Browsing articles in "Sve je politika"
Dec 11, 2009
Nenad Zorić
1 komentara

Kad država zakasni

nije on kriv, krivi su oni koji su mu to dopustili

Prvo vlast nije radila ništa. Godinama. Onda su neki klinci i neki odrasli sa mozgom klinaca ubili onog nesrećnog Francuza. V.d. državnog tužioca je (samo) pretio. Zabranom navijačkih grupa. A pojedinci, sa imenom i prezimenom, su nastavljali svoje i "njihove" rabote. Veoma unosne.

Pre toga su paljene tribine, prebijani i ubijani navijači od strane huligana koje neki zovu i navijačima. Fudbal? Ma, daaajte, molim vas.

Još ranije je u vozu zaklan Bojan Majić, pripadnik navijačke grupe Invalidi Voždovac. Aleksandra Radovića iz Opova, navijača Crvene zvezde, 30. oktobra 1999. pogodila je svetleća raketa ispaljena sa južne ka severnoj tribini stadiona Partizana.  Aleksandra Panića, navijača Partizana tokom tuče dve grupe "navijača" usmrtio je nožem "navijač" Crvene zvezde jula 2006. godine na stadionu FK "Žarkovo”.

Još, još ranije"¦

Onda je Brankica napravila novu seriju emisija Insajder. O "navijačima". I o "državi". Vlast opet nije radila ništa. Brankici su stizale preteće poruke.  Tek onda je policija privela sedam osoba, od kojih su tri maloletne, zbog sumnje da su ugrozili sigurnost autorke.

Hejsel

Mooogo pre toga, kaže legenda, Englezi su izmisli stadione da im pijani (i nezadovoljni) radnici ne bi izlazili na ulice.
Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. u svim zemljama zapadne Evrope pojavljuje se fenomen fudbalskog navijanja. U to vreme u Srbiji cveta socijalizam, velike društvene razlike nisu ni postojale. Kako svedoče hroničari onog vremena na stadion JNA, koji je prvi napravljen u Beogradu, a kasnije i na Marakanu, odlaze gotovo svi: deca, studenti, zanatlije, profesori, intelektualci, političari, radnici, naravno, i vojna lica. Može se reći da nije bilo mnogo besposličara, dakle, onih koji ništa ne rade, niti idu u školu, niti studiraju, niti na neki drugi način privređuju, današnji cinici bi rekli, našoj samoupravnoj zajednici.
Šta mislite kako je danas?

Opširnije »

Dec 2, 2009
Nenad Zorić
1 komentara

Polemika u državi mrtvih

nema drzave ali ima misljena

Mišljenje. I priče.

Ovo prvo svi imaju, kao onu stvar. Samo je pitanje kvaliteta.

Neke priče, pak, nikad da se završe. I uvek sa mnogo bure. Neizostavni pratilac su im po pravilu “šumovi” iz mase. Koja je, uzgred budi rečeno (onako uglas), najlošiji tumač istine. Ali je, svakako, dobro da ih ima. I mnogo loše kad nema.

Tako je i sa predlogom Statuta Vojvodine koji je potvrđen u Skupštini Srbije sa sve usvojenim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti, opet, Vojvodine. Ruku diglo 138 poslanika.

Ali, ni posle godinu dana o kad je, prvi put donet ovaj predlog, polemika se ne stišava. Piše se i priča na veliko.

Neposredno pre usvajanja analitičari Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić uputili su preko sajta Nove srpske političke misli “Otvoreno pismo predsedniku Republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije” kojim izražavaju zabrinutost u upozoravaju da je proces decentralizacije Srbije krenuo pogrešnim i opasnim putem. I kao što je pretpostavio Dragoljub Žarković u svom “Blic” komentaru, odmah je krenula neka vrsta osporavanja, da upotrebimo ovaj eufemizam. I pisma i autora.

Svetislav Basara tako u “Danasu” ne spori autorima “pravo na rečenu rabotu” ali se kasnije u svom osvrtu, na momente i prizemno, sprda sa potpisnicima pisma govoreći da ga to osocira na grupnjak a autori na “dobre duhove” ili neku instituciju za sebe. Sve, dakle, u stilu osporavanja autora a ne teksta, kao što uostalom radi i izvesna Marina Kolarov Radovanović koja se dan kasnije u “Danasu” pita: Zašto Vukadinović i Antonić?

I sve to u samo tri dana.

Uveče, tog trećeg dana, na RT Vojvodina prikazan je film Žike Pavlovića “Država mrtvih”.

Apr 21, 2009
Nenad Zorić
0 komentara

Lenjin. Stop. Tile. Stop. Seks. Non stop.

