Engleska trava

"žTužilaštvo traži 40 godina zatvora za Uroša Mišića", upadao je u oči veliki naslov u jednim dnevnim novinama, pre neki dan. Ne, nije reč o masovnom ubici koji je napokon pao iza brave, Đinđićeve ubice su osuđene i ni jedan se tako ne zove, jeste da Ljajić najavljuje da su "Mladiću sve bliže" ali ni on nije uhvaćen, a o Bin Ladenu da i ne govorimo. Tekst govori da je slučaj navijača Uroša Mišića (20)   – koji je septembra prošle godine osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva žandara Nebojše Trajkovića, na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda – Hajduk, 2. decembra 2007.   – pred Vrhovnim sudom Srbije. Tužilaštvo je, kako prenose mediji, zatražilo još oštriju kaznu (30-40 godina), a odbrana novo suđenje i ukidanje pritvora okrivljenom.

Već dugo me muči slučaj Uroša Mišića.
Usudio bih se reći kako poznajem navijački svet. Taj svet je, svet za sebe, u pravom smislu te reči. Podkulturna grupa koja ima dosta dobrih stvari. I nažalost, poslednjih godina, previše loših. Jedna od tih (loših) je slučaj koji se desio na Severu Marakane decembra 2007. I to će svako normalan osuditi. Sam sam to uradio u jednom TV prilogu, a posredno, pre toga i kroz "Dokumentarni serijal "“ 40 godina bodrenja u Srbiji DOSIJE NAVIJAČI", gde smo kolega Milan Popović i ja pokušali da ispričamo priču o nastanku, razvoju, evoluciji, metastazi i trenutnom stanju u   navijačkom pokretu. Tu smo Popović i ja, a i vođe najvećih navijačkih grupa, upozorili na negativan trend koji vlada na tribinama u Srbiji i, nadamo se, poslali jasnu poruku da takvim stvarima u sportu nije mesto.

E sad, ono što Mišićev slučaj čini specifičnim   – jeste visina njegove kazne i upadljivo ćutanje o krivici još nekog. Dakle, ovaj mladi čovek je kriv (što je i sam priznao, odbacujući pokušaj ubistva) ali je kriv za ono što je uradio. A ubio nikog nije.
No, šta je sa krivicom organizatora meča. Šta je sa krivicom redarske i službe kontrole. Šta je sa krivicom šefa ovog policajca koji ga je poslao u navijački kop (inače sveto navijačko mesto). Da li je procenio koliki je rizik kad je Trajkovića poslao među najvernije navijače ili je mislio da ga šalje da čuva obdanište. Zar policajcu nije mesto oko tribine i na ulazu u tribinu. Previše je pitanja koja niko ne postavlja i čije odgovore još nismo čuli.

Svakako da država treba da uvede red. Stoji i to da želi da pokaže ozbiljnost, pa određuje daleko veću kaznu, kako se ovakvi slučajevi ne bi ponovili. Ali, 10 godina je preozbiljno i previsoko, ma kakva da je namera države. O 40 godina da i ne govorimo.
Država je, ponavljam, rešila da uvede red. Međutim, činjenice govore da je previše čekala. Ne oklevala ili okretala glavu. Previše dugo vremena ju je bilo baš briga. Osim ovog slučaja, čini se da je još uvek tako. I dalje se mutni tipovi vrte oko srpskog fudbala, i dalje su stadioni (većina njih su obične livade) u očajnom stanju sa tendencijom da budu još gori, liga je sve manje kvalitetna, nameštanje rezultata je javna tajna, transferi igrača su i dalje u rukama ljudi koji izbegavaju da plaćaju porez (čitaj ovo kao eufemizam), u klubovima se ne znaju titulari i vlada haos.

Kako prenose mediji, "u pisanoj žalbi tužilaštva, koju niko nije obrazlagao, navodi se da je 10 godina zatvora blaga kazna, posebno imajući u vidu odluke u takvim slučajevima u zemljama EU, čijem članstvu teži i Srbija". Gospodo, pomenute zemlje su daleko ranije rešile da kažu: dosta. Daleko ranije su uvele ozbiljna pravila u i oko stadiona. Daleko ranije su postale ozbiljne.

