Ja gajger, ti gajger, mi gajgeri

Ljubav, kašalj i sirotinja se ne mogu sakriti – svedoče oni koji su napisali stih, bar jednom umokrili čarape i osetili tup bol u stomaku na tugaljiv dečiji pogled.
Svi ostali tvrde da je mirisu reš pečene mlade prasetine nemoguće odoleti.
Zato se i služi vruća.
Otuda, valjda, i ona da sit gladnom ne veruje.

Potopljeni ulaz u brod-restoran sa fotografije dokaz je bahatosti i nemarnosti, u isto vreme. Tako jako ime, glomazna građevina i prilaz oko kojeg bi se vlasnik do jutra preganjao da li je do pola u vodi ili iznad vode.
Metaforična, zašto ne i plastična, slika stanja u društvu.

Pamet je, naime, jedini resurs kojim su svi prezadovoljni i čik mi nađite čoveka na ovom belom dunjaluku koji kuka na Boga zašto mu nije dao koje zrnce više. Pronalazač ima blagoslov da mi puca u kolena.

Problem nastaje u procesu razmišljanja koji je, i za one koji nemaju zakržljale sive ćelije, komplikovana rabota. Valja se pomučiti a ne sedeti i pasijans otvarati.

Dakle, treba postaviti premisu, pa na nju (najmanje) jos jednu uz esencijalni preduslov odstranjivanja sujete hirurškim putem.
Ako činjenice ne odgovaraju istini ili tezi koju taj odbareni želi da ispostavi – tim gore po činjenice. Pa tako dolazimo do pogrešne konkluzije.

E tu Bog diže ruke a đavo oštri rogove.
Jerbo, raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija, reče Džoni još onomad ali ga političari nisu slušali pa ovih nedelja udaviše saopštavajući nam da će se iznova žrtvovati za dobro njih, pardon svih.
I počeše da detektuju probleme.

Priznajem, savršeno im ide.
Uočili su Opširnije »

Slavica, marica i fudbalica

Da li ste nekad probali da pastu vratite u tubu. Neće, a?
E, pa ‘oće. Biva i to u Srbiji majci. Ko ne veruje neka pita socijaliste.

Nema nikog, osim počivšeg Slobe, koji nešto kuka ili prebira po novčaniku zbog krize i oskudacije. Uspeli su, čak, da svo ono perje koje smo (ili smo mislili da jesmo) prosuli 5. oktobra, sakupe i vrate u jastuk.
Sad spavaju k’o jagnjad.

"Rodi me majko srećnu pa me baci u koprive", izreka je skovana baš za njih. Ili za Đukić Dejanović.

Visoka štikla, ruku na srce, nije izmišljena zbog nje ali je ona nesebično rabi. I to volontirajući na mestu predsednika Skupštine. Sad će, o svi sveti oci, volontirati i na mestu predsednika Srbije. Jes’ tri meseca, ali i to se piše.

Ima nas i koji pamtimo. Na primer, izbornu krađu 1996/97 u Kragujevcu. Ili prisustvo promociji knjige Slobodana Miloševića nekoliko dana pošto je izabrana na mesto trećeg čoveka u državi. Ili podatak da je bila među odanim saradnicima koji su proveli noć u Vili Mir kad je Čedica ‘apsio Slobicu.

Ergo, činjenica da će ona sad biti i v.d. predsednika Srbije nije dokaz da je Srbija zrela za psihijatra, mada ima nezanemarljiv broj simptoma koji na to ukazuju, već praktična primena maksime da je politika veština mogućeg.

A ovi na vlasti su vešti, to im se ne može osporiti.
Predriblali su pre četiri godine radikale pa je cena plaćena Slavičinim spikerisanjem u parlamentu. Sad, kad Bota šutira kao u 21. godini i kad Tomi hoće da ćušne kroz noge, Slavica mora stati između stativa.

I stajaće ona, čvrsto. Pa kad kramponi pomažu fudbalerima da ne proklizaju, onolika štikla će njoj sigurno pomoći da se dobro ukopa. Biće to pravi katanaćo, što bi rekli Italijani.

No, bojim se da samo katanaćo i ukopavanje neće mnogo pomoći.

Hoću, bre, da reknem da pošto nema nekog novog Fijata, a ima novog Tome, mora biti Opširnije »

Rekvijem za Vuka D.

"E, pa, hvala ti Neco. Biće mi za nedelju dana. Dooobro, nisi baš morao i ove Daničine da mi doneseš", govorio je moj deda Lazar svaki put kad mu dođem u posetu i donesem hrpu novina.

U mojoj familiji se, inače, vazda dosta čitalo. Mi deca (da prostite) od pozadi, tačnije od sporta, žene horoskop ili "Praktičnu ženu" dok je izlazila a stariji i ja kad sam počeo da se zanimam ko su ti na koje pizdi tata  - od naslovne.

Deda je čitao sve. Nije bio probirač, opet da oprostite na ovom (može se shvatiti) nepristojnom rečniku. Listao je i Dnevni Telegraf. Da, na to je mislio kad je govorio Daničine novine.
Lazo je, već zaključujete, bio za Slobu. Neeee, nije bio ni komunjara niti se zaluđivao idejom da će imati da stavi nešto u kljun ako sam ne zaradi. Naučio je to od rane mladosti kad je "cela kuća ostala na njemu". Dakle, nije bio ni komunista.

Častan čova, verujte mi.
Dobro, jes’ voleo Slobu. Ma, nešto se mislim, nije on toliko ni voleo Slobu koliko je imao svest o državi, verovao Dnevniku i još više koliko nije podnosio Vuka.

