Oct 13, 2010
Nenad Zorić
2 komentara

Poraz po glavi stanovnika

Foto BlicDeset godina od demokratskih promena, kad ozbiljni pojedinci i familije, da ne govorimo o kompanijama i državama, podvlače crtu i donose zaključke gde su, kuda će i kako dalje, u zemlji Srbiji se neuporedivo više pisalo, pričalo i dodatno analiziralo dešavanje na sam dan 5. oktobra 2000. O deceniji koju su, očito, raščerupali tajkuni, proćerdali političari a ostatak pojeli skakavci, gotovo da nije ni bilo reči. Srpsko društvo je, dakle, bačeno u nokdaun. Bez obzira na ovu lošu vest kojoj nema mesta u prigodama na okrugle datume, sudija je počeo odbrojavanje. Pet dana kasnije, u deset sati pre podne, konstatovao je nokaut.

Poraženi su lezbijke, gejevi, bi i transseksualci, ultradesničari, huligani, vlast, opozicija, tradicionalisti, evropejci, pravoslavci, ateisti, poštena inteligencija, neuki, starosedeoci i došljaci. Najviše od svih poreski obveznici, koji su plaćali sve one eksperimente i koji će platiti i ovih, preliminarnih, milion evra štete koju su napravili huligani.

Pobedili su aktivisti. Odnosno, profesionalni zastupnici svih socijalno, seksualno, rasno i politički ugroženih grupa.
I Ivica Dačić (bez imalo cinizma) čija se policija, za razliku od one Miloševićeve, ponela krajnje profesionalno. Pre svega časno.

Dva sveta

U danu kad je u Beogradu održana (zvanično) prva Parada ponosa koja je trebalo da ukaže na težak položaj LGBT populacije (prema jednima) odnosno, da populariše seksualna opredeljenja koja nisu u skladu sa većinskim uverenjem u srpskom društvu (prema drugima) bilo je paradiranja svega i svačega ali ne i Parade. Oni ponosni, sa svih strana i svih opredeljenja, ostali su kod kuće.

Parada je, istina, zvanično počela nešto posle 11 časova u parku Manjež gde se okupilo ne više od 100 pripadnika LGBT manjine, nekoliko puta više građana koji su se solidarisali sa njima, isto toliko novinara, snimatelja i fotoreportera, nekoliko političara, stranih diplomata i Svetozar Čiplić, jedini ministar. Sve zajedno oko 1.000 učesnika na događaju koji, osim desetak zastava duginih boja, nekoliko transparenata i raznoliko obojenih noktiju pojedninih učesnica, ničim nije podsećao na slične manifestacije u Španiji, na primer.

Sve je, naime, ličilo na propao događaj sa koga se ne bi mogao napisati pošten lid, da nije bilo vesti koje su stizale spolja.
Dva sveta. Jedan gde se "kuliralo" u pauzama izjava koje su davali Čedomir Jovanović i Vensan Dežer, predsednik EK u Beogradu. Drugi gde se "ratovalo" iza prstena od 5.600 uniformisanih i sigurno još toliko policajaca u civilu, koji su obezbeđivali Manjež i okolne ulice.

Rekonstrukcija destrukcije

Demonstracije protivnika Parade ponosa počele su i pre okupljanja u Manježu, a za vreme i posle ove manifestacije lomljenje po prestonici, kamenovanje i sukobi sa policijom paralelno su se odvijali na više lokacija u gradu.  Očigledno da deo građana Srbije nikako ne uspeva da nauči da se patriotizam, poštovanje tradicionalnih vrednosti i pravo na različit stav ne dokazuje iskaljivanjem besa na zgradama već, na primer, Porodičnom šetnjom koju je dan ranije upriličilo nekoliko hiljada građana. Ali džaba. Opet su razbijani izlozi, lomljene žardinjere, lupane soferšajbne, paljene zgrade.

Gotovo istovremeno, demonstranti su napadali policiju  na Slaviji, Karađorđevom parku i  Terazijama, pregrupisavali se ispred Doma skupštine Srbije, odlazili u Bulevar kralja Aleksandra, gde se  dogodio prvi veći sukob. Oko podneva, kad su učesnici Parade predvođeni onim jedinim mistrom već bili na polovini trase predviđene za šetnju, huligani su se pojavili u Krunskoj, gde su kamenicama zasuli sedište Demokratske stranke. Neki su možda pomislili da pojavljivanje ministra odbrane sugeriše na scenario u kome će biti posla i za vojsku, no to je bilo pre pesimistično tumačenje jer je policija sve vreme držala situaciju pod apsolutnom kontrolom. Jeste bilo sukoba, jeste bilo okršaja ali nijedan kordon nije bio probijen, nije to i jednog trenutka bilo dovedeno u pitanje. Dragan Šutanovac se, naime, pojavio u Krunskoj u svojstvu potpredsednika stranke na čiju zgradu je bačen molotovljev koktel koji je zapalio deo arhive i telefonsku centralu a prema nekim izjavama bio je i pucanj iz vatrenog oružja u pravcu ove zgrade. Gotovo u isto vreme kamenovana je i zgrada Socijalističke partije Srbije na Studentskom trgu, gde su porazbijana vrata i prozori i povređeno nekoliko policajaca. U sukobima u tom delu grada zapaljeno je policijsko vozilo u blizini Ambasade Francuske, prevrnut i zapaljen veliki broj kontejnera i oštećeno više putničkih automobila.

