Jan 28, 2013
Nenad Zorić
0 komentara

Odlazak srpskog domaćina

Piše: Zoran Pavić, magazin Status

PavaKad kažem Zvezda, mislim Džaja.
Kao sa onom: kad kažem novine, mislim Politika, pokazalo se da sve i nije baš tako jednostavno ni večno te da se na ovom podneblju po definiciji jedno kaže, drugo radi, a treće misli.

U Srbiji se inače i crkva (pr)ocenjuje po patrijarhu, država po predsedniku, sve je personifikovano do tačke kad “institucije” postaju “šalovi, rukavice, kišobrani”, nešto što vlasnici mogu i da zature, izgube, a u principu mogu i bez njih.

Dragan Džajić je Zvezdu, smatra većina (in)direktno zainteresovanih, zaturio još 1991. negde između Barija i Tokija, izgubio je zvanično tek ovog leta, a da bez nje može znalo se odavno, čekalo se i da hoće.
Ili, da- mora.

Najbolje levo krilo na svetu su, isti oni koji sad misle da su ga oterali u penziju, promovisali u tvorca evropske Zvezde, bez da su ga pitali, ali i bez njegovog snebivanja.
U vreme kad je ustoličen za prvog čoveka jedne od četiri “srpske institucije” (uz SPC, SANU i pomenutu Politiku) bio je to zaista revolucionaran korak, baš u smislu hvatanja koraka sa fudbalskom Evropom, kojoj ili težiš ili truneš.

Džajić je uspeo da stvori nešto do tada prećutno zabranjeno: “nadnacionalnu” Zvezdu, tim u kome igraju svi najbolji koje si u stanju da platiš, bez obzira kome se mole ili klanjaju.
I što je možda važnije od činjenice da je Džaja to znao i mogao: nikome ko je to mogao da spreči, takva Zvezda nije ni najmanje smetala.
Zato što je dobro “radila”.

Baš oni koji su Džajića najviše glorifikovali, a sada ga najgrublje sahranjuju, potpuno su zaboravili ili nikad nisu znali, da je on bio, u najboljem slučaju samo polovina tako uspešnog “menadžmenta”.

Onu drugu, ispostavilo se kasnije i bitniju polovinu, činio je Vladimir Cvetković.
Džaja je “znao” s ljudima, Cvele je, pak, “znao” s parama i “para-ljudima”. Kad je dvojac prepolovljen, takođe se ispostavilo da Džajini ljudi i nisu tako bitni bez onih Cveletovih, da Džajino veliko (fudbalsko) ime nije tako svemoćno bez Cveletovog takođe velikog (košarkaškog), te da su navodni šarm i autoritet doskorašnjeg predsednika bez Cvetkovićevog smisla za posao, samo prilozi za biografiju.
Navijače, koji vole da se za sve pitaju, onomad nije previše ganulo što je ovaj drugi otišao iz Zvezde. Zato ih je odlazak onog prvog, koji je potrajao, toliko zaboleo.

Naime, i navijači, i Džajić, očigledno nikad nisu shvatili da je suština stvaranja evropske Zvezde onomad, bilo i evropsko poslovanje. I da je “srpsko” poslovanje ono što je Zvezdu ponovo napravilo “srpskom, a našom”.

Dakle, Džaja nije ni znao ni mogao da se izbori sa nesposobnima oko sebe.
Nije ni znao, ni mogao da ubedi one koje je oko sebe okupio da Zvezda može da se voli i po sebi, a ne samo za sebe, te da je “kume”, “brate”, “care”, od navijača, preko domara, do predsednika, komunikacija koja je Zvezdu tako bolno vratila “kući”.
Džajić se ponašao upravo onako kako se ponašaju direktori društvenih firmi: budi dobar s državom, ne kači se s neradnicima i čekaj socijalnu pomoć. I kao i ostali direktori velikih društvenih firmi opstao, a firma je propala.

Džajiću je, najkraće, bilo i nejjednostavnije da bude “srpski domaćin”: Evropa te “ne razume”, i “posle mene-potop”, s tim što su neki drugi isto tako “nesmenjivi” direktori društvenih firmi (SRJ, Srbija) prošli gore.

Njih i svet i Evropa pitaju zašto su Srbe ostavili tu gde jesu, a Džaju gde je ostavio Zvezdu, samo savest.
Tu je i otrežnjenje za sve one, a ima ih neukusno mnogo, koji veruju da je sudbina Zvezde vezana za sudbinu Srbije.

Ako se prihvati da je ta istorijska ’91. bila labudova pesma, pa bila i poskočica za Zvezdu, a tužbalica za Srbiju, leto 2005. neće biti novo proleće.

Ne samo zbog Mladića, niti samo zbog Džajića.

*Tekst je pisan maja 2005. i objavljen je u Magazinu Status. 

 

 

 

 

 

Povezani tekstovi: