Neću da kupujem knjige tuđoj deci

Staro je pravilo da onoga o čemu se najviše priča, najmanje ima. Tako je i sa reformom obrazovanja u Srbiji. Naslušali smo se priča, predloga i radnih grupa čak i u Slobino vreme, a kad su došle Murte da i ne govorimo.

Kako koji ministar dođe, eto nove reforme. Evo sad i Žare. Znate čoveka, Žare kandidat. Mislim, sad je on ministar (čoveče, šta sve moramo da trpimo zbog koalicionih sporazuma) ali je poznato da je u dva navrata bio i kandidat za gradonačelnika Beograda (to što je hteo da smanji nezaposlenost a nije znao koliko ima nezaposlenih je Dačićeva stvar).

"žSva deca koja sledeće godine krenu u prvi razred dobiće besplatne klnjige. I tačka", reče onomad, a netrepnu (imao je doduše samozadovoljni smešak). Svaka čast! Ako će Žare da kupovinu knjiga plati od svoje profesorske plate. Ili, ako je sa Daćićem dogovorio da se septembra 2009. stranka otvori za oko 200 miliona dinara koliko, otprilike, po sadašnjim cenama, koštaju knjige za oko 80 hiljada budućih prvaka. Da, možda će i preko pašenoga Lilića dobiti novac od Muamera el Gadafija. Proda pukovnik naftu i eto knjiga. Kako bi to nostalgično zvučalo: Libijska energija za srpsku pamet. Kao 1996: Energija za demokratiju. Ne želimo da kvarimo, mada, ima i onih koji kažu da je Žare mislio da se kupovina udžbenika finansira iz budžeta. Dakle, našim parama.

Ministar, onomad, još pomenu kako ideja nije izvorno njegova i da ju je već pokrenuo Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a. Tako je. Mićunović je u jeku neviđenog skandala sa povlačenjem 100.000 udžbenika privatnih izdavača (koje su roditelji, preko škola, već bili platili) rekao kako će pokrenuti inicijativu da udžbenici za osnovno obrazovanje budu besplatni. Sve to pozivajući se na Ustav. Njemu se, tada, pridružio i gradonačelnik Beograda koji je obećao da će prvacima sledeće godine Grad platiti knjige. Divota jedna kakve poličare imamo. Na ovu nezapamćenu skupoću i (svetsku) krizu oni darežljivi. Parama poreskih obveznika. Pa to može svako. Opširnije »

Ken Advertajzing

ili evo vam odgovori, pa prismočite

Iako je ovo Srbija, iako smo navikli na sve i svašta i toliko očeličili da “nas ništa ne može iznenaditi”, večeras sam, gledajući izveštaj sa konferencije za novinare povodom obeležavanja 19 godina od osnivanja Demokratske stranke, zanemeo. Bukvalno. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da sam čuo ono što sam stvarno čuo. Poverovao još nisam.

Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke, između ostalog, reče (parafraziram, razumite me – još sam u šoku) kako, eto, govorimo o reformi i uređenju države pa bi on zamolio novinare da urede i druge stvari, naprave plan tema i da ga, kako je naveo, kad poseti osnovnu školu i govori o dečijoj ishrani i školskom sportu, ne pitaju o, na primer, privatizaciji Telekoma. I? Pa, naravno. Ni vi ne možete da verujete.

‘Oće kamera malo da deformiše čoveka, ‘oće neki put i ton da zakaže (pa se slabije čuje ili “odzvanja”) ali da reprodukuje ono što niste rekli, neće nikako. Kako ja kapiram radnju fabule, čovek bi da ga, kad je u školi – pitaju o razlomcima i kosoj tankoj i uspravnoj debeloj (oni stariji znaju šta je to), kad je u obdaništu – o Čiča Gliši i Deda Mrazu, kad igra basket sa portparolom Slobinog SPS-a – o tome “gde je igrao pre vojske” , a kad je u Telekomu ““ koji model telefona najviše voli i koja melodija mu svira dok ga neko poziva… Ljudi, pa ovo je smešno. Zamislite Obamu koji ode u posetu Dženeral Motorsu i na novinarsko pitanje o Gvatanamu, Bin Ladenu ili abortusu, kaže: Izvinite gospodo, ali danas samo o limuzinama. Nema sa mnom zajebancije k’o sa Džordžom mlađim. Jok, more, nema toga u Amerikama. Tamo možda “žene sede gole u izlogu”, kako reče Pera Božović, ali se zna, predsedniku predsednikovo, novinarima njihovo.

