Engleska trava

"žTužilaštvo traži 40 godina zatvora za Uroša Mišića", upadao je u oči veliki naslov u jednim dnevnim novinama, pre neki dan. Ne, nije reč o masovnom ubici koji je napokon pao iza brave, Đinđićeve ubice su osuđene i ni jedan se tako ne zove, jeste da Ljajić najavljuje da su "Mladiću sve bliže" ali ni on nije uhvaćen, a o Bin Ladenu da i ne govorimo. Tekst govori da je slučaj navijača Uroša Mišića (20)   – koji je septembra prošle godine osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva žandara Nebojše Trajkovića, na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda – Hajduk, 2. decembra 2007.   – pred Vrhovnim sudom Srbije. Tužilaštvo je, kako prenose mediji, zatražilo još oštriju kaznu (30-40 godina), a odbrana novo suđenje i ukidanje pritvora okrivljenom.

Već dugo me muči slučaj Uroša Mišića.
Usudio bih se reći kako poznajem navijački svet. Taj svet je, svet za sebe, u pravom smislu te reči. Podkulturna grupa koja ima dosta dobrih stvari. I nažalost, poslednjih godina, previše loših. Jedna od tih (loših) je slučaj koji se desio na Severu Marakane decembra 2007. I to će svako normalan osuditi. Sam sam to uradio u jednom TV prilogu, a posredno, pre toga i kroz "Dokumentarni serijal "“ 40 godina bodrenja u Srbiji DOSIJE NAVIJAČI", gde smo kolega Milan Popović i ja pokušali da ispričamo priču o nastanku, razvoju, evoluciji, metastazi i trenutnom stanju u   navijačkom pokretu. Tu smo Popović i ja, a i vođe najvećih navijačkih grupa, upozorili na negativan trend koji vlada na tribinama u Srbiji i, nadamo se, poslali jasnu poruku da takvim stvarima u sportu nije mesto.

E sad, ono što Mišićev slučaj čini specifičnim   – jeste visina njegove kazne i upadljivo ćutanje o krivici još nekog. Dakle, ovaj mladi čovek je kriv (što je i sam priznao, odbacujući pokušaj ubistva) ali je kriv za ono što je uradio. A ubio nikog nije.
No, šta je sa krivicom organizatora meča. Šta je sa krivicom redarske i službe kontrole. Šta je sa krivicom šefa ovog policajca koji ga je poslao u navijački kop (inače sveto navijačko mesto). Da li je procenio koliki je rizik kad je Trajkovića poslao među najvernije navijače ili je mislio da ga šalje da čuva obdanište. Zar policajcu nije mesto oko tribine i na ulazu u tribinu. Previše je pitanja koja niko ne postavlja i čije odgovore još nismo čuli.

Svakako da država treba da uvede red. Stoji i to da želi da pokaže ozbiljnost, pa određuje daleko veću kaznu, kako se ovakvi slučajevi ne bi ponovili. Ali, 10 godina je preozbiljno i previsoko, ma kakva da je namera države. O 40 godina da i ne govorimo.
Država je, ponavljam, rešila da uvede red. Međutim, činjenice govore da je previše čekala. Ne oklevala ili okretala glavu. Previše dugo vremena ju je bilo baš briga. Osim ovog slučaja, čini se da je još uvek tako. I dalje se mutni tipovi vrte oko srpskog fudbala, i dalje su stadioni (većina njih su obične livade) u očajnom stanju sa tendencijom da budu još gori, liga je sve manje kvalitetna, nameštanje rezultata je javna tajna, transferi igrača su i dalje u rukama ljudi koji izbegavaju da plaćaju porez (čitaj ovo kao eufemizam), u klubovima se ne znaju titulari i vlada haos.

Kako prenose mediji, "u pisanoj žalbi tužilaštva, koju niko nije obrazlagao, navodi se da je 10 godina zatvora blaga kazna, posebno imajući u vidu odluke u takvim slučajevima u zemljama EU, čijem članstvu teži i Srbija". Gospodo, pomenute zemlje su daleko ranije rešile da kažu: dosta. Daleko ranije su uvele ozbiljna pravila u i oko stadiona. Daleko ranije su postale ozbiljne.

Sve ovo, neminovno, asocira na priču o Srbinu koji poseje englesku travu, ona poraste a on se izmakne i kaže: majku mu, nekako to nije to. Pa i nije Gedžo i neće da bude. Onaj Englez je tu travu posejao pre mnogo godina i isto toliko je održavao, a ti bi da za jednu godinu sve postigneš. I ne samo to, Gedža bi da, ako može, pokosi istu travu jedno sedamosam puta za godinu. To ne biva. Takva trava nigde ne raste. Uzgred, u Engleskoj, na primer, navijača zmija ne može da ujede dok gleda utakmicu, kao što može na nekom poljančetu u Srbiji. Tamo se, uostalom, na poljani igra golf.

I sad se neko setio da uvede red tako što će jednom mladom čoveku uništiti život. A onoliki pobiše čitave porodice, opljačkaše i narod i državu, uništiše živote generacijama, starima oduzeše starost, mladima mladost, a narodu doneše bombe, bedu"¦ I većina njih se izvuče, opra biografije, nauživa se i onda i sad. Ogroman broj njih dobi drugu šansu, a mladi Mišić je, kao, nije zaslužio.

Ne tvrdimo da on tu, drugu šansu, neće zloupotrebiti. Ali mu je svakao treba dati. Jer, ponavljam, nije na spisku Đinđićevih ubica (a ni političkih inspiratora), nije Mladićev jatak, suviše je mlad da bi znao i ko je Kenedi a ne da bi mogao da ga ubije, a Bin Ladena možda ni na teleziviziji nije video.

Ovo nikako ne znači da treba stati sa zalivanjem i održavanjem trave. Biće ona odlična jednog dana. Prava engleska.

P.S.

To što navijam za Partizan me ne sprečava da tražim Pravdu za Uroša Mišića.

Povezani tekstovi:

• Nema povezanih tekstova