 

borac-za-jednakost

Agencijska vest glasi da će telo Vladimira Iljiča Lenjina, osnivača Komunističke partije i vođe Oktobarske revolucije u Rusiji ove godine ostati bez novog odela zbog nedostatka novca.  

Lenjinovo balzamovano telo, izloženo u Mauzoleju na Crvenom trgu, bilo je 17 godina obučeno u oficirsku uniformu a potom u civilno odelo. Inače, uobičajeno je da se Lenjin preobuče jednom u tri godine ali mu je, o teške li nepravde, odelo poslednji put mu promenjeno 2003. godine, pošto novca jedva ima za rad na balzamovanju, a država od 1992. nije izdvojila ni kopejku. Stvarno šteta, ima Rusi od tuge da se ubiju. Od votke.  

I sad je to, što se nema para za Lenjina, kao problem. Ovamo su oni što se kunu u Lenjina zakleti protivnici svetinja, vere, kraljevskih loza ali bi u isto vreme da Lenjin večno živi i da bude poput božanstva. E pa, neće to da mogne drugovi i drugarice.  

Ako su za tu njihovu čuvenu jednakost, zašto onda Lenjina ne sahraniše kao i sve druge komuniste, zašto ga sad ne sahrane i prostor od mauzoleja iskoriste za neke daleko važnije stvari i zašto ga, najzad, nisu kaznili za zlodela kao i sve druge. Pa i retroaktivno.  Da imaju savesti, bilo bi zgodno naterati ih da se zapitaju šta je bilo sa Romanovima.  

Jedan od mojih ranijih stanodavaca, inače retko dobar čovek, je toliko bio ispranog mozga sa tim kvazi komunističkim tricama i kučinama da nije voleo ni fudbalski klub Real Madrid samo zbog toga što ga sportski komentatori nazivaju i "kraljevski klub". No, to mu nije smetalo da u isto vreme Josipa Broza oslovljavao sa "Tile". Pa taj Tile ni novčanik nije imao, zato što mu nije trebao i što je uzimao šta je i koliko je hteo. Taj Tile ti je (od)uzeo više no svi Karađorđevići i Obrenovići zajedno pa pomnoženo sa sedam sekretara SKOJ-a.  

I ja se pre neki dan pitam zašto građani ćute. Pa navikli ljudi na konstantan seks. A navika je čudna stvar. Kad tad se ta služavka uda za gospodara.

Feb 27, 2009
Nenad Zorić
1 komentara

Ma, jebeš zakon

anarhija

Divca izabraše za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Odmah da vam kažem – ništa neće uraditi. No, to nije tema. Ovog teksta.

Dakle, izabran je. Mislim, nisu ga baš izabrali, u pravom smislu te reči, ali će Dačićev savetnik da se pita u toj "nevladinoj, nepolitičkoj i neprofitnoj sportskoj organizaciji koja pripada Olimpijskom pokretu i poštuje osnovna načela međunarodnog olimpijskog pokreta sadržana u Olimpijskoj povelji i Anti-doping kodeksu".

Ali, nisam (ni) trebao da vam citiram šta je Olimpijski komitet, Olimpijska povelja, taj "duh olimpizma""¦ pošto to i nije važno. ‘Ocu reći, njima nije važno.

Divac je izabran aklamacijom, posle odustajanja Ivana Ćurkovića, a posle odluke da glasanje bude javno. "Skupština je najviši organ i ona može sve. Ako ćemo da se hvatamo za formalno-pravne odredbe, onda je predsednik Komiteta gospodin Cepter!", rekao je prilikom izbora Vuk Mrvić iz Smučarskog saveza, nameran da pokaže nelegalnost Ćurkovićevog izbora pre tri i po godine. Suštinski, rekao je nešto sasvim drugo. ‘Što bi se hvatali za "te formalno pravne odredbe". Ma jašta. Formalno je formalno – ko će još o tome da vodi računa, a pravne odredbe ko jebe. Važna je suština. Da mi izaberemo "našeg" kandidata. Kao što smo izabrali i pre ti i po godine. Kao što su birali i ranije, dobar vam stojim. Mrvić i Mrvići su na svakom izboru imali "svog" kandidata (naravno, pre toga ih je neko obavestio ko treba da bude njihov kandidat). Kad se, silom prilika, dogodi da kandidatura nije u skladu sa pravom, statutom i činjenicama, tim pogore po činjenice, statut i pravo. Onako đuture. Važan je kandidat.

