Šule, zaštićeni svedok
Ovca, domaća životinja tugaljivog pogleda postala je vremenom sinonim za osobu koju drugi nemilice troše, šikaniraju i iskorišćavaju – bilo da je glupa pa se sama trti ili je to protiv njene volje ali makaze šišaju li šišaju, a ona ni da bekne.
Eklatantan primer je kad posle 113 agencija agencije za agenciju osnuju i Agenciju za stanovanje sa tromesečnim budžetom od 12 miliona dinara i sedam ili osam članova upravnog odbora a građanin pokorni ni da bekne ni da nagazi prag „jeftinog“ stana.
Brav je, pak, ekstra glupa ovca koja ne razlikuje so od leda pa liže li liže ili talentovano glupa osoba koja bi izgubila i ovcu na papiru a za sebe misli (mada joj nekad i mama pomogne) da je Šeron Stoun. Ekstra jebozovna i ekstra pametna.
Sve što važi za ovcu važi i za ovna stim što je ovan ona „muškarčina“ kojoj libido pored ovakvog brava ne padne nego skoči.
Kad čovek koji sedi u organu vlasti koji treba da ubira poreze kaže da je javna tajna da se ti porezi izbegavaju, da postoji plaćanje na crno i da su radnicima uskraćena prava ili hoće da nam kaže da su nam to sve ove godine marsovci radi ili nas smatra za gore i od marve, dakle amebe. Ili to ili se preporučuje za zaštićenog svegoka.
Ovce i ovnovi se, zajedno sa drugim životinjama koje čovek gaji jer ima od njih koristi, kolokvijalno i pežorativno nazivaju i stokom. I to je pogrdan naziv za nekog ko nema manire, u najmanju ruku. Ne vodi računa ni o sebi ni o drugima.
Najzad, najgora vrsta stoke je marva. To vam je ono: jede, sere i valja se po livadi. Dok je drugi ne odvede na ispašu sama se ne ume snaći niti je to mnogo interesuje, pa će pre lipsati. Marva, zbog pobrojanog nema ni poštovanje gazde pa ne da joj ne tepa Breno ili Milka nego neće ni iz kotara da je pusti, da joj da jede svaki peti dan a da je kolje mu se ne isplati jer bi meso bilo žilavo ma kavu marinadu napravio.
Odavno znam da srpski političari one koji ih biraju, plaćaju i trpe u foteljama smatraju za ovce. Istorija je to i empirijski dokazala. Duže vreme sumnjam da je ogromna većina njih počela da na građane gleda kao na brave. A od kako se zahuktava ova predizborna kampanja (koja nije ni prestajala) čitam, čujem i očima ne verujem da su počeli da nas smatraju za marvu.
Kako drugačije objasniti Opširnije »
Duhovna praznina
Proteza za mozak nije izmišljena. Šteta, pogolema. Vidljiva na svim frekvencijama.
Zato daljinski upravljač jeste. Još od onomad, kad smo imali samo „prvi“, „drugi“ i (eventualno) „treći“, a kamoli danas kad u svakoj zabiti ove zemlje radnika, gledalaca i glasača ima po 50 i kusur kanala.
Samo pune baterije i šaltaj do mile volje. Volj’ ti Indira, volj’ ti Šekira, hoćeš sport ili partiju pokera, prija li ti više „Kako se kalio čelik“ na nečemu što se zove „YU“ ili Gandi na History kanalu…
Međutim, došlo neko zlo doba, ima tome mesec i nešto dana, ne sme pošten svet ni ove spravice za menjanje programa da se lati. Sve u zebnji da će na Discovery kanalu umesto Bira Grilsa i njegovog Ultimate Survival gledati preživljavanje Mahatme iz Bajčetine.
Zar vas gromoglasno – govori „Veliki brat“: „Anabela (ili koja već) izbačena si, napusti kuću“, ne podseća na čaršijsku priču da su oni silni optuženici za vreme Koštuničine vlade dobijali ovakav aber: „poručio ti Ledeni da se predaš“
Čuli ste za individuu, u narodu poznatiju kao Toma Nikolić, odbegli kum Šešelj Vojislava koji od pre dve godine (ako mu je verovati) misli svojom glavom a od petog februara ove godine gospodnje nigde ne ide bez stiropora.
Ma, znate ga sigurno.
Niste mogli da promašite ovu zvezdu malih ekrana TV prijemnika koja (za razliku od Grilsa koji nabasa na po neku bubu ili tako neku živuljku) čim na Vrbicu zatvori vrata stana od pola miliona evra, a ključ predade supruzi, reši da niti jede niti pije.
Već da vene k’o tužna vrba. „Dok Srbiji ne krene“, saopšti gledajući u cipele.
Dobro, krivo sedi pravo reci, hteo je ovaj „junak našeg doba“ da pojede jabuku pod uslovom da mu je Boris donese na onaj skup (koji Draža Petrović izjednači sa performansom u kom Metalika svira narodnjake) ali je Tadić čitao Bibliju još kao dete pa mu na pamet nije Opširnije »
Politički post nevernog Tome
Fijasko. Ova reč najbolje opisuje sve što se dešavalo od onog februarskog mitinga Srpske napredne stranke u Beogradu i najave aprilske „stiropor revolucije“, preko neozbiljne igranke oko otkazivanja pa neotkazivanja iste, gotovo svakodnevnog pomeranja rokova vlastima do kad treba da im jave kad su izbori, te mitinga 16. aprila, štrajka žeđu i glađu Tomislava Nikolića do vesti da će četvrtog dana popodne (utorak 19. april) primiti infuziju. U nastavku vesti se kaže da nema ništa od prekida štrajka dok „Srbija ne postane normalna država“, da Nikolić ne želi da ubije sebe ali da ovakvo njegovo postupanje treba da se shvati kao post.
