Jun 29, 2010
Nenad Zorić
2 komentara

Neću da plaćam tuđi nerad

Kad god čujem da neko izjavi kako su "cene školarina na državnim fakultetima previsoke", uradim isto ono što je svojevremeno radio veliki Živojin Pavlović kad čuje reč narod. Uhvatim se, dakle, al’ ne za novčanik. Naprosto, nema razloga otvarati ga kad poodavno znam surovu istinu. Buđelar je prazan. Trebalo je svih ovih godina pokazati samilost prema pučini, dozirati narodno nezadovoljstvo i manipulisati. A svaka manipulacija se plaća. Parama poreskih obveznika. Gde i ja, nažalost, pripadam.

Tako je i ovih dana i nedelja. Još se ni ovosezonski ispitni rok nije završio a već čujemo kako treba pomoći "siromašnijem delu stanovništva", smanjiti školarine na fakultetima i naći neko rešenje za tu "talentovanu decu" čiji roditelji dižu kredite.

Naglašavajući da cene školarina ne treba povećavati (možda i ne treba) već da ih treba smanjivati, ministar prosvete je onomad poručio fakultetima “da se okrenu sadržajima programa, pitanjima sadržaja udžbenika, unapređenju nastave, odnosu sa studentima, kako bi zajednički prebrodili brigu koja se zove ekonomska kriza”.

Kakva bolećivost. Da čoveku dođe da zaplače. Kao kad je prošle godine u jeku neviđenog skandala sa povlačenjem 100.000 udžbenika privatnih izdavača (koje su roditelji, preko škola, već bili platili) predsednik političkog saveta jedne partije rekao kako će pokrenuti inicijativu da udžbenici za osnovno obrazovanje budu besplatni. Sve to pozivajući se na Ustav. Njemu se, tada, pridružio i gradonačelnik Beograda koji je obećao da će "prvacima" sledeće godine Grad platiti knjige. Što je i učinjeno. U Gradu i za "petake", u državi za oko 80.000 "prvaka". Divota jedna kakve poličare imamo. Na ovu nezapamćenu skupoću i (svetsku) krizu oni darežljivi. Našim parama. Pa to može svako.

I tako svake godine. Jedan dnevnik jesenas piše kako odgovor na pitanje šta će neko studirati odavno nije određen samo afinitetom maturanata, već umnogome zavisi i od platežne sposobnosti roditelja, odnosno, da li mogu da plate želju svog deteta. Odmah da vam kažem: čista laž.

U istom tekstu piše kako će "talentovana deca koja žele da završe beogradski Fakultet primenjenih umetnosti, najskuplji među državnim, plaćati čak 200.000 dinara po godini".

Istina je, pak, nešto drugačija. Aksiom je, naime, da u Srbiji može da studira ili uporan ili bogat. Verujte mi, ni pamet nije presudna. Samo šuška ili znoj. I šta je tu loše. Ama baš ništa.

Ako je uporan, taj student je iz srednje škole doneo maksimalan ili veliki broj poena. Tim ali i onim manje vrednim država daje šansu da na prijemnom ispitu nadoknade propušteno jer se rang lista pravi sabiranjem bodova iz srednje škole i sa prijemnog ispita. Oni koji se upišu "na budžet" ništa ne plaćaju. Imaju takozvani kredit koji pokriva cenu smeštaja u studentskom domu i bonove za tri obroka dnevno. Kasnije, na osnovu uspeha, mogu da konkurišu i za stipendije. Ovi drugi dobijaju još jednu šansu za popravni i ako polože sve ispite sa prve godine imaju šansu da se "prebace na budžet"

E, tu je vic. Previše je onih koji se (da upotrebim eufemizam) zezaju u srednjoj školi, zezaju na prijemnom, nastave zezanje i na studijama i onda im je cena školarine skupa. Jel’ Boga ti. Pa ja da ti plaćam. Odbijam.