Ako ste pomislili da branim Ćurkovića, onda ste debelo u krivu. Ili ja loše pišem ono što mislim. Taj isti, Ćurković, je na čelo Olimpijskog komiteta Srbije došao pučem, na mesto izabranog Filipa Ceptera (ni on me previše ne interesuje, da ne bude zabune). Pored Ćurkovića su se (tada, i sve do onomad) šepuri predstavnici saveza (množina), članovi predsedništva i predstavnici DSS-a (Vuksanović) i DS-a (Lakićevićka). Cepter je otišao, ostavljajući "sportske radnike" da se ne bave svojim poslom. Negde u to vreme je podneo tužbu. Mediji su, nije da nisu, pisali o tome i pratili razvoj situacije ali je, ogromna većina njih, to radila sa težištem na sukob Cepter "“ Ćurković (čitaj Žarko Zečević). Malo ko je postavljao pitanja o zakonu i njegovom poštovanju. Tužba je, kažem, stigla u Drugi opštinski sud. I on je sudio, sudio, sudio"¦Ćurković je za to vreme promenio neke članove Statuta. Mediji, pojma nisu imali pošto su se bavili "važnijim stvarima". A sud je sudio, sudio, sudio"¦

I gle koincidencije. Baš kad je Divac rešio da se kandiduje, svi su se setili kako je Ćurković promenio Statut i počeli da se bune – biće da im je (do)javljeno. Ne zbog Statuta kao takvog, već zbog toga što, ako se njegove odredbe budu poštovale, Divac ne može da se kandiduje. Niko, dakle, nije tražio da se ti članovi Statuta, ako ne valjaju, promene. Ma jok, nek ostanu, samo će’ da ih ignošišemo. A ako Diki ne prođe, ima da kažemo kako Statut ne valja.
I gle koincidencije. Baš kad je Divac rešio da se kandiduje Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo odluku da je izbor Ćurkovića bio nelegalan. Drugačije rečeno,   Cepter je predsednik Komiteta.
Imao je Cepter para da avionom odmah doleti iz Monte Karla, ali ga je, pretpostavljam, mrzelo. I opet niko nije govorio o zakonu, tome da je, ovom odlukom, Ćurković samo bivši golman koji nelegalno sedi na čelu Komiteta. Ma jok, bilo im je važno da prođe Divčeva kandidatura. Taktika se pokazala dobrom. Trebao im je Ćure, inače bi opet slušali Divčeve žalopojke, kako mu ne daju da posluje u Srbiji, da nešto ostavi svojoj deci"¦ i ostala sranja.

I sad vi vidite. Cepter – prema izborima od pre četiri godine i prema sudskoj odluci, jedini i legalni predsednik Komiteta – pije kafu sa princom od Monaka. Ćurković – pučista koji je uzurpirao mesto predsednika Komiteta, menjao Statut kako mu volja i nije se mešao u svoj posao – zakazuje izbornu sednicu. Koja je samim tim nelegalna. Onda taj isti predlaže (pošto mu je to od Boga dato, kad bi se šegačili) Divca, čija kandidatura, kao, postaje legalna, kad bi opet šegačili. I onda ovo sad na skupštini. Na kraju, zakucavanje. Istog dana je Vrhovni sud Srbije presudom potvrdio prethodnu odluku Drugog opštinskog suda u Beogradu da je Filip Cepter jedini zakoniti predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.

I? Šta ćemo sad? Pa ništa. Jebeš zakon.

Feb 16, 2009
Nenad Zorić
0 komentara

Engleska trava

englesko-seme

"žTužilaštvo traži 40 godina zatvora za Uroša Mišića", upadao je u oči veliki naslov u jednim dnevnim novinama, pre neki dan. Ne, nije reč o masovnom ubici koji je napokon pao iza brave, Đinđićeve ubice su osuđene i ni jedan se tako ne zove, jeste da Ljajić najavljuje da su "Mladiću sve bliže" ali ni on nije uhvaćen, a o Bin Ladenu da i ne govorimo. Tekst govori da je slučaj navijača Uroša Mišića (20)   – koji je septembra prošle godine osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva žandara Nebojše Trajkovića, na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda – Hajduk, 2. decembra 2007.   – pred Vrhovnim sudom Srbije. Tužilaštvo je, kako prenose mediji, zatražilo još oštriju kaznu (30-40 godina), a odbrana novo suđenje i ukidanje pritvora okrivljenom.

