Jedno „I“, tri „A“ i mnogo „P“

Odlukom Sinoda SPC o postavljanju privremene uprave u Eparhiju raško-prizrensku ponovo je u žižu javnosti vraćen čuveni trojac iz duhovne škole arhimandrita Justina Popovića.
Artemije je smenjen, Atanasije postavljen za administratora a Amfilohije je sve režirao. Tako bar kažu poklonici teorije zavere. Prema jednoj teoriji. Druga (teorije zavere) kaže da je sve učinjeno zbog tvrdih stavova vladike Artemija koji se kao nisu sviđali velikim igračima, pre svega sa zapada.
I zato tuče mohaha u Gračanici, protesti ispred Patrijaršije i saopštenja kako su liturgiji prisustvovali „samo oni Srbi koji su učestvovali na Tačijevim izborima“.
Dakle, klasična zamena teza.

Realnost, međutim, tera na sasvim drugačiji zaključak. U SPC od izbora partrijaha Irineja duvaju neki novi vetrovi, pa su i (godinama) gomilani problemi počeli da se rešavaju.
Sinod je tako prošle nedelje razrešio dužnosti upravljanja episkopa Artemija zbog „nespremnosti da izvršava odluke Sinoda i Sabora, kao i zbog saznanja da postoje velike nepravilnosti, nejasnoće, pa čak i zloupotrebe pojedinih lica i institucija u toj eparhiji“.

Ergo, ne radi se ovde o čuvenom „3A“, već o novom „I“ i mnogo „P“roblema. Koji su počeli da se vade ispod tepiha. Amin.

Seks i grad protiv Jeremije

Znam Zoricu Tomić. Bila mi je profesor na fakultetu. Pristojna žena, sa više nego pristojnim nogama. Kasnije mi je bila i sagovornik u nekim tekstovima i prilozima. Znači i pametna. Što ne sugeriše da su mi svi sagovornici vlasnici suvislog mišljenja. Ali ova jeste.

E, ta Zorica je ovih dana tema u svim medijima.
„Seks i grad“ televizija, diže prašinu kako joj je Vlada Srbije platila 7.000 evra za mesečno rentiranje stana u Parizu. Džaba što je Jeremić objasnio onoj voditeljki (inače poznatijoj po radu glave boljem od Ivandera Holifilda) da to nije stan za Zoricu Tomić već za ambasadora Srbije pri Unesku, šifrovani ne staju.

Pošto im direktor, koji je umislio da je ministar za socijalna pitanja, još nije prešao na RTS, signal se i dalje vidi. Pa, dok ne dođe do, i tog poslednjeg trasfera, rešili da im i danas tema bude Zorica. Tačnije Vuk Jeremić. Ovo je kampanja protiv njega. To je svima jasno. Sem možda, Dragoljubu Delta Žarkoviću, koji kao i ovi sa SiGTV pominje sirotinju raju.

Da je drugačije, svi oni bi pominjali sirotinju i u toliko drugih primera. A ne kao onomad prenosili koncert „100 trubača“. E, da je i Jeremić, kao NIS, sponzor „Seks i grad“ ti-vija, Zorica bi vodila kamermane iz prostorije u prostoriju tog stana, govorila o lobiranju i poslu ambasadora… Kasnije bi šifrovani izdali i DVD. Ovako, stan je protiv sirotinje, a Bajatovićev koncert za sirotinju.
Dok, kažem, i „ministar“ ne pređe na RTS.

Funkcioneri ko proleteri

“Uči kad nisi hteo da kopaš”, parafraza je koja za vreme ispitnog roka kruži među studentima.
I tako oni koji nisu hteli da kopaju – uče, sve nadajući se uhlebljenju. “Ma, valjda će se isplatiti, naći ću neki posao. Ako ništa, idem u politiku”, naglas razmišljaju.
Ovakve konstatacije za uzrok imaju visok stepen nepoverenja građana u političare koji ih predstavljaju. Naravno, pod uslovom da oni nisu ili će biti ti političari. Tad zavijaju kao crkveni miševi. Ali u Armanijevim odelima.

Napredak

Zato je, da podsetimo, oktobra 2008. usvojen Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije (počeo da se primenjuje 1. januara 2010.) koji je deo Strategije za suzbijanje korupcije, obaveza Srbije prema preporukama GREKO mehanizma Saveta Evropa, ali i uslov za ukidanje viza građanima Srbije za EU. U delokrug rada Agencije spada i kontrola primanja i imovine funkcionera, koji su do 1. februara 2010. morali da prijave svu imovinu koju poseduju, kao i imovinu članova njihove najuže porodice.

Ove izveštaje je u zakonskom roku podnelo 14.643 funkcionera, dok je njih 1.300 dostavilo izveštaje posle propisanog roka, sa nepotpunim podacima, ili na starim obrascima.
Zorana Marković, direktor Agencije istakla je da broj podnetih izveštaja pokazuje da funkcioneri ispunjavaju obaveze iz zakona, posebno ako se ima u vidu da je Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa ranije podneto oko 6.000 izveštaja.
Sa ovakvom konstatacijom saglasan je i Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija koji smatra da se ovaj broj prijava može smatrati uspehom. „Ovaj podatak bi trebalo sagledati u kontekstu ukupnog broja ljudi koji bi trebalo da podnesu izveštaje“, precizira Nenadić za Ekom:east dodajući da „koliko ih god bilo, činjenica je da postoji veliki napredak u odnosu na doba važenja ranijeg zakona, a očigledno da je uticaja imalo i to što je zakonodavac sada propisao strože sankcije“.
Zorana Marković konstatuje da izveštaji i dalje pristižu, ali da je teško proceniti koliko je funkcionera u Srbiji obavezno da podnosi izveštaje o imovini i prihodima, „jer je još u toku prepiska sa državnim organima i institucijama o broju funkcionera, ali da bi se moglo oceniti da ih je oko 18.000, najviše 22.000 do 25.000“.