Tomislavu Nikoliću je teško. Ne dao vam Bog da budete u njegovoj situaciji. Nema nikog mislećeg ko može da kaže da mu je drugačije.
Najzad, i hrišćanski je sažaljevati ga.
Kao što, reče patrijarh Irinej, nije hrišćanski štrajkovati žeđu i glađu i ubijati svoje telo. Kao što nije ni ljudski ni hrišćanski ako se, ne dao Bog, sve ovo završi kako ne treba, reći (kao Nikolić onomad za Ćuruviju) da nam ga nije žao.
Nimalo nije lako ni porodici kojoj on rizikujući svoj skraćuje i njihov život, narodski rečeno. Ni stranci, ma koliko se činilo, ovakav potez dalekosežno ne može doneti mnogo dobrog.
Naprosto, nije politički pametno koristiti izanđale načine borbe. Za vlast.
Jer, ovo je, nemalo je onih koji to tvrde, borba za presto, zahtev (ucena) da mu se prepusti vlast. Onako lako kao što su mu prepušteni poslanici čije je mandate, svakako, osvojio i Tomislav Nikolić ali na listi koju je personifikovao Vojislav Šešelj. Onako poletno kao što je uz medijsko žmurenje i ambasadorsko namigivanje napravio i ojačao stranku. Ovakav potez nije mudar ni zbog toga što ne daje rezultate, evo već četvrti dan ali i zbog toga što se sam Nikolić, ako mu uspe naum, može naći u slično situaciji u kojoj je sad Boris Tadić. Ali, ipak, neuporedivo težoj. Biće, tada, nebrojeno više onih koji će iz racionalnih i mnogo više iracionalnih razloga posegnuti za ovim metodom i ispostaviti zahtev eventualno i Nikoliću, koji će tada imati samo jednu mogućnost. Da im usliši zahteve zbog bremena koje samoizazvano nosi na leđima.
Ulazak u istoriju
Sve je, inače, počelo na Lazarevu subotu (16. aprila) na Novom Beogradu kad je u osam sati ujutru u svom stanu od oko 500.000 evra (kupljenom, doista, na kredit) Tomislav Nikolić počeo da sprovodi u delo ono što je nedelju dana ranije najavio njegov zamenik Aleksandar Vučić. Ta, „ponuda koju vlast neće moći da odbije“ bila je neuzimanje ni vode ni hrane. Taj gest ili žrtvu Nikolić je pet sati kasnije javno saopštio pred oko 60.000 pristalica na mitingu pred Domom Narodne skupštine. „Ja od jutros ne uzimam ni vodu ni hranu“, rekao je Nikolić okupljenoj masi i sagnuo glavu. Pitajte psihologe šta znači ovakav gaf. Opširnije »
Nasmejte se, napredni, ko Boga vas molim
„Ne verujte čoveku koji ne zna da se smeje“ reče jednom jedan veliki novinar (i prema gabaritima, i prema uticaju, a ruku na srce i talentu) čije ima nećemo pominjati jerbo se, možda, predomislio. Ili namerava da se predomisli, pa da mu ne kvarimo. Mandat.
Čovek na koga je mislio je Tomislav Nikolić, tad druga figura radikala sa bedžom, sad valjda lider radikala sa stiroporom. Sledbenici ih oslovljavaju sa „napredni“, a oni to vole da čuju. Dali ljudi sami sebi nadimak, k’o Đani Ćurčić.
Dobro, i Džoni je sebi dao nadimak, no treba li da objašnjavam za Džonija? Pa, majku mu. Ne poredi se pršuta sa Zlatara i „posebna“ kobasica, Ana Sofrenović i neka kafanska pevaljka koja odigra pesmu, najzad, ne meša se filozofija i pomračenje meseca.
Elem, napredni. Čuj, napredni. Kako može biti napredan neko kome je trebalo 18 godina da skapira da ima glavu, u njoj valjda mozak i da treba da misli tim sivim celijicama koje mu je Bog dao. I sad taj, sa onim Malim što frflja kad priča, treba mene i vas da vodi u Evropu. Sve uz pomoć Amerike. Kukala nam majka.
Nego, što sad ovo pišem.
Pa gledam ovu dvojicu juče „na Dnevniku“ išli u Kraljevo da poklanjaju neke stanove (sa sve „naprednim ključevima“ u razmeri 1:300) postradalima. Pa svi sretni. Sretna ona sirota žena što više neće da joj kisne kad legne, sretna i ova dvojica što su na televiziji (mada se oni kunu da su srećni zbog sreće drugih) i što ih je cela Srbija videla da dele stanove (pardon, ključeve). Kažem, gledam ih i ne mogu da verujem. Hajde što ih niko ne pita: jel’ nam ono vas dva život zagorčavaste godinama, jesi ti Tomo onaj dobrotvor što reče da mu nije žao što je Slavko Ćuruvija ubijen i da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, jes’ ti Mali onaj kome su glavni urednici donosili tekstove na noge za vreme bombardovanja; što ih ne pita: odakle pare rođaci i kaže im da „raspolagati tuđom mukom, nije mala zajebancija“. Sve to, hajde, na stranu. Oguglali smo. Ali, zašto im niko ne kaže da se nasmeju. Opširnije »