Već dugo me muči slučaj Uroša Mišića.
Usudio bih se reći kako poznajem navijački svet. Taj svet je, svet za sebe, u pravom smislu te reči. Podkulturna grupa koja ima dosta dobrih stvari. I nažalost, poslednjih godina, previše loših. Jedna od tih (loših) je slučaj koji se desio na Severu Marakane decembra 2007. I to će svako normalan osuditi. Sam sam to uradio u jednom TV prilogu, a posredno, pre toga i kroz "Dokumentarni serijal "“ 40 godina bodrenja u Srbiji DOSIJE NAVIJAČI", gde smo kolega Milan Popović i ja pokušali da ispričamo priču o nastanku, razvoju, evoluciji, metastazi i trenutnom stanju u   navijačkom pokretu. Tu smo Popović i ja, a i vođe najvećih navijačkih grupa, upozorili na negativan trend koji vlada na tribinama u Srbiji i, nadamo se, poslali jasnu poruku da takvim stvarima u sportu nije mesto.

kosidba

E sad, ono što Mišićev slučaj čini specifičnim   – jeste visina njegove kazne i upadljivo ćutanje o krivici još nekog. Dakle, ovaj mladi čovek je kriv (što je i sam priznao, odbacujući pokušaj ubistva) ali je kriv za ono što je uradio. A ubio nikog nije.
No, šta je sa krivicom organizatora meča. Šta je sa krivicom redarske i službe kontrole. Šta je sa krivicom šefa ovog policajca koji ga je poslao u navijački kop (inače sveto navijačko mesto). Da li je procenio koliki je rizik kad je Trajkovića poslao među najvernije navijače ili je mislio da ga šalje da čuva obdanište. Zar policajcu nije mesto oko tribine i na ulazu u tribinu. Previše je pitanja koja niko ne postavlja i čije odgovore još nismo čuli.

Svakako da država treba da uvede red. Stoji i to da želi da pokaže ozbiljnost, pa određuje daleko veću kaznu, kako se ovakvi slučajevi ne bi ponovili. Ali, 10 godina je preozbiljno i previsoko, ma kakva da je namera države. O 40 godina da i ne govorimo.
Država je, ponavljam, rešila da uvede red. Međutim, činjenice govore da je previše čekala. Ne oklevala ili okretala glavu. Previše dugo vremena ju je bilo baš briga. Osim ovog slučaja, čini se da je još uvek tako. I dalje se mutni tipovi vrte oko srpskog fudbala, i dalje su stadioni (većina njih su obične livade) u očajnom stanju sa tendencijom da budu još gori, liga je sve manje kvalitetna, nameštanje rezultata je javna tajna, transferi igrača su i dalje u rukama ljudi koji izbegavaju da plaćaju porez (čitaj ovo kao eufemizam), u klubovima se ne znaju titulari i vlada haos.

Kako prenose mediji, "u pisanoj žalbi tužilaštva, koju niko nije obrazlagao, navodi se da je 10 godina zatvora blaga kazna, posebno imajući u vidu odluke u takvim slučajevima u zemljama EU, čijem članstvu teži i Srbija". Gospodo, pomenute zemlje su daleko ranije rešile da kažu: dosta. Daleko ranije su uvele ozbiljna pravila u i oko stadiona. Daleko ranije su postale ozbiljne.

Sve ovo, neminovno, asocira na priču o Srbinu koji poseje englesku travu, ona poraste a on se izmakne i kaže: majku mu, nekako to nije to. Pa i nije Gedžo i neće da bude. Onaj Englez je tu travu posejao pre mnogo godina i isto toliko je održavao, a ti bi da za jednu godinu sve postigneš. I ne samo to, Gedža bi da, ako može, pokosi istu travu jedno sedamosam puta za godinu. To ne biva. Takva trava nigde ne raste. Uzgred, u Engleskoj, na primer, navijača zmija ne može da ujede dok gleda utakmicu, kao što može na nekom poljančetu u Srbiji. Tamo se, uostalom, na poljani igra golf.

I sad se neko setio da uvede red tako što će jednom mladom čoveku uništiti život. A onoliki pobiše čitave porodice, opljačkaše i narod i državu, uništiše živote generacijama, starima oduzeše starost, mladima mladost, a narodu doneše bombe, bedu"¦ I većina njih se izvuče, opra biografije, nauživa se i onda i sad. Ogroman broj njih dobi drugu šansu, a mladi Mišić je, kao, nije zaslužio.

Ne tvrdimo da on tu, drugu šansu, neće zloupotrebiti. Ali mu je svakao treba dati. Jer, ponavljam, nije na spisku Đinđićevih ubica (a ni političkih inspiratora), nije Mladićev jatak, suviše je mlad da bi znao i ko je Kenedi a ne da bi mogao da ga ubije, a Bin Ladena možda ni na teleziviziji nije video.

Ovo nikako ne znači da treba stati sa zalivanjem i održavanjem trave. Biće ona odlična jednog dana. Prava engleska.

P.S.

To što navijam za Partizan me ne sprečava da tražim Pravdu za Uroša Mišića.

Pages:«123»