Sasvim je druga stvar da li postoji strategija višeg i visokog školstva. Ne postoji. Da je drugačije, onda bi i ovaj a i prethodni ministri prosvete osim što se bave Sekom, videli da za neke fakultete postoji veće interesovanje, za neke manje a da je državi potrebno nešto treće. Pa ne bi kao sad imali neke profesije u deficitu i neke u debelom suficitu. Ono što mi prvo pada na pamet je broj kardiologa. Kažu, neće niko da bude kardiolog i ima ih malo. Pa stimuliši ljude da se prijavljuju za tu vrstu specijalističkih studija, na primer.

Da zaključim. Država treba da napravi strategiju i proveri da li baš na nekim fakultetima mora da se upiše samo 40 ljudi "na budžet" odnosno, mora li na nekim drugim da ih ima svake godine po 150. Deca treba da zagreju stolicu a roditelji im, ako se desi suprotno, krive naslednike što su ih doveli u situaciju da moraju da dižu kredite za njihove studije. A ne vas i mene. Koji neće da plaća tuđi nerad.

Povezani tekstovi:

Comments

  1. Делимично се слажем.

    По мом мишљењу — потребно је „буџет“ назвати правим именом — стипендија државе. А као што сам наглашаваш, држава мора да стипендира оне профиле који су јој потребни у датом времену, наравно, гледајући унапред.

    За оне лошије (што мање упорне, што мање способне) ће се тада отворити већа могућност приватног стипендирања (нпр. „платимо ти школовање, радиш за нас под тржишним условима 3 године после дипломирања“), а „самофинансирање“ ће постати још скупље (пошто ће представљати тржишну цену студија).

    А тек када то произведе и одговарајући одговор наставног особља „државних“ факултета (тј. такође мање нерада и више посвећености наставном раду), тада можемо рећи да смо отишли корак напред.

    Е сад, што се основног школовања тиче, ту се ипак махом не слажем — као уставом загарантовано право и обавеза, потребно је пронаћи начин да се свима омогући исто под једнаким условима. Ако то значи куповину уџбеника и опремање додатних радних простора, па нека буде тако.

    Али није то зато што тако пише у Уставу. Стратегија државе у том смислу је (надам се) да се добије што већи број „добрих“ пореских обвезника у будућности, а обезбеђивање једнаких услова свој деци (бар колико је могуће независних од услова родитеља) је предуслов за максимално искоришћење потенцијала државе 🙂

    Ако нећемо ни такве ствари да радимо, ни држава нам није неопходна, па се можемо окренут’ анархији.

    1. Nenad Zorić says:

      @Danilo
      I ja sam saglasan sa dobrim delom tvog komentara.
      Tako je, budzet je stipendija drzave, za profile koji su joj potrebni. Ovi drugi imaju, kao sto kazes, privatno stipendiranje a ovi treci neka, Boga mi, placaju sami.

      Potpuno si u pravu i sto se tice nastavnog osoblja, to sam prevideo da pomenem u ovom tekstu. Hvala.

      E, ali se za osnovno skolovanje ne mogu saglasiti sa tobom. Principijelno, svakako, mogu. Odnosno, tacno je da “treba naci nacin da se svima omoguci isto pod jednakim uslovima”. No, ja pod tim “isto” i “jednaki uslovi” ne mislim na kupovinu udzbenika vec na iste uslove zaposljavanja, rada i zarada. Drzava, umesto sto i deci bogatih i deci siromasnih kupuje knjige treba da omoguci uslove i ambijent da ti roditelji mogu da rade i da od toga rada zive. Pa ce oni lako kupovati deci knjige, uzinu, pa i jakne za zimu.
      Mislim da gresis kad kazes da je ovde strategija drzave da dobije bolje poreske obveznike. Ovo je, naprosto, jeftini populizam. A bolji poreski obveznici se dobijaju stvaranjem trzisnog ambijenta, konkurencije, postovanja prava radnika i zakonima kojih se drze svi. Kako drzava, tako i roditelji.