Bele zastave crne nam Srbije

Suviše poštujem Zorana Panovića da bih ga nazvao onako kako će ga targetiratisvaki iole pošteni čitalac, nepotpisanog, redakcijskog komentara u novinama koje on potpisuje.
Niti je taj epitet moj manir niti je (stvarno verujem u to) Pana „od tih“. Njegova odgovornost za uslovno aludiranje na rušenje ustavnog poretka, sve pozivajući se na zdrav razum, je kolektivna.
Možda nije ni pročitao tekst kojim otvara novine, što je neoprezno za poslovično oprezne Užičane ili je i on potpao pod uticaj gomile pa poverovao u njeno rešenje na prvu loptu, što je nesvojstveno osobenjaku kakav je Zoran.

Jedan drugi Zoran, kog citira i ala i vrana, tepa mu i kuso i repato i posthumno ga tumače najčešće neuke ništarije – savetovao je da ako neki deo tela zahvati gangrena pod hitno ga treba amputirati.

No, šta da radimo ako se radi o glavi?
Ma, amputiraj, horski urlaju „mislioci“ kojih se Đinđić stideo i za života ali iz (što pragmatilnih razloga, što sažaljenja radi) to nije hteo u oči da im kaže. No, nešto sam ubeđen da bi im se sad nasmejao u facu.

Tu reč pragmatično pominje i Danasov pisac iz senke u komentaru čiji naslov deluje kao vest: „Srbija se odriče Kosova“ ali je lid i telo te „vesti“ nedvosmisleno sugerisanje da Srbija treba da amputira Kosovo zbog (pazite taj kumrovački manir) „interesa velike većine građana“.
U daljem elaboriranju osvešćeni autor (ili možda čitava grupa jer ovako pronicljivo rešenje ne može da smisli samo jedan mozak) sugeriše da je svaka borba uzaludna.
Poraz je neminovan, kaže ovaj strateg, i to poraz dramatičnih razmera i civilizacijski pogubnih posledica.

Dobro, genije, da vidimo šta ti to tačno nudiš.
Šta ta velika većina građana dobija ako te posluša?
Toga u tekstu, naprosto, nema.
Svakako, provlači se to kao eho, duh koji lebdi između rečenica i upućuje da, eto, neće više biti bremena o vratu. I ovog velikog poraza koji citirah.

Uprošćeno, ako se Kosova manemo na vreme možda „magare i ne lipše dok trava ne ozeleni“ a što ga se kasnije manemo veće muke ima da pretrpimo. Iliti, nikakva korist, manja šta.
Fraze, znači.

Međutim, strateg tu ne staje već predlaže da osim odricanja treba raditi na smanjivanju međuetničke distance i iskorenjivanju stereotipa. Lično, nemam ništa protiv da se te tenzije spuste ali, poučen prošlošću, mislim da je za to slaba vajda.
Dakako, za razliku od Danasovog ubojitog pera, nisam za odustajanje. Neka bude borba neprestana.

No, ono što me tera na ovakvu vrstu sumnje je sam ton teksta i izbor reči.
Ovo sad više nije ono „kumrovačko pismo“ već politički korektan govor tako prepoznatljiv u projektima koje su poslednjih 20 godina finansirali fondovi s one strane obale i od kojih su pojedinci napravili karijere, živeli jako lepo a pomirenja, iskorenja stereotipa i smanjenja tenzija nije bilo.
Mislim da znam i odgovor zašto je Opširnije »

Kamenje u kokpitu a glava u oblacima

Znate li vi ko je Milutin Popović?
Ma, kakav Zahar i njegove violine. Jok more. Ovaj čova je, ono što se kaže, pravi virtuoz. Dobro, još nedovoljno poznat širokim narodnim masama, ali svakako zabrinut za te iste narodne mase.
O tome kako brine o kasi, da i ne pričam.

Ne znate i dalje? Pa kako vas nije sramota. Ej, ne prepoznajete budućeg dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju.

Pazite šta je mudra glava smislila. Svi olovku u ruke i da tezirate. Možda ga stukture smene pa da ne ostane nezapamćena ideja.

Dotični je, samo i samo za sad, pomoćnik ministra za vazdušni saobraćaj. Naime, dušmani mu ne daju da se razmahne. No, nije važna funkcija već ideja.

Tu smo.
Posto Aviogeneks ima sedam pilota i jedan avion Popović je, u ovoj oskudaciji i čamotinji, smislio kako da uposli preostalih šest kadrova. Da, da, svaki čovek nam je važan.

To će se, ako da Bog i sreća junačka, desiti 2015. godine a do tad će ova šestorka primati platu kao da leti jer bi u suprotnom mogli da odlepršaju u neku manje prestižnu svetsku kompaniju. To nam se, kao tržištu u razvoju željnom kvalifikovane radne snage, nikako ne isplati.

Sočinio bi on to i ranije ali zajebavaju ovi iz Boinga.
Kakvi su to neradnici i džabalebaroši, to ni na istoku nije zapamćeno a ne na zapadu.
Čim oni, ovo je razrada ideje, sklope šest iviona i isporuče ih JAT-u, “naš domaći prevoznik” će imati toliku flotu da je jazuk da višak aviona ostane prizemljen.
Popović je smislio da mi to damo Aviogeneksu.

To što su ti avioni malo mlađi od Krkobabića i Mićuna, je nebitna činjenica. Pa nećemo se valjda ugledati na svet, gde je prosek starosti letilica deset godina, i razbacivati.
I to što JAT hoće nove avione je čisto bacanje para, da vam rečem. Čekajte, zar svi psiholozi ne kažu da su tridesete najbolje životne godine. A kad su najbolje za ljude zašto ne bi bile dobre i za sokoćala koja prevoze ljude.