Iskreno, nemam ništa lično protiv Tadića ali bi on da bude predsednik države i predsednik stranke, pregovara o gasu, pije kafu sa Rundekom i Dejanom Anastasijevićem, da bude reporter Dnevnika 2… i da – zavisi kad mu šta više odgovara i šta je prema Ustavu ispravnije – kaže kako je nešto izjavio kao predsednik, nešto drugo kao šef stranke, a u posetu školi je došao kao roditelj, košarkaš, predsednik ili Divčev prijatelj. Krle bi ga znao.

Reče još Tadić, na opasku novinara da nemaju mnogo prilike da ga za neke stvari pitaju, da njemu, na protiv, zameraju kako ga previše ima u medijima, odnosno da novinar nije u pravu. Tačno, nije da ga nema, ali nema ni pravih odgovora, na prava pitanja. I uzgred, kad smo kod škole, što ne ode u neku seosku školu koja nema ni strunjaču, a ne na Mirijevo, u salu sa  brdo  koševa. I zašto pozva novinare. Cilj i namera ostaju isti, sa ili bez novinara. Ako mi ne verujete evo njegove izjave o sličnom problemu: “Jedinstven je slučaj u svetu da su se parlamentarci jednodušno saglasili da neće raditi svoj posao dok ne počne direktan televizijski prenos. Zalažem se za javnost rada parlamenta i smatram da je što pre potrebno pronaći rešenje za ovaj problem. Možda i formiranjem skupštinskog kanala i korišćenjem kablovskog sistema za njegovu distribuciju. Ali, Skupština mora svoj posao da obavlja bez obzira na to da li kamere rade ili ne”, izjavio je onomad Tadić.

Elem, da se vratimo na temu. Zamislite da ovi iz protokola u pozivu medijima napišu: “Boris Tadić će danas u toliko i toliko posetiti FK Crvena Zvezda. Tadić će govoriti u svojstvu navijača. Mole se novinari da na vreme pošalju akreditacije i da na događaju postavljaju pitanja koja se, isključivo, odnose na navijačke pesme i dizajn dreseva”. Ne, ne karikiram. Ako je Tadić stvarno mislio ono što je rekao, u najboljem slučaju će nam na konferencijama podeliti papire i reći: Tu su vam odgovori, pitanja možete dopisati sami.

P.S.
Ken je od mane ““ken.
Advertajzing   je oglašavanje.

Umesto zaključka (redosled napravite sami):

Prve štampane novine ( zvale su se Relasion) na svetu pojavile su se 1605 godine, ako je verovati Gutenbergovom muzeju u Majncu (Nemačka) koji čuva prvu štampariju u svetu i Svetskom udruženju novina.

Čuveni Prvi amandman Ustava SAD iz 1789. godine kaže da vlada ne sme donositi nikakav zakon koji bi ograničavao slobodu štampe i govora.

Član 51.Ustava Republike Srbije kaže da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.
Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.

Borisova “božja ruka”

Svi ste čuli onaj davnašnji opis prosečnog Srbina u tri reči "“ u se, na se i poda se.

Nastavimo li u ovom (ciničnom) tonu, možemo reći da taj prosečni Srbin za sve životne muke optužuje vlast (upotrebljavajući zamenicu "oni"), najčešće glasa za one koji su na vlasti (upotrebljavajući floskulu: u koga je vlast, u toga je i batina) ali i traži od nje (vlasti) da mu reši i najbizarnije probleme.

Ako nam ne verujete, proverite kod šefa kabineta ili direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije koliko se pisama koje svakodnevno dobijaju odnosi na probleme oko međa, korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi, nemarnosti i neljubaznosti opštinskih službenika, a ne bi se začudili da ima i onih koji se žale kako ih svekrva maltretira ili ih je tašta gađala pepeljarom.

Kad Boris Tadić na glavnom odboru Demokratske stranke izjavi: "Moja jasna poruka je da ćemo svakoga trenutka i premijer Mirko Cvetković i ja analizirati rad ministarstava i čelnih ljudi opština u Srbiji. Predlagaćemo mere i smene kada god to bude neophodno", onaj prosečni Srbin, a i neki pride, u znak odobravanja će mu aplaudirati. Njih zanima samo jedno, da imaju efikasnu i odgovornu administraciju na svim nivoima vlasti. Ovu tezu potvrđuje još jedna Tadićeva izjava sa pomenutog Glavnog odbora DS-a: "Sa građanima zajedno moramo proći ova iskušenja.

Znam da su ljudi Srbije spremni da izdrže svaku nevolju ako znaju šta je istina i ako znaju da oni koje su izabrali mogu da preuzmu odgovornost, da trpe i da ne beže od posla."

Šta kaže Ustav

Elem, iako su svi jednaki (imaju ista prava i obaveze), nisu svi Srbi prosečni. Tako će se naći i oni koji će zapitati: a šta kaže Ustav? Njih ne interesuje da li je Boris Tadić dao ovu izjavu kao predsednik Srbije, predsednik Demokratske stranke, bivši predsednik Vaterpolo saveza, sin akademika Ljubivoja Tadića, i da dalje ne nabrajamo. Sve ove apozicije određuju i drugo su ime za Borisa Tadića, ali je njegovo prvo ime – predsednik Republike Srbije.

Član 112. Ustava Srbije, u kome su navedene nadležnosti predsednika Republike, nigde ne kaže da on može da smenjuje ministre. "Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike. Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike", piše u članu 23. Zakona o predsedniku Republike.

Može li onda Boris Tadić da smenjuje ministre i ocenjuje njihov rad?

Opširnije »

Očekivanje pada cena nekretnina: Sporo naniže, veštački naviše

Prosečne mesečne rate za kredite u evrima i švajcarskim francima porasle su prošlog meseca za dve, tri pa čak i četiri hiljade dinara samo zbog promene kursa, dok su, dugoročno gledano, vlasnici stanova izgubili mnogo više, jer su rate za samo dve i po godine kod nekih banaka uvećane i za četvrtinu

Cene nekretnina moraće da padaju. iće to jednostavna posledica finansijske krize i promene cene kapitala na tržištu. Na udaru će biti tražnja za stambenim kreditima, a onda i ponuda kredita za projektno finansiranje. Prvo će pasti cena manjih stanova koji se sada najviše grade i manje kvalitetnih stanova koji se sada najviše prodaju. Srbija, a posebno Beograd, za sada su i tu izuzetak. Ponegde se čak beleži porast prometa nekretnina jer građani koji imaju loše iskustvo s novcem i bankama, kada imaju, rado ulažu u nekretnine.

Po istraživanju King Sturga, ukoliko se na tržištu kapitala ne desi ništa drastičnije od onoga što se dogodilo do sada, rast tržišta biće usporen. Umeren rast kamata na stambene kredite dovešće do umerenog usporavanja, dok će visoke kamate na kredite ozbiljno da ugroze tržište stanova pošto se većina kupovina finansira na ovaj način.

Neki prodavci nekretnina neosnovano su zatečeni odlukama pojedinih banaka da na određeni period zaustave dodeljivanje stambenih kredita i najavile znatno više kamatne stope. Ima, doduše, i onih koji pokušavaju što pre da prodaju svoje nepokretnosti pa snižavaju cene, ali tek ta desetak odsto, kaže direktorka agencije za promet nekretnina Alka, Kaća Lazarević.

Nepostojeće transakcije

Cene nekretnina u Srbiji su, za razliku od regiona gde su i pre ekonomske krize bile u padu, bile znatno više nego na razvijenim tržištima. Prema podacima King Sturga, tržište stanova u Beogradu trenutno je na vrhuncu. Cene su stabilne već četvrti kvartal pa se značajnije promene ne mogu očekivati zbog velike tražnje i inertnosti tržišta. Ostali uzročnici visokih cena na tržištu bili su dostupnost kredita i nekvalitetna ponuda stanova (sa manjom kvadraturom i planska blokovska izgradnja).

