedeljnika. Nije problem Seka Aleksić već Čola koji pravi pesmuljke.
Najveći problem su licemerni konzumenti.

Da li je potrebno da podvučem kako više volim da gledam stare emisije Nikole Miloševića i Žareta nego Kristijanove bicepse i Kebine tabane kod Amidže ili Draganu Mirković kod onog Ivanovića.
Ali aman ljudi, kako zabraniti čoveku da se pojavi na televiziji ako mu zakon to nije zabranio. Kako uređivati program Željku Mitroviću ili onom Grku sa Prve u nečemu što je njihovo.

Može i to. Promenite kanal, ponavljam, i onda čim im čika Srđan pošalje rejting, oni će, dobar vam stojim, u sledeću emisiju pozvati Zubina Mehtu. Ma platiće Salmanu Ruždiju da ušeta kod Lee Kiš. Džordan će Srđanu Predojeviću pokazivati dvokorak u osam ujutru. Bžežinski će Irini Radović i Mariji Kilibardi prepričavati šta je Kisindžer napisao u Diplomatiji.
Lako je. Samo jedan klik.

Mediji svako malo prave rand liste privrednika koji nisu platili porez, pa neupućen pomisli kako je to stvar prestiža. Niko da priupita direktora Poreske uprave o čemu se tu radi. Jesu li te firme bankrotirale ili izbegavaju plaćanje.

Urednici imaju jedan stav na društvenim mrezama a drugačiji u novinama i vestima koje uređuju. Oni retki koji ga imaju.
Prva pomisao im nije šta je vest i kako je plasirati već sta će reći Sloba, Koštunica, Tadić i sad Vučić. Samo da se oni ne naljute, izeš gledaoce i čitaoce.
A kad pomenuti padnu sa vlasti onda im junaci od pera i gorostasi pred kamerama mere rep. Onako junački. Ne čekaju ni četr’es’ dana.

Kad je „Veliki Brat“ kod menadžera Verana onda u „Maloj sestri“ gostuju i daju smatranja ozbiljni kolumnisti, pa se to i glorifikuje a kad krene „Farma“ onda kuku i lele šta deca moraju da nam gledaju. Pravo da vam kažem, gadi mi se i jedno i drugo ali mi ne pada na pamet da tražim nekakve zabrane. I jadna ta deca a još jadniji roditelji koji očekuju da im ih komercijalne televizije vaspitavaju. Mene su moji vaspitavali za večerom.

Uvodničari čačkaju po novčaniku Miroslava Bogićevića spočitavajući mu kako su radnici gladni, država bez (naplaćenog) poreza dok on plaća reklame na Cecinom koncertu. Znaju oni da čovek može sa svojim novcem da radi šta hoće, znaju i koje su prave adrese za žalbe i reagovanja, ali zazvoniće telefon a sa druge strane Goran. Ili onomad Srđan.
I zato daj da estradizujemo.
Em dize tiraž. Em ne boli glava. Em će biti oglasa.

Na tviteru sve go intelektualac do intelektualca, mozgova više nego u Cernu i Petnici zajedno ali ako u tvitu ima link beže k’o Radikali od fiskalnog računa, kritikuju estradu a najviše pratilaca imaju oni koji pišu o estradi ili se služe estradnim trikovima. Svaki treći se kune kako nema televizor ali nekim čudom svi do jednog nalete na Pink.

Da ne nabrajam više, ako ste hteli skontali ste.

Elem, licemerje na sve strane. Sklanjanje u jednu stranu. Priklanjanje mišljenu većine. Udri po starletama i pevaljkama. Po opoziciji. Kristijanizacijom protiv kristijanizacije. Može estradizacija ali kad mi estradizujemo. Pravila važe za druge, izuzeci samo za nas.

Pa čoveče, boj se ovna, boj se govna, kad će živeti. „Čoveče, nemoj da umreš glup“, ali stvarno. A i sakupiće se za te baterije.

 

 

 

 

 

Povezani tekstovi: