Browsing articles in "Sve je politika"
Feb 12, 2009
Nenad Zorić
1 komentara

Neću da kupujem knjige tuđoj deci

marija-antonetaStaro je pravilo da onoga o čemu se najviše priča, najmanje ima. Tako je i sa reformom obrazovanja u Srbiji. Naslušali smo se priča, predloga i radnih grupa čak i u Slobino vreme, a kad su došle Murte da i ne govorimo.

Kako koji ministar dođe, eto nove reforme. Evo sad i Žare. Znate čoveka, Žare kandidat. Mislim, sad je on ministar (čoveče, šta sve moramo da trpimo zbog koalicionih sporazuma) ali je poznato da je u dva navrata bio i kandidat za gradonačelnika Beograda (to što je hteo da smanji nezaposlenost a nije znao koliko ima nezaposlenih je Dačićeva stvar).

"žSva deca koja sledeće godine krenu u prvi razred dobiće besplatne klnjige. I tačka", reče onomad, a netrepnu (imao je doduše samozadovoljni smešak). Svaka čast! Ako će Žare da kupovinu knjiga plati od svoje profesorske plate. Ili, ako je sa Daćićem dogovorio da se septembra 2009. stranka otvori za oko 200 miliona dinara koliko, otprilike, po sadašnjim cenama, koštaju knjige za oko 80 hiljada budućih prvaka. Da, možda će i preko pašenoga Lilića dobiti novac od Muamera el Gadafija. Proda pukovnik naftu i eto knjiga. Kako bi to nostalgično zvučalo: Libijska energija za srpsku pamet. Kao 1996: Energija za demokratiju. Ne želimo da kvarimo, mada, ima i onih koji kažu da je Žare mislio da se kupovina udžbenika finansira iz budžeta. Dakle, našim parama.

Ministar, onomad, još pomenu kako ideja nije izvorno njegova i da ju je već pokrenuo Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a. Tako je. Mićunović je u jeku neviđenog skandala sa povlačenjem 100.000 udžbenika privatnih izdavača (koje su roditelji, preko škola, već bili platili) rekao kako će pokrenuti inicijativu da udžbenici za osnovno obrazovanje budu besplatni. Sve to pozivajući se na Ustav. Njemu se, tada, pridružio i gradonačelnik Beograda koji je obećao da će prvacima sledeće godine Grad platiti knjige. Divota jedna kakve poličare imamo. Na ovu nezapamćenu skupoću i (svetsku) krizu oni darežljivi. Parama poreskih obveznika. Pa to može svako. Opširnije »

Feb 4, 2009
Nenad Zorić
1 komentara

Ken Advertajzing

modna revija

ili evo vam odgovori, pa prismočite

Iako je ovo Srbija, iako smo navikli na sve i svašta i toliko očeličili da “nas ništa ne može iznenaditi”, večeras sam, gledajući izveštaj sa konferencije za novinare povodom obeležavanja 19 godina od osnivanja Demokratske stranke, zanemeo. Bukvalno. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da sam čuo ono što sam stvarno čuo. Poverovao još nisam.

Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke, između ostalog, reče (parafraziram, razumite me – još sam u šoku) kako, eto, govorimo o reformi i uređenju države pa bi on zamolio novinare da urede i druge stvari, naprave plan tema i da ga, kako je naveo, kad poseti osnovnu školu i govori o dečijoj ishrani i školskom sportu, ne pitaju o, na primer, privatizaciji Telekoma. I? Pa, naravno. Ni vi ne možete da verujete.

‘Oće kamera malo da deformiše čoveka, ‘oće neki put i ton da zakaže (pa se slabije čuje ili “odzvanja”) ali da reprodukuje ono što niste rekli, neće nikako. Kako ja kapiram radnju fabule, čovek bi da ga, kad je u školi – pitaju o razlomcima i kosoj tankoj i uspravnoj debeloj (oni stariji znaju šta je to), kad je u obdaništu – o Čiča Gliši i Deda Mrazu, kad igra basket sa portparolom Slobinog SPS-a – o tome “gde je igrao pre vojske” , a kad je u Telekomu ““ koji model telefona najviše voli i koja melodija mu svira dok ga neko poziva… Ljudi, pa ovo je smešno. Zamislite Obamu koji ode u posetu Dženeral Motorsu i na novinarsko pitanje o Gvatanamu, Bin Ladenu ili abortusu, kaže: Izvinite gospodo, ali danas samo o limuzinama. Nema sa mnom zajebancije k’o sa Džordžom mlađim. Jok, more, nema toga u Amerikama. Tamo možda “žene sede gole u izlogu”, kako reče Pera Božović, ali se zna, predsedniku predsednikovo, novinarima njihovo.

Iskreno, nemam ništa lično protiv Tadića ali bi on da bude predsednik države i predsednik stranke, pregovara o gasu, pije kafu sa Rundekom i Dejanom Anastasijevićem, da bude reporter Dnevnika 2… i da – zavisi kad mu šta više odgovara i šta je prema Ustavu ispravnije – kaže kako je nešto izjavio kao predsednik, nešto drugo kao šef stranke, a u posetu školi je došao kao roditelj, košarkaš, predsednik ili Divčev prijatelj. Krle bi ga znao.