Zanimljivo je da je "spinovanje tržišta" takođe jedan od faktora koji drže visoke cene. Na tržište se, naime, plasiraju informacije o ogromnoj tražnji stanova i enormnim postignutim cenama u pojedinim transakcijama (tzv. pikovima) što je imalo veliki uticaj na sadašnje cene stanova. Cene dostignute na taj način, retko su održive.

Krajem oktobra dolazi do smanjenog interesovanje za stambene kredite, pogotovo posle odluke banaka da ukinu pozajmice u švajcarskim francima, koje su važile za najpovoljnije.

Kupovina u Frankfurtu

Od ekonomskih stručnjaka moglo se čuti da je srpsko tržište nekretnina specifično, pošto je usko, loše regulisano, pa samim tim i nepredvidivo. Njegovu specifičnost dodatno ilustruju i podaci iz istraživanja agencije Kolijers prema kojima je čak zabeležen povećan promet. "Strah od varljive berze i loše iskustvo sa bankama iz prethodne decenije tome su najviše kumovali. Građani su procenili da će najmanje gubitke pretrpeti ulaganjem u nekretnine, objasnio je Jovica Jakovac, direktor Kolijersa u Beogradu.

Ono što je konstantan problem na tržištu nekretnina u Srbiji je nepostojanje masovne gradnje, te prema nekim statističkim podacima u Beogradu nedostaje oko 60.000 stanova.

Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije nedavno je prognozirao da će za narednih pola godine do godinu dana doći do prizemljenja nekretnina i savetovao da se za 3.000-4.000 evra po kvadratu stambenog prostora može kupiti mnogo kvalitetnija nekretnina u Minhenu ili Frankfurtu. Drugi ekonomisti imali su slične prognoze koje su se uglavnom svodile na to da će na tržištu nekretnina doći do rasta ponude zbog poskupljenja kredita i kamata kao posledice krize, ali značajnijih korekcija cena za sad nema.

Fiat stvara tražnju

Poslednjih 15 dana ponuda stanova je mnogo kvalitetnija, napominje Kaća Lazarević. Od početka godine, prema njenim rečima, njihova agencija je imala oko 20 stanova u ponudi, dok je u poslednjih 15 dana napravljeno nekoliko kataloga, zato što se pojavio veliki broj ljudi koji hoće da prodaju svoje nekretnine. Ono što je važno napomenuti je da su u ponudi veoma atraktivne lokacije, koje su zainteresovani kupci do sada tražili ali nije bilo onih koji su hteli da prodaju.

"žJoš uvek nema izraženih promena kod cena nekretnina bilo u Beogradu, bilo u Nišu ili Novom Sadu jer korekcije cena se vrše samo u pojedinim slučajevima kad je ljudima neophodno da stan prodaju ili su pre krize dali kaparu za neki drugi stan pa su rokom uslovljeni za prodaju ili sa već odobrenim kreditom moraju hitno da kupe stan", objašnjava Lazarevićeva. Osetnije promene se mogu očekivati tek u narednih 4-5 meseci kad će prodavci shvatiti da sa nerealno visokim cenama više ne mogu da pronađu kupce na srpskom trzištu, pogotovu što će biti vrlo mali procenat kupaca koji uzimaju stambene kredite.

Skuplji stambeni krediti, u kombinaciji sa ekonomskom krizom, usporili su prodaju stanova u Novom Sadu, ali je ostala stara cena kvadrata od 1.250 evra za periferiju do 1.800 evra za stan u centru.

Od većih gradova Srbije najjeftiniji su stanovi u Nišu, gde se kvadrat kreće od 700 do 1.300 evra, koliko košta strogi centar. To je čak jeftinije nego kvadrat na periferiji Beograda, pa se iz nekih agencija za nekretnine može čuti kako u ovom gradu neće doći do pojeftinjenja iako je proslog meseca znatno opala prodaja stanova.

U Kragujevcu je potpuno drugačija situacija. Tamo je dolazak FIAT-a drastično podigao cenu građevinskog zemljišta, pa tako i stanova. Posle samo godinu dana, kupovina kuće u Šumaricama jednom Kragujevčaninu pokazala se kao odlična investicija, pošto je kuća kupljena na periferiji grada pre godinu dana i sada je njena vrednost oko 130.000 do 140.000 evra, a pre godinu dana je plaćena svega 60.000.

