Jan 28, 2013
Nenad Zorić
0 komentara

Odlazak srpskog domaćina

Piše: Zoran Pavić, magazin Status

PavaKad kažem Zvezda, mislim Džaja.
Kao sa onom: kad kažem novine, mislim Politika, pokazalo se da sve i nije baš tako jednostavno ni večno te da se na ovom podneblju po definiciji jedno kaže, drugo radi, a treće misli.

U Srbiji se inače i crkva (pr)ocenjuje po patrijarhu, država po predsedniku, sve je personifikovano do tačke kad “institucije” postaju “šalovi, rukavice, kišobrani”, nešto što vlasnici mogu i da zature, izgube, a u principu mogu i bez njih.

Dragan Džajić je Zvezdu, smatra većina (in)direktno zainteresovanih, zaturio još 1991. negde između Barija i Tokija, izgubio je zvanično tek ovog leta, a da bez nje može znalo se odavno, čekalo se i da hoće.
Ili, da- mora.

Najbolje levo krilo na svetu su, isti oni koji sad misle da su ga oterali u penziju, promovisali u tvorca evropske Zvezde, bez da su ga pitali, ali i bez njegovog snebivanja.
U vreme kad je ustoličen za prvog čoveka jedne od četiri “srpske institucije” (uz SPC, SANU i pomenutu Politiku) bio je to zaista revolucionaran korak, baš u smislu hvatanja koraka sa fudbalskom Evropom, kojoj ili težiš ili truneš.

Džajić je uspeo da stvori nešto do tada prećutno zabranjeno: “nadnacionalnu” Zvezdu, tim u kome igraju svi najbolji koje si u stanju da platiš, bez obzira kome se mole ili klanjaju.
I što je možda važnije od činjenice da je Džaja to znao i mogao: nikome ko je to mogao da spreči, takva Zvezda nije ni najmanje smetala.
Zato što je dobro “radila”.

Baš oni koji su Džajića najviše glorifikovali, a sada ga najgrublje sahranjuju, potpuno su zaboravili ili nikad nisu znali, da je on bio, u najboljem slučaju samo polovina tako uspešnog “menadžmenta”.

Onu drugu, ispostavilo se kasnije i bitniju polovinu, činio je Vladimir Cvetković.
Džaja je “znao” s ljudima, Cvele je, pak, “znao” s parama i “para-ljudima”. Kad je dvojac prepolovljen Opširnije »

Jan 16, 2013
Nenad Zorić
0 komentara

Govor praznine

Danas je četiri godine od kad je otišao najveći.
Prava raja svakodnevno čuje kako odzvanja “govor praznine”.
Ovo je reprint iz januara 2009.

Tirke, nije ti ovo trebalo

 

tirke

 ili   ““ umesto ture viskija

Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da ste saglasni sa njim- svega što napiše Bogdan Tirnanić).
Ja jesam. Ovo je moj dug njemu.

E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje “Dnevnog Telegrafa”.

Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.

Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u “Telegrafu” pisao u “dubokoj penziji”.

Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile) eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu.
Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, “Ateljeu 212”.
Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom. Dakako, voleo je i viski.
“Šta piješ?”, pitao me je u pomenutom Opširnije »

Nov 15, 2012
Nenad Zorić
0 komentara

Kalifornikacija

Sutra ću u Olimpijskoj dvorani zakucati preko Sabonisa!

Da je onomad u Atini, na Dudinoj večeri pred finale sa Litvanijom, Predrag Danilović dao ovakvo obećanje – sigurno ga ne bi ispunio.
Ne bi bilo istorije.
Muškarci u Srbiji se ne bi sećali te vrele julske noći.
A žene jutra posle.

Ovako se iz, odokativno, pet miliona frustriranih duša, nebrojeno puta prolomilo: Yesss!
To su ti snovi, koji radom postaju java.
To nije kalifornikacija.

 

„Ja sam samo bio tamo kad se kolo počelo okretati“, rekao je Eliot Nes novinaru željnom bombastične retorike od čoveka koji je Al Kaponea strpao iza rešetaka.
Ljubopitljivi kolega je ostao uskraćen. Dobio je činovničku, pa ako hoćete i državničku, izjavu čoveka koji je obavio svoj posao prema (tada) važećim zakonima.
To nije kalifornikacija.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce po Lovćenu“, govorio je Petar Petrović Njegoš.
Podanici mu, braća Srbi iz čestite Crne Gore, očekivali su verovatno potvrdu svojih uverenja prema kojima je njihov vladika jedan jedini, neponovljiv i od Boga dat.
On se, pak, samo zahvaljivao tom istom Bogu što mu je omogućio da se izdvoji od njemu jednakih.
Bio je na dvoru i pisao. Ovi drugi su čuvali ovce.
Moglo je, tako sam ga ja bar razumeo, da bude i obrnuto.
Hrišćanski. Bio je to Ahil i Orfej crnogorski.
To nije kalifornikacija.

Država, ovog leta gospodnjeg a i mnogo pređašnjih leta, vapi za ljudima poput pomenute trojice delija.