Neredi su se brzo proširili  na  ceo centar Beograda gde je kamenovan mobilni mamograf za rano otkrivanje raka dojke, koji je postavljen na Trgu Nikole Pašića. Mnogim policajcima, prema kojima su letele kamenice, saobraćajni znaci i kante za đubre bila je potrebna i medicinska pomoć. Napadnuta je i  zgrada Radio-televizije Srbije, huligani su se popeli i na skele obližnje zgrade Skupštine Srbije bezuspešno pokušavajući da uđu unutra, dok je na drugoj strani u  Mekenzijevoj ulici, u blizini Slavije, druga grupa huligana gurnula trolejbus niz ulicu koji je udarilo u banderu. Policija je na svim ovim lokacijama reagovala na napade i potiskivala ih, a angažovane su i Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije.

Za to vreme povorka Parade ponosa, gde većina učesnika nije uopšte znala šta se dešava oko njih, bezbedno je stigla ispred Studentskog kulturnog centra gde je, prema planu, trebala da bude završna žurka. Zbog svega pobrojnog, zabava uz MTV hitove trajala je kraće od planirane pa su nešto pre 14 časova svi učesnici Parade policijskim maricama prevezeni na bezbedne lokacije van šireg centra grada.

Šta ostane kad padnu zastave

Policija i Žandarmerija, u vozilima Hamer i uz upotrebu suzavca, pokušavali su više sati da uspostave red i mir na prestoničkim ulicama. Takođe, nad gradom je sve vreme kružio policijski helikopter.  Ono što svakako treba napomenuti jeste neuporedivo drugačiji pristup policije od onog, po zlu zapamćenog, iz vremena devedesetih. Inspektori, oficiri i žandarmerija jesu legitimisali novinare i prolaznike, jeste bilo otežano kretanje ali ni jednog trenutka niste mogli primetiti želju za razračunavanjem. Naprotiv. Iz kordona se neretko moglo čuti: "Molim vas stanite. Mooooolim vas", ali kao vapaj, ne kao pretnja. "Nemojte da se tučemo jedni sa drugima", savetovali su. Čak i pojava hamera nije delovala zastrašujuće kao onomad, već pre kao preventiva zlu ne trebalo.

Oko 15 sati ulice u samom centru Beograda, Slaviji, Studentskom trgu, bile su prazne, bez izgrednika, a policija je obezbeđivala sve značajnije objekte u gradu, uključujući i strane ambasade.

“Izgrednici i organizatori nasilja biće uhapšeni i privedeni pravdi”, najavio je istog dana predsednik Srbije Boris Tadić dok je Vlada Srbije saopštila da preduzima sve zakonske mere da obezbedi javni red i mir i da vinovnike i organizatore nasilja na ulicama Beograda privede pravdi.

U poraznom bilansu ostaće zapisano da je više od 140 ljudi povređeno uključujući i 124 policajca, do trenutka pisanja ovog teksta (10. oktobar, noć) privedeno je 207 osoba, a materijalna šteta se, kao što smo napomenuli, procenjuje na oko milion evra.

Iako smatra da je rano za analiziranje događaja na beogradskim ulicama sociolog Milan Nikolić podvlači kako bi oni trebali da budu neka “vrsta upozorenja za sve političare i političke partije da u srpskom društvu postoje visoke socijalne tenzije” čiji je osnov stanje srpske ekonomije i socijalni uslovi, posebno kad je reč o mladim ljudima. U paleti mera je, dodaje Nikolić, i ozbiljna represija i sudsko gonjenja onih koji su uništavali grad.

Najzad, sve ovo, kao što reče direktor RTS-a nema nikakve veze sa seksualnim ukusom i pre podseća, parafraziramo Aleksandra Tijanića, na generalnu probu već viđenog scenarija ali sa drugačijim predznakom. Ako su sukobi bili koordinisani iz jednog centra, dodajemo. Ako nisu, tim gore.

No, za taj viđeni scenario osim nezadovoljstva potreban uslov su izbori i nemoštovanje demokratskih pravila o koje se vlast, ma koliko grešila, još nije oglušila. Ali mora da počne da ih sprovodi u delo. Za početak da stvarno kazni krivce. Inače će umesto činjenice da je Srbija pucala sebi u kolena, ekskluzivno zazvečati vest da je metak prošao kroz slepoočnicu.