A, šta kažete?
Znam, žao vam je što vi niste doživeli prosvetljenje da smislite ovako nešto. Pa ne plaćamo mi njega za badava.
A i „Aviogeneksu se mora pomoći“, kako zavapi Popović.

Inače, tu reč „mora“ rado koriste i oni na većim funkcijama od njegove.
Koristili su ih i oni pre njih.
Pa i oni koji su sve ovo zakuvali.
I tako dobrih 25 i više godina u prošlot od kad se gomila dug te „prestižne kompanije“ JAT. Zašto?
Pa zato Opširnije »

Pošto seko mleko

Kad se prosečnom đilkošu okice zacakle zbog natprošečnog poprsja neke snajke taj, usled viška testosterona i manjaka volje za ubeđivanjem, nepogrešivo izgovori tri reči iz naslova ovog teksta. Ortaci mu tad laskaju, njemu nesretniku skoči libido a snajka ko snajka, odmahne ili ne odmahne rukicom.
I mane se đavola.

U sebi, naravno, ona takvu sirovinu priželjkuje u postelji ali dok do toga dođe hoće da se femkaju. Neko vreme.

Zene, naime, vole da im se, na primer, sugeriše kako su pametne. Ili da imaju lepe oči.
Otrcano, ali vole nakareti.
Iako i same znaju da dotični ni jednu ne gleda u oči no malo niže a svesne su i kapaciteta sivih im ćelija.

Da skratim, vole da ih se laže. One časnije to i priznaju.
Al aj ti to objasni đilkošu.
Dok skonta, nadobija se šamara i nakupuje preparata za bubuljice.

E, baš takvi su i srpski vlastodršci. Isti kao ovaj đilkoš. Kad vide fotelju zacakle im se okice, pa sve bale na usta pođu. I samo ištu.

Doista, oni bar sa femkanjem nemaju problem. Stotinu će promeniti stranaka da učine što im novčanik žudi.
A tek što lažu. Tu disciplinu su usavršili do mere da često ni sami ne znaju šta je istina. O tome – ko je istina – bolje da ih se ne pita. Takvi za Boga ne znaju.

No, ne znaju ni daleko važniju stvar. Da Evropa nije krava muzara a Vestervele ma koliko voleo muškarce ni po čemu ne liči na obdarenu snajku. Merkelova tek ni prići, ali pošto je Opširnije »

Odlazak srpskog domaćina

Piše: Zoran Pavić, magazin Status

Kad kažem Zvezda, mislim Džaja.
Kao sa onom: kad kažem novine, mislim Politika, pokazalo se da sve i nije baš tako jednostavno ni večno te da se na ovom podneblju po definiciji jedno kaže, drugo radi, a treće misli.

U Srbiji se inače i crkva (pr)ocenjuje po patrijarhu, država po predsedniku, sve je personifikovano do tačke kad “institucije” postaju “šalovi, rukavice, kišobrani”, nešto što vlasnici mogu i da zature, izgube, a u principu mogu i bez njih.

Dragan Džajić je Zvezdu, smatra većina (in)direktno zainteresovanih, zaturio još 1991. negde između Barija i Tokija, izgubio je zvanično tek ovog leta, a da bez nje može znalo se odavno, čekalo se i da hoće.
Ili, da- mora.

Najbolje levo krilo na svetu su, isti oni koji sad misle da su ga oterali u penziju, promovisali u tvorca evropske Zvezde, bez da su ga pitali, ali i bez njegovog snebivanja.
U vreme kad je ustoličen za prvog čoveka jedne od četiri “srpske institucije” (uz SPC, SANU i pomenutu Politiku) bio je to zaista revolucionaran korak, baš u smislu hvatanja koraka sa fudbalskom Evropom, kojoj ili težiš ili truneš.

Džajić je uspeo da stvori nešto do tada prećutno zabranjeno: “nadnacionalnu” Zvezdu, tim u kome igraju svi najbolji koje si u stanju da platiš, bez obzira kome se mole ili klanjaju.
I što je možda važnije od činjenice da je Džaja to znao i mogao: nikome ko je to mogao da spreči, takva Zvezda nije ni najmanje smetala.
Zato što je dobro “radila”.

Baš oni koji su Džajića najviše glorifikovali, a sada ga najgrublje sahranjuju, potpuno su zaboravili ili nikad nisu znali, da je on bio, u najboljem slučaju samo polovina tako uspešnog “menadžmenta”.

Onu drugu, ispostavilo se kasnije i bitniju polovinu, činio je Vladimir Cvetković.
Džaja je “znao” s ljudima, Cvele je, pak, “znao” s parama i “para-ljudima”. Kad je dvojac prepolovljen Opširnije »

Govor praznine

Danas je četiri godine od kad je otišao najveći.
Prava raja svakodnevno čuje kako odzvanja “govor praznine”.
Ovo je reprint iz januara 2009.

Tirke, nije ti ovo trebalo

 ili   ““ umesto ture viskija

Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da ste saglasni sa njim- svega što napiše Bogdan Tirnanić).
Ja jesam. Ovo je moj dug njemu.

E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje “Dnevnog Telegrafa”.

Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.

Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u “Telegrafu” pisao u “dubokoj penziji”.

Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile) eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu.
Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, “Ateljeu 212″.
Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom. Dakako, voleo je i viski.
“Šta piješ?”, pitao me je u pomenutom Opširnije »