Došlo neko čudno vreme, ne cene se više zakucavanja u reketu već svi deci kupuju rekete. Zavladala inflacija svakog drugog reketiranja.
Na pomen Eliota Nesa većina, šta će mukice, jedino pomisli na prohibiciju. Kad pomeneš stih ispadneš glup u društvu.
A Njegoš je, tvrde te mudre glavice, neki od bivših Cecinih frajera.
„Ako hoćeš takve snove
To je kalifornikacija“

I, pojavio se on.

Zvaćemo ga Opširnije »

Jul 21, 2012
Nenad Zorić
0 komentara

Zorzijeva gola istina

Dođem do ćoška, bacim pogled da nema nekog od njih, udahnem, sednem u kafe preko puta i gledam.
Sam.
Ma, uvek je tu bilo nekih novinčina. Za listanje.

Imao sam običaj da to radim oko 11 ujutru ili posle podne. Tamo oko četiri. Nekad i više puta na dan. Kad nema slobodno mesto koje baca jasnu paralelu, baš se iznerviram.
Koliko sam se puta tih dana setio slikara Cvetka Lainovića i opaske mu da „prijatelja razumeš u detinjstvu, a ženu kad ode“.

Najgore što sam otišao ja. Prvo u onu kladionicu ispod „Mornara“ i dobro se ubio od lošeg vinjaka. Nedelju dana kasnije u Ameriku.
Ovo moje šacovanje se dešava posle povratka.

Dakle, kafe „Piazza“ preko puta Resavske 35. Pa odmah na prvom spratu.
Pre toga je bila Šafarikova. Još se sećam onog itisona. I po zidovima je bio. Onako mračno, bez mnogo dnevne svetlosti. No, mi srećni.
Lažem, počeli smo u „Džordžu“. Tako smo, nekrsti, zvali bife „Sveti Đorđe“ u Kondinoj u kome smo se sastajali, rastajali, pili. Pa i ogovarali.

Sve je, inače, počelo nekih tri meseca ranije kad je Ledena plavuša koja, nažalost, više ne stanuje u srpskom novinarstvu došla na FPN i ošacovala mene.
Jok more, jesam visok, ali nije me spazila fizički. Mada, kasnije je, navodno, izjavila: „Ima jedan sladak mali sa političkih, trebalo bi ga maznuti. Ti ili ja“. Umesto da je oslovim apozicijom, po kojoj ju je znala cela Srbija, ja je krstim prema onoj crnogorskoj da „žena čoeku pripada“.

Nije se sramila te pripadnosti, ali ego je čudo Opširnije »

Jun 23, 2012
Nenad Zorić
2 komentara

Blistavi umovi, Prljavi Hari i veštački nokti

Za sve su krivi vestern filmovi, Ljuba Šiptar i kosovarska kurčevitost.

Vele da je do zla Boga bilo dosadno čitati tapiserije rečenica bez i jedne suvisle reči kojekakvih "filmskih radnika", pa se dečko sa šprah felerom latio penkale.
U prvom licu.

U drugom slučaju je poznati bankar sinu svog kolege, koji je pohrlio u turističke vodiče kako bi lakše muvao ribe, zapovedio da sedne za pisaću mašinu.
Ovom se "Biser" svideo pa odma’ u prvom licu.

Treći se takav rodio. Samo je bio niži.
Pretpostavljam da kao dete nije gurao prste u utičnice već zubima proveravao napon. Neminovno je bilo da piše u prvom licu.

Tirke, Lekić i Tijanić.
Već sam pisao kako me ovaj prvi primio na novinarstvo, ovaj drugi u njega uveo a trećeg nisi mogao da ignorišeš čak i kad nisi saglasan sa stavom mu.

A kad se navučeš, onda teraj kapom vetar. Nema pomoći.
Znam, bio bih srećniji, ali i gluplji. Zato ne žalim.
Zato danas na "Dan kolumnista" koji se obeležava od ’77 omaž ovoj trojci, ostalima i "đeci" koja dolaze.

Stvarno, ti kolumnisti su posebna sorta.
Samo dvojicu nikad nisam čitao. Pokojnog Dragoslava Rančića i Dušana Miklju. Nemam ništa protiv te gospode, ali mi se nešto nije dalo.

Ostale sam gutao. Ma, doručkovao, ručao i večerao.
Ortaci su devojkama prosipali žvake o Ibici, brzini, Šumaheru i ostalim lakim temama pred laki peting a ja o Tirketovom cinizmu. Meni rastao libido a većini njih nervoza pa izgovore: "Pusa Zorzi, stvarno moram da palim". Pali cero, sretna ti puta, mene pali mozak. Pomislim, onako za sebe.
No, na stranu Tirke kako sredstvo eliminacije zakržljalih primeraka ženskog roda.

Daleko je važnija ta zajedljivost, seciranje natenane. Modrice se ne vide, kao kad policija tuče mokrim peskom, ali Opširnije »

Pages:«1234567...17»