Stadionska groznica

“Sve stranke i frakcije su proruske”, poslao je, navodno, jedan britanski emisar depešu u London kad su se krajem 19. i početkom 20. veka radikali, najjača partija tog vremena, podelili na Narodnu radikalnu i Samostalnu radikalnu stranku.
Nešto ranije u toku Krimskog rata nemački istoričar Leopold fon Ranke zabeležio je da srpski narod ruskog cara oslovljava sa “naš car” i primetio da bi najveći skandal izbio ako mitropolit beogradski u molitvi prvo ne bi pomenuo ruskog cara.

Ruski car, pardon premijer Ruske Federacije Vladimir Putin je (ponovo) posle deset godina došao u Beograd prošle srede.

Ko je kome šta

Iako istoričari kažu da je tačno da su radikali (ali i naprednjaci i liberali) u samom osnivanju bili proruski nastojeni, ali da je kasnije bilo i drugačijih uticaja i naklonosti (naprednjaci ka Austrougarskoj), da narod možda jeste simpatisao Ruse ali da partije i političari nisu uvek delili te stavove – percepcija je bila baš onakva kako ju je opisao onaj emisar.

Iako, dakle, i u današnjoj Srbiji ima partija koje Rusiju (javno ili tajno) nazivaju “majčicom” ali i mnogo više onih koje se ne bi bunile da patrijarh Irinej pomene Baraka Obamu na početku svakog činodejstvovanja – percepcija je neumoljiva. U oklopnoj limuzini „zilom – 41052“ pred Palatu Srbija došao je srpski premijer.
Što je i činjenično tačno. Sedeo je odmah do ruskog i izašao iz limuzine posle rukovanja Vladimira Vladimiroviča Putina i Borisa Ljubomiroviča Tadića.

To je (Cvetkovićevo vozikanje uz Putina sa aerodroma i izlazak iz limuzine) pored furioznog dolaska Ivice Dačića bio prvi utisak pre intoniranja himni. Da, oči je bola i ona fontana Opširnije »

Kad država zakasni 2

- Zorzi, pravimo neku emisiju o navijačima, pa bi te, ako hoćeš, snimili da malo to prokomentarišeš?, parafraziram pitanje koje mi je, tamo negde oktobra 2009. uputila koleginica Dragana Ignjić, posle Alibi Autora najbolji novinar emisije OKO.

- Paaa, šta je konkretno tema…

- …Ova najava republičkog tužioca…imaćemo goste u studiju, a tebe bi snimili za prilog. Snimićemo i Pavu (Zoran Pavić, specijalni, privatni, savetnik Dokumentarnog serijala – „40 godina bodrenja u Srbiji – Dosije navijači“ koji smo u produkciji RTS-a snimili moj kum Milan Popović i ja 2007. a Maja Kokić izmontirala).

- Nema problema, ali ja ću da kažem kako je ta inicijativa nešto najgluplje što sam u životu čuo. Molim te, pitaj urednika hoće li to da pusti, ako hoće, eto me, ako ne, žalim slučaj.

Odem ja na RTS (dakle, može) ruke raširim u obraze se ižljubim sa starim kolegama (dobro, de, sa nekima postoji obostrani, prećutni, animozitet ali to se u ovakvim zgodama gurne pod tepih) i za junačko upitamo se zdravlje.Uzgred, na trećem spratu Takovske ni u jednoj sobi nema tepih, pa ni kod Olje Kovačević.

Dam ja tu izjavu, sve onako zabradatio (pa otkud sam znao da će neko, osim Slovenaca, mene da se seti). Teza je bila prosta da prostija ne može biti: kad navijač napravi neko delo koje se protivi opšte propisanim normama (uprošćavam) postaje huligan, kad taj huligan napravi neko zakonom zabranjeno delo postaje kriminalac. I taj huligan i taj kriminalac imaju ime i prezime (najčešće i sliku) i adresu poznatu Drugovima Plavim. I onda sve po zakonu. Zabrana čitavih navijačkih grupa i podgrupa je šarena laža, mrtvorođenče, jalovo Opširnije »

Nasmejte se, napredni, ko Boga vas molim

„Ne verujte čoveku koji ne zna da se smeje“ reče jednom jedan veliki novinar (i prema gabaritima, i prema uticaju, a ruku na srce i talentu) čije ima nećemo pominjati jerbo se, možda, predomislio. Ili namerava da se predomisli, pa da mu ne kvarimo. Mandat.

Čovek na koga je mislio je Tomislav Nikolić, tad druga figura radikala sa bedžom, sad valjda lider radikala sa stiroporom. Sledbenici ih oslovljavaju sa „napredni“, a oni to vole da čuju. Dali ljudi sami sebi nadimak, k’o Đani Ćurčić.
Dobro, i Džoni je sebi dao nadimak, no treba li da objašnjavam za Džonija? Pa, majku mu. Ne poredi se pršuta sa Zlatara i „posebna“ kobasica, Ana Sofrenović i neka kafanska pevaljka koja odigra pesmu, najzad, ne meša se filozofija i pomračenje meseca.

Elem, napredni. Čuj, napredni. Kako može biti napredan neko kome je trebalo 18 godina da skapira da ima glavu, u njoj valjda mozak i da treba da misli tim sivim celijicama koje mu je Bog dao. I sad taj, sa onim Malim što frflja kad priča, treba mene i vas da vodi u Evropu. Sve uz pomoć Amerike. Kukala nam majka.