Ako kod njega dođem po mraku, pa moram tu da spavam, Vuka ne pominjem. Ili začepi ili nema konaka. Jesam ja njemu unuk ali se o zlu ni u gori ne govori a taman posla u porodičnoj kući jednog socijaliste.

"Ušljo (vaška, parazit koji živi u ljudskoj kosi, u nekim krajevima se koristi i naziv uška) m.m.j. gde mu je sad Mika Špiljak", znao je da opsuje kad procenim da ima vremena da stignem kući ako me istera iz njegove, pa lanem neku.

Da bio sam za Vuka. Tamo kod nas, podno Zlatara, i nije moglo drugačije. Ili si za Slobu ili za Vuka. Treće opcije nije ni bilo. Bio je neki lik koji je lepio plakate "Zrelo je" ali njega niko nije shvatao za ozbiljno.

I voleo sam ga. Priznajem.
Jedva sam čekao da stasam za glasanje. Nisam zaokruživao iza paravana, no onako kurčevito Opširnije »

Šule, zaštićeni svedok

Ovca, domaća životinja tugaljivog pogleda postala je vremenom sinonim za osobu koju drugi nemilice troše, šikaniraju i iskorišćavaju – bilo da je glupa pa se sama trti ili je to protiv njene volje ali makaze šišaju li šišaju, a ona ni da bekne.

Eklatantan primer je kad posle 113 agencija agencije za agenciju osnuju i Agenciju za stanovanje sa tromesečnim budžetom od 12 miliona dinara i sedam ili osam članova upravnog odbora a građanin pokorni ni da bekne ni da nagazi prag "jeftinog" stana.

Brav je, pak, ekstra glupa ovca koja ne razlikuje so od leda pa liže li liže ili talentovano glupa osoba koja bi izgubila i ovcu na papiru a za sebe misli (mada joj nekad i mama pomogne) da je Šeron Stoun. Ekstra jebozovna i ekstra pametna.

Sve što važi za ovcu važi i za ovna stim što je ovan ona "muškarčina" kojoj libido pored ovakvog brava ne padne nego skoči.

Kad čovek koji sedi u organu vlasti koji treba da ubira poreze kaže da je javna tajna da se ti porezi izbegavaju, da postoji plaćanje na crno i da su radnicima uskraćena prava ili hoće da nam kaže da su nam to sve ove godine marsovci radi ili nas smatra za gore i od marve, dakle amebe.  Ili to ili se preporučuje za zaštićenog svegoka.

Ovce i ovnovi se, zajedno sa drugim životinjama koje čovek gaji jer ima od njih koristi, kolokvijalno i pežorativno nazivaju i stokom. I to je pogrdan naziv za nekog ko nema manire, u najmanju ruku. Ne vodi računa ni o sebi ni o drugima.

Najzad, najgora vrsta stoke je marva. To vam je ono: jede, sere i valja se po livadi. Dok je drugi ne odvede na ispašu sama se ne ume snaći niti je to mnogo interesuje, pa će pre lipsati. Marva, zbog pobrojanog nema ni poštovanje gazde pa ne da joj ne tepa Breno ili Milka nego neće ni iz kotara da je pusti, da joj da jede svaki peti dan a da je kolje mu se ne isplati jer bi meso bilo žilavo ma kavu marinadu napravio.

Odavno znam da srpski političari one koji ih biraju, plaćaju i trpe u foteljama smatraju za ovce. Istorija je to i empirijski dokazala. Duže vreme sumnjam da je ogromna većina njih počela da na građane gleda kao na brave. A od kako se zahuktava ova predizborna kampanja (koja nije ni prestajala) čitam, čujem i očima ne verujem da su počeli da nas smatraju za marvu.

Kako drugačije objasniti Opširnije »

Zorzi, pičkica ili hejter

"Mama, dođi mama"¦ e sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući".
Posle ove Noletove rečenice sam zaplakao. I plakao sam sve vreme dok je gospođa Dijana govorila. Neka je više takvih, tako joj Bog pomogao!
Jesam li pičkica?

"Novak Đoković je prvak Vimbldona". Posle ove rečenice Igora Vujičina odmah sam pomislio: kad bi još i porez plaćao u Srbiji. Gde bi nam kraj bio.
Jesam li seronja?

Odmah posle osvajanja ove titule (istog dana u Londonu) Boris Tadić, predsednik Republike Srbije (izabran na neposrednim demokratskim izborima) delio je svoju titulu kao da mu je od tate ostala.
Hoću li ja to da kažem da podržavam Mahatmu iz Bajčetine?

Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su Srbi, na primer, više slušali Davora Sučića. I daleko više se potrudili da razumeju ovog pesnika sa Baščaršije.
Ako ništa nisu naučili iz one Dučićeve "hemijski čiste lirike", ako nisu hteli da izvuku pouku iz Branimirovih "žFiligranskih pločnika" i pomognu Štuliću da sazna "šta se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a ni jedan ne pada", onda je nekako i razumljivo što od Sejove "žPočasne salve" razumeju samo dve reči: počasna i salva. Pogotovu ovu drugu.

"žHejtuješ Noleta", kažu mi.
Zameraju mi to i prijatelji. Te zato ovaj tekst.

Ne. Ne hejtujem ga.
Ponosan sam na njega. Ali zbog nekih drugih stvari.
Milo mi je i raduju me sve njegove titule, ali u poređenju sa vrednostima koje ovaj časni mladić promoviše, mi se jebe za Vimbldon i sve te žute loptice. Pravo da vam kažem.

Ponosan sam na njegov izbor devojke, na primer.
Videste li u čemu je došla na proslavu. U plavim gaćama kao Goca Tržan ili u dugoj haljini. Videste li u novinama i jednu njenu sliku sa golim stomakom. I njoj je vrućina Opširnije »