I prema procenama stručnjaka za nekretnine, cena kvadrata u Kragujevcu može da ide samo nagore ili da se, u najboljem slučaju, zadrži na postojećoj. Trenutno kvadrat košta od 1.200 do 1.500 evra.

U Beogradu se godišnje izgradi od 3.500 do 4.000 stanova, a oko 100.000 ljudi čeka na svoje parče prostora. Tačnije, procenjuje se da svaki stan ima deset zainteresovanih kupaca. Cene u Beogradu, u centru, u zavisnosti od kvaliteta stana, godine izgradnje, strukture jesu od 2.000 do 3.500 evra, a na periferiji od 1.000 do 2.000 evra.

Rast cena, prema očekivanju King Sturga, u budućnosti mogu da očekuju samo stanovi na pojedinim lokacijama usled infrastrukturnih ili kapitalnih projekata u blizini. Centar grada će se obnavljati i može da se očekuje veća razlika između centra i periferije.

Privatizacija preostalih preduzeća u Srbiji: Nekom stečaj, nekom ćar

Trenutno je oko 97 neprivatizovanih preduzeća. Od ovog broja 69 preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom do kraja godine biće privatizovano dok će desetak otići u stečaj ili likvidaciju. Od 90-ih do danas je više od 40.000 pravnih subjekata prošlo kroz proces stečaja, a sada je taj postupak u toku u 492 preduzeća

Odredba izmenjenog Zakona o privatizaciji prema kojoj sva preduzeća u kojima država nije većinski vlasnik moraju biti privatizovana zaključno sa 31. decembrom ove godine vratila je ponovo u srpsku privredu pojam stečaja.

A za njega, bar što se tiče ovdašnjih prilika i iskustava, važi isto što i za rat. Krilatica "nekom rat, nekom brat" u nešto izmenjem obliku mogla bi da glasi "nekom stečaj, nekima ćar". I to dobar. Dok ih ne uhvate. Mada, i tada, kad uhvate one koji su ućarili, ne ide sve kako bi trebalo pošto do sada nije okončan nijedan krivični postupak koji je pokrenut povodom stečaja. Bilo da su za krivična dela osumnjičene sudije privrednih sudova ili stečajni upravnici.

U Srbiji je, trenutno, oko 97 preduzeća koja nisu privatizovana, ali je u najvećem broju njih započet proces privatizacije. Neka preduzeća će ići na tender dok će se druga privatizovati modelom zajedničkog ulaganja, kao što je bio slučaj sa Zastavom. Od ovog broja 28 preduzeća je sa većinskim državnim kapitalom i ona ne potpadaju pod obavezan rok za završetak privatizacije do kraja godine, dok je 69 preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.

Procena Ministarstva ekonomije je da će u oko desetak preduzeća biti pokrenut postupak likvidacije ili stečaja. Kako za Ekonomist magazin kaže Nebojša Ćirić, državni sekretar zadužen za privatizaciju, ovakva mera je nužna "ne samo zbog roka za završetak privatizacije već i zbog toga što pojedina preduzeća u obliku u kojem se nalaze ne mogu da nađu kupca".

Preduzeća koja su ranije već bila privatizovana, ali je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor sa kupcima nalaze se u portfoliju Akcijskog fonda i za njih, takođe, ne postoji obavezan rok za privatizaciju. Ćirić kaže da ova preduzeća mogu biti prodata na berzi, putem tendera, aukcije ali će jedan broj "verovatno morati da počne proces stečaja".

Od pomenutih 97 preduzeća u njih 16 do sada nije raspisan nijedan tender a biće do kraja godine. Takođe, oko 600 preduzeća nalazi se u aukcijskoj prodaji, od čega je 150 sa većinskim državnim kapitalom. S druge strane, stečaj je u toku u 492 preduzeća.

Nesrećne devedesete

Kad je neko preduzeće nesposobno da plaća potraživanja duže od 45 dana prva je ranije reagovala Narodna banka preko Zavoda za obradu i plaćanja, onda Trgovinski sud, a ako ima žalbi i Viši trgovinski sud. Oni su i konstatovali stanje, odnosno stečaj.