Nego, što sad ovo pišem.
Pa gledam ovu dvojicu juče „na Dnevniku“ išli u Kraljevo da poklanjaju neke stanove (sa sve „naprednim ključevima“ u razmeri 1:300) postradalima. Pa svi sretni. Sretna ona sirota žena što više neće da joj kisne kad legne, sretna i ova dvojica što su na televiziji (mada se oni kunu da su srećni zbog sreće drugih) i što ih je cela Srbija videla da dele stanove (pardon, ključeve). Kažem, gledam ih i ne mogu da verujem. Hajde što ih niko ne pita: jel’ nam ono vas dva život zagorčavaste godinama, jesi ti Tomo onaj dobrotvor što reče da mu nije žao što je Slavko Ćuruvija ubijen i da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, jes’ ti Mali onaj kome su glavni urednici donosili tekstove na noge za vreme bombardovanja; što ih ne pita: odakle pare rođaci i kaže im da „raspolagati tuđom mukom, nije mala zajebancija“. Sve to, hajde, na stranu. Oguglali smo. Ali, zašto im niko ne kaže da se nasmeju. Opširnije »

Rekvijem za Nemanjinu 11

Mirko Cvetković je 14. februara pokazao da je Mlađan Dinkić bio u pravu najmanje dva puta. U Vladi Srbije ne da ne postoji jedinstvo, već je previše disonantnih tonova i potreban je preokret. Druga je tvrdnja dokazana činjenicom da je Dinkića, možda smenio čovek sa bradom, možda čovek sa sedom kosom ali sigurno nije ovaj Zaječarac sa sedom bradom. On je samo pročitao odluku.

Postoje još, najmanje, dve okolnosti koje su jasne i Tadiću i Cvetkoviću, Dinkiću, Dačiću sa Palmom i „penzionerima“, Nikoliću i Vučiću, svima ostalima u opoziciji ali i onima koji se u politiku (pa i kao veštinu mogućeg) razumeju bar malo. Prva, da će izbora biti mnogo pre nego što je bilo ko od pomenutih očekivao ili priželjkivao, svejedno. Druga, da u ovom trenutku nikom od njih (pa ni Tomislavu Nikoliću) nije do izbora.

Naime, niko nema većinu za samostalno i normalno vladanje. I zato naprednjaci daju režimu dva meseca, traže isto toliko vremena od naroda i gledaju kako na namaknu 50 plus jedan odsto, sami ili sa nekim (novim) partnerom. Zato Čedomir Jovanović svako malo ne zna da li je opozicija vlasti ili opoziciji. Zbog toga Dinkić kritikuje i glumi opoziciju u vladi u kojoj je potpredsednik, ali ipak ostavlja ministre u toj vladi i poslanike u okviru vladajuće većine. Zato, najzad, demokrate (bili sa bradama ili samo sedom kosom) daju otkaz tom istom Dinkiću, ali ostave njegove ljude u vladi.

Ko je prešao crvenu liniju

Dakle, to je ono što imamo na talonu.
Da, imamo i Ivicu Dačića koji, dal’ zbog toga što mu je prijala klima u Americi iz Opširnije »

Stiropor umesto pirinča

“Evo mene, eto vas…”, kao da reče Tomislav Nikolić, predsednik Srpske Napredne stranke građanima okupljenim ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu koji, u najvećem broju, nisu očekivali da kaže: “rat onima na vlasti”, ali su, apsolutno, očekivali rešenje.
“… lepo je što ste došli, vidimo se za dva meseca”, kao da se zahvali masi od preko 60.000 građana čovek koji je u danima pred miting sebe upoređivao sa Gandijem i odloži rešenje na najviše 60 dana: “Dajte nam dva meseca koje i mi dajemo njima. Ako siledžije, kao i do sada, ne budu želele da slušaju, u aprilu ćete me zateći ovde kako sedim na stiroporu da se ne prehladim“.
A onda poentira: „Ako želite, pridružite mi se“.
To bi, dakle, bila glavna vest sa “mitinga opozicije” kako su mnogi mediji nazvali ovaj događaj. Suštinski, desilo se nešto drugo.

Naime, u subotu, sunčanog 5. februara, odražana su dva mitinga.
Jedan koji je organizovao Nikolić sa zamenikom mu Vučićem (u delu govora kopirao pokojnog Đinđića sa sintagmom da su okupljeni bolji i lepši od onih drugih), Velimirom Ilićem (koji se, uzgred budi rečeno, na mitinzima najbolje snalazi od svega drugog što radi), Milankom Marom Karić (koja umalo ne promeni poentu skupa) i Aleksandrom Vulinom (čovekom o kome najbolje govori činjenica da u isto vreme može da bude impresioniran likom i delom Branimira Džonija Štulića i Mirjane Mire Marković). Cilj ovog prvog mitinga bio je prebrojavanje, ukrupnjavanje, odžavanje procenta opredeljenih birača, molba da se još malo strpe i poruka sa mnogo onih “ako”.
Da, i najava da se pirinač može zameniti stiroporom. Jer, uvek treba lajt motiv. Gandi je imao pirinač, Bogoljub salatu a Toma stiropor. Prvi da ostane živ sa kojim zrnom koji stavi u usta, drugi kao metaforom gladnih građana i bogate zemlje čiji resursi nisu iskorišćeni, a ovaj treći brine da se ne prehladi. Zluradi bi rekli, brine samo o svojoj zadnjici.

Na ovom, drugom mitingu okupili su se građani gladni i pre i posle one Bogijeve salate, nezadovoljni, nevoljni, frustrirani, otpuštani, zapošljavani ali izrabljivani, bez prava, para, ideje. Koji su došli da vide koliko još takvih ima, da se pokažu jedni drugima, da vlastima a i Nikoliću kažu da, nekad, nemaju ni za pirinač (na vodi) i pokažu da su prozirni i krhki kao stiropor. Opširnije »