Povezani tekstovi:

Comments

  1. Marko Prank says:

    Vidim slika sa parolom “Smrt državi” se nije pokazala, pa šaljem link ka njoj:
    http://img176.imageshack.us/img176/3223/porukasmrtdravi.gif

  2. Marko Prank says:

    Sve je ovo sa gej paradom je manipulacija sa nezdovoljstvom građana, a pre svega mladih ljudi koji su odrasli u sistemu “reformatora”. Šta su im ponudili? Besposlicu, ne zapošljavaju ih, prazna obećanja da će im biti bolje kad uđu u Evropsku Uniju, znači ništa. “Reformatori” su znali da su građani besni prema njima, jer su uništili proizvodnju, spremaju se veliki socijalni nemiri, i samo je trebalo preusmeriti to nezadovoljstvo prema homoseksualcima, koji su zloupotrebljeni, a da bi se manipulisalo prema svim protestantima:”To su huligani”, “ima tu političke pozadine”, a Šutanovac je te mlade ljude nazvasio i fašistima, B92 huliganima. Da je kojim slučajem bio organizovan protest nezadovoljnih radnika, i čak da su bile veći neredi i haos, vlast i mediji ne bi mogli da manipulišu, da traže “političku pozadinu” i razne veštce u organizacijama koje im nisu po volji, jer sve bi bilo čisto, protest bi bio organizovan od strane sindikata i nezadovoljnih radnika, sa time mediji ne bi mogli da manipulišu, režim bi odmah pao.

    Da, tačno je, bilo je među demonstrantima određena grupa huligana sa kriminalnim dosijeima, ali maloletnici sa 15-16 godina nisu huligani.

    Isti ti huligani i navijači bili su predvodnici kada se rušio Milošević, a B92 je čak navijačima Zvezde ”
    “Delijama” dodelio nagradu za hrabrost i doprinis demokratiji. A sad su ti isti navijači, pa i svi maloletnici huligani. Koje licemerje.
    Tim istim navijačima fudbalskim klubovi plaćaju besplatna putovanja, angažuju advokate da ih vade iz zatvora. To zna “reformatorska” vlast, ali ćuti, njoj su “potrebni” huligani, da bi skrenula pažnju sa sebe i svog mafijaškog sistema vladavine koji generiše nezadovoljstvo u masama, pa time stvara i prave huligane, koji su posledica te kriminalne vlasti i neprekidnog haosa kojeg generišu iz dana u dan.

    Pravi huligani sede u vlasti koja je organizovala gej paradu. U povorci sa ministrom Čiplićem ide holanđanin Frank van Dalen koji se zalaže da na gej paradama učestvuju deca od 12-16 godina. Na gej paradi u Amsterdamu 2007. vozio se u jednom čamcu sa dečacima od 12-16 godina, koje je koristio za “samoposlugu”. Majka jednog tog dečaka ga je optužila za zlostavljanje svoga deteta, tako da je on optužem za pedefiliju. Ministar Čiplić je upozoravan na to, ali i pored toga on bestidno predvodi kolonu i promoviše predofila. I još više, ova vlast uz parolu “Smrt državi” poziva na nasilje, to je jasno.
    Nema razlike između kriminalca i pravog huligana i transparenta “Smrt državi” koji poziva na nasilje. Koje “vrednosti” promoviše država u ime ljudskih prava?
    Promovisanjem pedofila i poziva na nasilje putem transparenta “Smrt državi” je kršenje Ustava i zakona Srbije, ima jasnih elemenata za pokretanje krivične odgovornosti, ali naravno, pravi huligani koji vode ovu državu nisu ludi da tuže sami sebe, jer kontrolišu sve, policiju, sudstvo, tužilaštvo.
    Parola Homoseksualaca:”Smrt državi”


    ( klini na sliku da je uveličaš)

    Zašto nije uhapšen peder od strane Dačićeve policije?

    Da je neko od protivnika gej parade nosio tu parolu, budite sigurni da bi odmah bio uhapšen i pljuštale bi optužbe: “To je organizovao Obraz”, “to je atak na državu, puč, fašizam”, ali eto, homoseksualci su zaštićena vrsta.

    Homoseksualci su samo zloupotrebljeni, briga državu za njih, jer zapravo njima će posle gej parade da bude i gore, jer oni nasilnici koji su ih i do sada prebijali radiće to još više. Naravno, to je za osudu, ali to je psihologija nasilnika kaju svaki psiholog zna, i država će biti kriva za to. Nisu ni svi gejevi bili za gej paradu, ali o tome niko ne priča.

    Ali eto, huligani iz države treba da skrenu pažnju sa sebe, da bi vršili još veću represiju i obračunavali se sa neistomišljenicima.

    Zatvori su prepuni.

    I šta će se desiti sa tim besposlenim klincima koji sada imaju 17 godina, ako ih strpaju u zatvor 10 godina?

    Kad izađu iz zatvora imaće 27 godina, i dalje će biti bez poasla, ali moraće od nečega da žive.

    Biće to savršeno obučeni kriminalci, jer će za tih 10 godina provedenih u zatvori naučiti zanat od pravih kriminalaca, a na ulicama Serbuije biće još više kriminala i haosa.

    Pravi kriminalci koji treba da budu u zatvoru nalaze se u Tadićevom režimu koji stvara beznađe, siromaštvo, nemoral, haos i bedu.

    Pozdrav