Do početka 90-ih nije zabeležno mnogo slučajeva da privredni subjekt ode u stečaj. Nije bilo više od pet, šest takvih predmeta. Međutim, loša ekonomska i privredna klima veoma su povezane sa stečajem pa početkom prošle decenije kreće velika "najezda" stečaja. Preko 40.000 pravnih subjekata prošlo je od tada do danas ovakvu vrstu postupka. Naravno, nije u svim ovim preduzećima započet proces stečaja, ali je večina prošla kroz neke postupke.

Ranija praksa poznavala je termin "radni stečaj" što je isto kao sadašnji termini "reorganizacija" ili "restrukturiranje". Za ovu vrstu stečaja se odlučivalo kad se proceni da neko preduzeće može da oživi. Obično se radilo o nekim proizvodnim preduzećima, pa se kroz postupak stalne proizvodnje praktično izmirivao dug poverilaca, dolazilo je do poravnanja i na taj način je firma izlazila iz postupka stečaja.

Odlasku firmi u stečaj, pored loše političke i ekonomske klime, dobrim delom je kumovao i menadžment firmi. Prema grubim procenama samo jedan odsto direktora firmi koje su završile u stečaju krivično je procesuiran.

Stručnjaci koji dobro poznaju ovu oblast napominju da su stečajevi velikih sistema poput Jugoremedije, GP Rad ili Ineksa, posebni slučajevi i sami po sebi složeni predmeti kako zbog niza satelitskih i sestrinskih firmi koje su ova preduzeća osnivala, tako i zbog imovine koja je otuđena i odnosa ovih firmi sa bankama i kompanijama iz inostranstva.

Stečajna mafija

Osim velikog broja radnika koji su ostajali bez posla, bez otpremnina i socijalnog programa, bilo je i onih koji su se, bar prema navodima tužilaštva, debelo ovajdili od stečaja. Podsetimo, 2006. policija je uhapsila 35 osoba pod optužbom da su malverzacijama u privredi oštetili državu za više desetina miliona evra. Između ostalih uhapšeni su bivši predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajević, advokat Nemanja Jolović, bivša direktorka Poštanske štedionice Jelica Živković, bankar Sekula Pijevčević, biznismen Milinko Brašnjović, stečajni sudija Delinka Đurđević i advokat kancelarije "Jolović" Jasmina Kojić-Pavlović.

Ova grupa označena je kao "stečajna mafija". Optužen je i bivši direktor C marketa i bivši potpredsednik Vlade Srbije Slobodan Radulović, koji se još uvek nalazi u bekstvu, kao i još dvoje optuženih. Od 35 optuženih, u pritvoru je 14, a sa slobode se brani njih 17.

Prema optužnici, "stečajna mafija" delovala je od 2003. do aprila 2006. i kroz stečajne postupke preduzeća Beko, BIM Slavija, Ineks, GP Rad, C market, Robne kuće Beograd i Jugoeksport, pribavila sebi milionsku imovinsku korist.

Pojedini stečajni upravnici vodili su i po 70 stečajeva za dve-tri godine. Ova grupa je po znatno nižim cenama od tržišnih kupovala preduzeća u stečaju ili uzimala proviziju od njihove prodaje. Optužnica je napisana na 180 strana, a mediji su spekulisali da je ova grupa imala podršku nekih političkih struktura, ali se oni u optužnici ne pominju. Suđenja su uveliko počela, a o obeštećenju za radnike ili firme koje su odvedene u stečaj za sad niko ništa ne govori.

Rekonstrukcija malverzacija

Stručnjaci iz ove oblasti sa kojima je Ekonomist magazin razgovarao kažu da je loš zakon davao širok prostor svim mogućim malverzacijama. One su se ogledale u privilegovanju kupaca imovine preduzeća u stečaju, isplatama pojednih poverilaca mimo reda ili u većem obimu od ostalih, ili umanjivanju realne vrednosti imovine stečajnog dužnika.