Kontrola

Direktorka Agencije ističe da je nedostavljanje izveštaja o imovini i prihodima, kao i davanje lažnih podataka, krivično delo, navodeći da je više od 95 odsto najviših republičkih funkcionera ispunilo tu obavezu u zakonskom roku. Zorana Marković još kaže da je u procesu izrada Registra funkcionera, kao i da će uporedo biti obrađivani izveštaji koji će, po zakonu, biti javno objavljeni na sajtu Agencije.

Dakle, svaki građanin će na sajtu te institucije moći da ostvari uvid u imetak koji će funkcioneri biti u obavezi da prijave. Čedomir Čupić, predsednik Odbora Agencije dodaje da je na sednici Odbora odlučeno da se ne objavljuje visina štednih uloga ukoliko to funkcioner ne želi, već će u toj rubrici stajati – ima, odnosno, nema ušteđevinu. „Jer prigovor je bio da bi neki kriminalac, ili kriminalna grupa, taj podatak mogao da zloupotrebi i da recimo kidnapuje nekog od članova porodice funkcionera, a da potom traži otkup u visini ušteđevine“, pojašnjava Čupić.

Pošto, neki od izveštaja još pristižu, preciznijih (zvaničnih) imovinskih karata još nema, ali su se u medijima mogle videti izjave političara i podaci o tome šta i koliko poseduju. Jednom rečju, ništa. Da im nije onih brendiranih odela, bili bi stvarno kao gore pomenuti miševi. Ispade nekako, čitajući novine, da je Srbija (ponovo) postala zemlja proleterska. Opširnije »

Partija bez ideologije

„E, Srbijo šta si dočekala, da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990. jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.

Dakle, prošle nedelje je bio jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke.
Ili, kako sadašnji prvaci rekoše u plaćenom dodatku u jednom prestoničkom nedeljniku, „Dvadeset godina Srbije i Demokratske stranke“! Što je, i činjenično i novinarski, netačno.
Pa, recimo, mogao je i Bajaga u skorašnjim koncertima u Sava centru da napiše: 20 godina Bajage, Instruktora i Srbije.
Ali, čini se da je on ozbiljni od sadašnjih instruktora DS-a koji misle da je stranka isto što i država. Pa čak i da su jednako stare.

Elem, od 13 osnivača u stranci je samo (prvi predsednik) Dragoljub Mićinović, a od 22 člana osnivačkog odbora (u kome su bili i svi osnivači) trenutno je samo dr Ljubomir Tadić, otac aktuelnog predsednika.

Ova „stranka intelektualaca”, kako su je često nazivali, u startu je pokazivala da će joj buduću sudbinu određivati manje ili više tanka linija razgraničenja između slobode i neslobode, demokratičnosti i nedemokratičnosti -unutarstranačke i opšte. I posle 20 godina višestranačja jedina je stranka koja nema istog predsednika kao na svom početku.

Takođe, ona je stranka koja je najbolje, rekli bismo u tančine, osetila sve prednosti i mane koalicionog udruživanja, što berući plodove, što ribajući podove. Učestvovali su i na čuvenim demonstracijama 9. marta, što će im i dan-danas mnogi osporiti, ali i organizovali potpisivanje peticije za ostavku Slobodana Miloševića (početkom 1992.), što su im mnogi zaboravili. I, a za Srbiju je to nekako posebno bitno, to je i prva stranka čiji su članovi, među kojima i Borislav Pekić, dobili batine na demonstracijama ispred zgrade Televizije Beograd juna 1990.

Inače, Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke prethodilo je Pismo o namerama, Opširnije »

Veljuskoni vs virtuelci

Velimir Ilić je stvaran. Čovek od krvi i mesa. Dakle, dozvoljava sebi da napravi glupost(i). Facebook je socijalna, internet, mreža. Virtualna. Ali su „na njoj“ živi ljudi.

Tog (stvarnog) Velimira je prošle nedelje napao i pesnicama u lice udario (stvarni) Dejan koji, pride, ima i profil na “Fejsbuku”. Virtuelci su mu (Dejanu, ne Velimiru) napravili nešto što se zove: „Dejan Stojanović – Fan klub čoveka koji je prebio Velju Ilića“. I do trenutka pisanja ovog posta taj klub ima 16.968 obožavalaca.

Možda je licemerno od Velimira da kritikuje druge za nasilje kome je i on (više puta) bio sklon. Ali, krajnje je licemerno da oni koji ne podnose Velimira jer je bahat, drzak i nasilan ne rade to isto i za Dejana. Sve Gandi do Gandija. Kad bi se zezali. Vide balvan u tuđem, a ni trn u svom oku.