Sve ovo, neminovno, asocira na priču o Srbinu koji poseje englesku travu, ona poraste a on se izmakne i kaže: majku mu, nekako to nije to. Pa i nije Gedžo i neće da bude. Onaj Englez je tu travu posejao pre mnogo godina i isto toliko je održavao, a ti bi da za jednu godinu sve postigneš. I ne samo to, Gedža bi da, ako može, pokosi istu travu jedno sedamosam puta za godinu. To ne biva. Takva trava nigde ne raste. Uzgred, u Engleskoj, na primer, navijača zmija ne može da ujede dok gleda utakmicu, kao što može na nekom poljančetu u Srbiji. Tamo se, uostalom, na poljani igra golf.

I sad se neko setio da uvede red tako što će jednom mladom čoveku uništiti život. A onoliki pobiše čitave porodice, opljačkaše i narod i državu, uništiše živote generacijama, starima oduzeše starost, mladima mladost, a narodu doneše bombe, bedu"¦ I većina njih se izvuče, opra biografije, nauživa se i onda i sad. Ogroman broj njih dobi drugu šansu, a mladi Mišić je, kao, nije zaslužio.

Ne tvrdimo da on tu, drugu šansu, neće zloupotrebiti. Ali mu je svakao treba dati. Jer, ponavljam, nije na spisku Đinđićevih ubica (a ni političkih inspiratora), nije Mladićev jatak, suviše je mlad da bi znao i ko je Kenedi a ne da bi mogao da ga ubije, a Bin Ladena možda ni na teleziviziji nije video.

Ovo nikako ne znači da treba stati sa zalivanjem i održavanjem trave. Biće ona odlična jednog dana. Prava engleska.

P.S.

To što navijam za Partizan me ne sprečava da tražim Pravdu za Uroša Mišića.

Neću da kupujem knjige tuđoj deci

Staro je pravilo da onoga o čemu se najviše priča, najmanje ima. Tako je i sa reformom obrazovanja u Srbiji. Naslušali smo se priča, predloga i radnih grupa čak i u Slobino vreme, a kad su došle Murte da i ne govorimo.

Kako koji ministar dođe, eto nove reforme. Evo sad i Žare. Znate čoveka, Žare kandidat. Mislim, sad je on ministar (čoveče, šta sve moramo da trpimo zbog koalicionih sporazuma) ali je poznato da je u dva navrata bio i kandidat za gradonačelnika Beograda (to što je hteo da smanji nezaposlenost a nije znao koliko ima nezaposlenih je Dačićeva stvar).

"žSva deca koja sledeće godine krenu u prvi razred dobiće besplatne klnjige. I tačka", reče onomad, a netrepnu (imao je doduše samozadovoljni smešak). Svaka čast! Ako će Žare da kupovinu knjiga plati od svoje profesorske plate. Ili, ako je sa Daćićem dogovorio da se septembra 2009. stranka otvori za oko 200 miliona dinara koliko, otprilike, po sadašnjim cenama, koštaju knjige za oko 80 hiljada budućih prvaka. Da, možda će i preko pašenoga Lilića dobiti novac od Muamera el Gadafija. Proda pukovnik naftu i eto knjiga. Kako bi to nostalgično zvučalo: Libijska energija za srpsku pamet. Kao 1996: Energija za demokratiju. Ne želimo da kvarimo, mada, ima i onih koji kažu da je Žare mislio da se kupovina udžbenika finansira iz budžeta. Dakle, našim parama.

Ministar, onomad, još pomenu kako ideja nije izvorno njegova i da ju je već pokrenuo Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a. Tako je. Mićunović je u jeku neviđenog skandala sa povlačenjem 100.000 udžbenika privatnih izdavača (koje su roditelji, preko škola, već bili platili) rekao kako će pokrenuti inicijativu da udžbenici za osnovno obrazovanje budu besplatni. Sve to pozivajući se na Ustav. Njemu se, tada, pridružio i gradonačelnik Beograda koji je obećao da će prvacima sledeće godine Grad platiti knjige. Divota jedna kakve poličare imamo. Na ovu nezapamćenu skupoću i (svetsku) krizu oni darežljivi. Parama poreskih obveznika. Pa to može svako. Opširnije »

Ken Advertajzing

ili evo vam odgovori, pa prismočite

Iako je ovo Srbija, iako smo navikli na sve i svašta i toliko očeličili da “nas ništa ne može iznenaditi”, večeras sam, gledajući izveštaj sa konferencije za novinare povodom obeležavanja 19 godina od osnivanja Demokratske stranke, zanemeo. Bukvalno. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da sam čuo ono što sam stvarno čuo. Poverovao još nisam.

Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke, između ostalog, reče (parafraziram, razumite me – još sam u šoku) kako, eto, govorimo o reformi i uređenju države pa bi on zamolio novinare da urede i druge stvari, naprave plan tema i da ga, kako je naveo, kad poseti osnovnu školu i govori o dečijoj ishrani i školskom sportu, ne pitaju o, na primer, privatizaciji Telekoma. I? Pa, naravno. Ni vi ne možete da verujete.

‘Oće kamera malo da deformiše čoveka, ‘oće neki put i ton da zakaže (pa se slabije čuje ili “odzvanja”) ali da reprodukuje ono što niste rekli, neće nikako. Kako ja kapiram radnju fabule, čovek bi da ga, kad je u školi – pitaju o razlomcima i kosoj tankoj i uspravnoj debeloj (oni stariji znaju šta je to), kad je u obdaništu – o Čiča Gliši i Deda Mrazu, kad igra basket sa portparolom Slobinog SPS-a – o tome “gde je igrao pre vojske” , a kad je u Telekomu ““ koji model telefona najviše voli i koja melodija mu svira dok ga neko poziva… Ljudi, pa ovo je smešno. Zamislite Obamu koji ode u posetu Dženeral Motorsu i na novinarsko pitanje o Gvatanamu, Bin Ladenu ili abortusu, kaže: Izvinite gospodo, ali danas samo o limuzinama. Nema sa mnom zajebancije k’o sa Džordžom mlađim. Jok, more, nema toga u Amerikama. Tamo možda “žene sede gole u izlogu”, kako reče Pera Božović, ali se zna, predsedniku predsednikovo, novinarima njihovo.

Iskreno, nemam ništa lično protiv Tadića ali bi on da bude predsednik države i predsednik stranke, pregovara o gasu, pije kafu sa Rundekom i Dejanom Anastasijevićem, da bude reporter Dnevnika 2… i da – zavisi kad mu šta više odgovara i šta je prema Ustavu ispravnije – kaže kako je nešto izjavio kao predsednik, nešto drugo kao šef stranke, a u posetu školi je došao kao roditelj, košarkaš, predsednik ili Divčev prijatelj. Krle bi ga znao.

Reče još Tadić, na opasku novinara da nemaju mnogo prilike da ga za neke stvari pitaju, da njemu, na protiv, zameraju kako ga previše ima u medijima, odnosno da novinar nije u pravu. Tačno, nije da ga nema, ali nema ni pravih odgovora, na prava pitanja. I uzgred, kad smo kod škole, što ne ode u neku seosku školu koja nema ni strunjaču, a ne na Mirijevo, u salu sa  brdo  koševa. I zašto pozva novinare. Cilj i namera ostaju isti, sa ili bez novinara. Ako mi ne verujete evo njegove izjave o sličnom problemu: “Jedinstven je slučaj u svetu da su se parlamentarci jednodušno saglasili da neće raditi svoj posao dok ne počne direktan televizijski prenos. Zalažem se za javnost rada parlamenta i smatram da je što pre potrebno pronaći rešenje za ovaj problem. Možda i formiranjem skupštinskog kanala i korišćenjem kablovskog sistema za njegovu distribuciju. Ali, Skupština mora svoj posao da obavlja bez obzira na to da li kamere rade ili ne”, izjavio je onomad Tadić.

Elem, da se vratimo na temu. Zamislite da ovi iz protokola u pozivu medijima napišu: “Boris Tadić će danas u toliko i toliko posetiti FK Crvena Zvezda. Tadić će govoriti u svojstvu navijača. Mole se novinari da na vreme pošalju akreditacije i da na događaju postavljaju pitanja koja se, isključivo, odnose na navijačke pesme i dizajn dreseva”. Ne, ne karikiram. Ako je Tadić stvarno mislio ono što je rekao, u najboljem slučaju će nam na konferencijama podeliti papire i reći: Tu su vam odgovori, pitanja možete dopisati sami.

P.S.
Ken je od mane ““ken.
Advertajzing   je oglašavanje.

Umesto zaključka (redosled napravite sami):

Prve štampane novine ( zvale su se Relasion) na svetu pojavile su se 1605 godine, ako je verovati Gutenbergovom muzeju u Majncu (Nemačka) koji čuva prvu štampariju u svetu i Svetskom udruženju novina.

Čuveni Prvi amandman Ustava SAD iz 1789. godine kaže da vlada ne sme donositi nikakav zakon koji bi ograničavao slobodu štampe i govora.

Član 51.Ustava Republike Srbije kaže da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.
Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.