Svemu tome prethodilo bi nejavljanje na veliki broj javnih oglašavanja za prodaju preduzeća, čekanje da ono ode u stečaj i kupovina imovine budzašto. Nepostojanje zakonskog ograničenja za trajanje stečajnog postupka (prema novom Zakonu o stečajnom postupku taj je rok godinu dana, mada je i danas veliki broj postupaka stečaja još u toku, odnosno nije okončan) omogućavalo je stečajnim upravnicima pravo da rade šta hoće i za sve to primaju platu. Pri tome su neki stečajni postupci trajali i po šest-sedam godina.

Sagovornici Ekonomista kažu da je ranije, zbog čuvanja socijalnog mira, postojala neka vrsta "savetovanja" sudija od strane političara da se u određenim preduzećima ne otvara proces stečaja. Veoma indikativno je i ćutanje poverilaca, odnosno neangažovanje da im se isplate nemala dugovanja.

Pravni stručnjaci napominju da po starom, a ni po novom zakonu nije došlo do jasnog odvajanja nadležnosti: nije jasno razgraničeno ko vrši nadzor rada stečajnog upravnika, šta je postupak stečajnog upravnika, kakav nadzor vrši stečajni sudija nad radom stečajnog upravnika i koji su to mehanizmi na raspolaganju stečajnom sudiji da bi mogao da preispita neke odluke upravnika, što je takođe prostor za malverzacije, ali i uvlačenje sudija u krivicu a da oni toga nisu ni svesni.

Za razliku od prošlog, prednost novog Zakona o stečaju je uvođenje Odbora poverilaca (najviše 9 članova koji predstavljaju skupštinu poverilaca), koji je ranije bio samo fakultativan. Međutim, stručnjaci i ovde navode manjkavosti zato što ovaj odbor u nekim slučajevima daje mišljenje a u drugim saglasnost. Odnosno, samo za prodaju je neophodna njegova saglasnost.

Manjkavosti zakona

Ponovno pominjanje stečaja, vraća i (ne samo čaršijske) priče kako se dobar deo još uvek neprivatizovanih preduzeća nalazi tu gde jeste, jer se čeka da odu u stečaj pa da se tako zainteresovani dočepaju imovine i nekretnina što jeftinije. Nebojša Ćirić kaže za Ekonomist da ova konstatacija ima sa jedne strane osnova.

"žMeđutim, ako prodajemo preduzeće sa 40 ili 50 miliona evra duga ne postoji poslovna logika da će to neko da kupi", objašnjava Ćirić, uz opasku da onaj ko kupuje kapital uzima u obzir ne samo aktivu već i pasivu preduzeća. Ćirić je uveren i da će najveći broj preduzeća završiti proces privatizacije do kraja godine. Pravni stručnjaci, pak, apeluju na neophodnost izmene Zakona o stečaju. A radnici?

Izuzeci

Stečajni postupak se pokreće ali se ne sprovodi, već se odmah zaključuje kad stečajni dužnik ima samo jednog poverioca i kad je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka. Izuzetno, sud će stečajni postupak sprovesti na zahtev poverioca, ako poverilac kod nadležnog organa položi sredstva za troškove stečajnog postupka.

Izvor: Zakon o stečaju

Bankrotstvo i reorganizacija

Bankrotstvo stečajnog dužnika ili njegova reorganizacija se sprovode nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje kad ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze. Drugi razlog je potpuna obustava plaćanja u periodu od 30 dana, a treći ako učini verovatnim da već postojeće obaveze neće moći da ispuni po dospeću, što se tumači kao preteća nesposobnost za plaćanje.

Stečajni postupak obuhvata bankrotstvo odnosno reorganizaciju. Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, a pod reorganizacijom namirenje poverilaca, na način i pod uslovima određenim planom reorganizacije.

Izvor: Zakon o stečaju

Činjenice

97 preduzeća koja nisu privatizovana

28 preduzeća je sa većinskim državnim kapitalom

69 preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom

stečaj za desetak neprivatizovanih preduzeća

oko 600 preduzeća u aukcijskoj prodaji

492 preduzeća u stečaju

za 16 preduzeća do sada nije raspisan ni jedan tender

ukupan broj prodatih preduzeća je 1763

ukupan broj svih preduzeća koja su učestvovala ili ušestvuju u postupku privatizacije je 2698