Browsing articles in "“Junaci” moderne Srbije"
Nov 15, 2012
Nenad Zorić
0 komentara

Kalifornikacija

Sutra ću u Olimpijskoj dvorani zakucati preko Sabonisa!

Da je onomad u Atini, na Dudinoj večeri pred finale sa Litvanijom, Predrag Danilović dao ovakvo obećanje – sigurno ga ne bi ispunio.
Ne bi bilo istorije.
Muškarci u Srbiji se ne bi sećali te vrele julske noći.
A žene jutra posle.

Ovako se iz, odokativno, pet miliona frustriranih duša, nebrojeno puta prolomilo: Yesss!
To su ti snovi, koji radom postaju java.
To nije kalifornikacija.

 

„Ja sam samo bio tamo kad se kolo počelo okretati“, rekao je Eliot Nes novinaru željnom bombastične retorike od čoveka koji je Al Kaponea strpao iza rešetaka.
Ljubopitljivi kolega je ostao uskraćen. Dobio je činovničku, pa ako hoćete i državničku, izjavu čoveka koji je obavio svoj posao prema (tada) važećim zakonima.
To nije kalifornikacija.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce po Lovćenu“, govorio je Petar Petrović Njegoš.
Podanici mu, braća Srbi iz čestite Crne Gore, očekivali su verovatno potvrdu svojih uverenja prema kojima je njihov vladika jedan jedini, neponovljiv i od Boga dat.
On se, pak, samo zahvaljivao tom istom Bogu što mu je omogućio da se izdvoji od njemu jednakih.
Bio je na dvoru i pisao. Ovi drugi su čuvali ovce.
Moglo je, tako sam ga ja bar razumeo, da bude i obrnuto.
Hrišćanski. Bio je to Ahil i Orfej crnogorski.
To nije kalifornikacija.

Država, ovog leta gospodnjeg a i mnogo pređašnjih leta, vapi za ljudima poput pomenute trojice delija.

Došlo neko čudno vreme, ne cene se više zakucavanja u reketu već svi deci kupuju rekete. Zavladala inflacija svakog drugog reketiranja.
Na pomen Eliota Nesa većina, šta će mukice, jedino pomisli na prohibiciju. Kad pomeneš stih ispadneš glup u društvu.
A Njegoš je, tvrde te mudre glavice, neki od bivših Cecinih frajera.
„Ako hoćeš takve snove
To je kalifornikacija“

I, pojavio se on.

Zvaćemo ga Opširnije »

Jun 3, 2011
Nenad Zorić
3 komentara

10 razloga zašto voleti Zapada Velikog

1. Zato što je jednom zaličio na Batu Ž. U raljama interneta. Hteo je da nam otkrije koliko su stvarno ozbiljne pretnje Borisu Tadiću na Fejsbuku. Tako što se u prvih hiljadu karaktera hvalio da je ekspert, u sledećih dve pisao kako će i o čemu da piše, u naredne tri prepričavao prethodno napisano, zatim nagoveštavao da odgovor samo što nije.
A onda"¦ su svi kliknuli na x.

2. Zato što tvrdi da je najprodavanija stvar na internetu nada. A ipak prodaje maglu.

3. Zato što vam priča o najnovijim trendovima u web poslovanju. Još više ga (za)volite kad sve što ste čuli, pod hitno zaboravite.

4. Zato što je Žarko Korać za njega mačiji kašalj. Žare svako malo citira šta je Điki (kao, samo njemu) rekao. Zapad nam saopštava šta Đinđić misli sad.

5. Zato što posle njegovog teksta: kako biti duhovit, ne možete a da ne vrištite. Od muke. Neko i kuka na glas.

6. Zato što savetuje na koji način namlatiti pare na netu i zna odgovor na pitanje: kako? Mi konstantno vapimo za odgovorom: zašto? Nas daviš.

7. Zato što zna zašto sunce izlazi na istoku. Ali ne zna da Pavle na grčkom znači mali.

Opširnije »

Oct 25, 2010
Nenad Zorić
18 komentara

Od svitanja do Karleuše

“Gledaš li ovo? Smrt Utiska nedelje”, dobijam SMS od vrsnog novinara, donedavno alibi autora, dugogodišnjeg prijatelja i jednog od nekoliko ljudi sa kojim ovih nedelja mogu da pričam.

Ne kažem da uvek isto mislimo, da ponekad ne zapenimo u raspravi, ali je poenta da možemo da iznosimo mišljenja i polemišemo: iako on navija za Zvezdu, ja za Partizan; on simpatiše Ruse, ja sam amerikanofil; iako je on pisao za jedan, a ja imao praksu u drugom (konkurentskom) nedeljniku; on preferira plavuše, ja crnke; uprkos tome što je Aleksandar Karađorđević za njega čovek koji smešno priča srpski a za mene Kralj.
Dakle, poštujemo se i kad ne mislimo isto, razumemo ali i korigujemo stavove. Ne vređamo, što je najvažnije.
Retkost.

Danas je, naime, sve crno ili belo.
Nema crvenog, plavog, zelenog. Čak ni sivog.
Ako kažeš da je Kosovo Srbija onda si za Šešelja, Koštunicu ili u najboljem slučaju za krilo demokrata na Dvoru. Ako, pak, konstatuješ da je Biljana Srbljanović odličan dramski pisac onda si čedista, izdajnik.
Osmeliš li se da kažeš kako je u Đenovi pogrešila italijanska policija onda si fan Ivana Bogdanova. Osudiš li lomljenje Beograda, bakljade i huliganske tuče onda si žbir.
Na sceni je sistem oflje, lepljenje etiketa, uopštavanje. Na ceni licemerstvo i zviždanje iz gomile.

Nije ovo majstore, kažem mu, smrt “Utiska”.
Nije ni “Laku noć Srbijo”.
Nikako nije ni dno, jer ko padne i pobrlji nosem, obično se posle izvesnog vremena počne i pridizati.
Ne, od ovog nema dalje. Nema vaskrsnuća.

Dno smo već dotakli onog 5. oktobra, ali smo se uzdigli. Počelo je da (nam) sviće. Dobro, bilo je sporadičnih incidenata kao kad je tadašnji ministar kulture Lečić u TV studiju pitao Arkanovu udovicu: “Kako vam je”, onako sav sažaljiv. Ali se, kažem, jedno vreme, bilo i razdanilo.

A onda je Srbija (i njeno društvo u celini) pokošena opasnim virusom pala u postelju onog trenutka kad je zbog opaske “šta se sipa a šta ne sipa u traktor” kolektivno abolirala čoveka koji je ortačio sa vođom “Tigrova” i pretio upadanjem u parlament,  sa čarapom na glavi.

Ubrzo zatim su ona dva “radikalska očnjaka” ispali iz vilice i progledali posle 18 godina. Njima je, uz medijski vetar u leđa i ambasadorsko dizanje morala, svanulo a Srbiji (i njenom društvu u celini) smrklo. Umrla je u teškim mukama.

Ovo, sa inaugurisanjem Jelene Karleuše u vrhovnog etičara, je parastos.  Nekrolog i SANU i Beogradskom centru za ljudska prava, i Latinkinim liberalima i Dobričinim nacionalistima, i Šumadiji i Krugu dvojke. Paljenje sveća svima nama. Poslednja molitva za duše.

Kako drugačije objasniti da je pola onih koji znaju da čitaju pobenavilo za Karleušinim otvorenim umom. Šta je nagazio političar koji se kleo u isplaženi Džegerov jezik Opširnije »