Reče još Tadić, na opasku novinara da nemaju mnogo prilike da ga za neke stvari pitaju, da njemu, na protiv, zameraju kako ga previše ima u medijima, odnosno da novinar nije u pravu. Tačno, nije da ga nema, ali nema ni pravih odgovora, na prava pitanja. I uzgred, kad smo kod škole, što ne ode u neku seosku školu koja nema ni strunjaču, a ne na Mirijevo, u salu sa  brdo  koševa. I zašto pozva novinare. Cilj i namera ostaju isti, sa ili bez novinara. Ako mi ne verujete evo njegove izjave o sličnom problemu: “Jedinstven je slučaj u svetu da su se parlamentarci jednodušno saglasili da neće raditi svoj posao dok ne počne direktan televizijski prenos. Zalažem se za javnost rada parlamenta i smatram da je što pre potrebno pronaći rešenje za ovaj problem. Možda i formiranjem skupštinskog kanala i korišćenjem kablovskog sistema za njegovu distribuciju. Ali, Skupština mora svoj posao da obavlja bez obzira na to da li kamere rade ili ne”, izjavio je onomad Tadić.

Elem, da se vratimo na temu. Zamislite da ovi iz protokola u pozivu medijima napišu: “Boris Tadić će danas u toliko i toliko posetiti FK Crvena Zvezda. Tadić će govoriti u svojstvu navijača. Mole se novinari da na vreme pošalju akreditacije i da na događaju postavljaju pitanja koja se, isključivo, odnose na navijačke pesme i dizajn dreseva”. Ne, ne karikiram. Ako je Tadić stvarno mislio ono što je rekao, u najboljem slučaju će nam na konferencijama podeliti papire i reći: Tu su vam odgovori, pitanja možete dopisati sami.

P.S.
Ken je od mane ““ken.
Advertajzing   je oglašavanje.

Umesto zaključka (redosled napravite sami):

Prve štampane novine ( zvale su se Relasion) na svetu pojavile su se 1605 godine, ako je verovati Gutenbergovom muzeju u Majncu (Nemačka) koji čuva prvu štampariju u svetu i Svetskom udruženju novina.

Čuveni Prvi amandman Ustava SAD iz 1789. godine kaže da vlada ne sme donositi nikakav zakon koji bi ograničavao slobodu štampe i govora.

Član 51.Ustava Republike Srbije kaže da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.
Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.

Jan 26, 2009
Nenad Zorić
3 komentara

Srpski zlatousti političari

Tutankamonili kako je (srpski) novinar postao drvo

“Opet su jutros napali novinare. To im je hvala za ono što su prećutali” "“ reče jednom davno Duško Radović. Poučen sadašnjim iskustvom, tvrdim da nije problem u "njima" (političarima, najčešće) već, prvenstveno, u novinarima. Zašto su im to dopustili. E…
Mene danas na konferenciji za novinare Andreja Mladenović, portparol Demoktarske stranke Srbije pita da li sam ja novinar ili građanin. I novinar i građanin, Mladenoviću. A vi?
Zašto me to pita? Zato što je navikao da novinari dođu na konferenciju za novinare, saslušaju šta neki stranački funkcioner ima da kaže, to zapišu i nose u štampariju. Kao da su stranački funkcioneri faraoni, božiji izaslanici koji su do malopre bili vezani pupčanom vrpcom za Boga. Dakle, sa njima se ne polemiše, njima se ne postavljaju pitanja – pogotovu ona (koja njima mogu da budu) provokativna, jer, kad te gromade progovore, automatski se prospe pola kilograma zlatne prašine iz njihovih usta. Tvoje je da je samo pokupiš.
Mladenović, mladi lav DSS-a je samo primer koji potvrđuje pravilo, dakle nije usamljen slučaj. Evo, nešto bajati, primer od prošlog petka. Članovi, najverovatnije, pres službe predsednika Tadića, prvo obaveste novinare da u osnovnu školu koju će posetiti predsednik dođu najkasnije u 11.15h, na licu mesta kažu da predsednik stiže u 12.00h (kasnio je je najmanje 20 minuta), odgovaraju kako neće biti vremana za novinarska pitanja, da će možda biti pitanja (jer je fina atmosfera, deca se igraju, došao i Divac), šetaju nas iz prostorije u prostoriju (kako bi kamere i fotoaparati što više snimili predsednika) i na kraju nam ipak "dozvole" da nešto i pitamo. Ma, more…
Pitam ja tu nešto, predsednik se malo uzjogunio ali odgovara. No, od pod pitanja ili nekog drugog pitanja nema ništa. Čim poluotvorim usta, ovi iz pres službe polete sa povicima: Gospodine, gospodine… mašući onim ručicama kao da se dave, a u stvari hoće da me spreče da nešto pitam vožda, pardon, predsednika.   Ma more…
Dakle, kad Nenad Popović, predsednik ekonomskog saveta DSS-a (da, da imaju i oni ekonomski savet) kaže kako će njegova stranka predložiti ponovnu proizvodnju Yuga i Zastave 101 (koji su, uzgred budi rečeno, pre nekretnine nego automobili), tražiti da svi javni i državni službenici kupuju samo program automobila iz Kragujevca (a oni dođu na konfereciju u luksuznim limuzinama i odela iz Pirota u životu nisu videli a ne obukli) i predložiti da se carine na uvoz stranih automobila vrate na 20 odsto jer "mora da se čuva domaća proizvodnja" novinar to lepo treba da sasluša, zapiše i, kao što rekosmo, nosi u štampariju. Što brže može jer je šteta da građani što pre   ne saznaju kako će, ostvare li se ove najave (ne dao Bog) ponovo put Crne Gore za neki polovan golfić, pa će ga nekako preregistrovati. Pitanja? Nema pitanja, zlatoustima se ne pogovara.
Ili, kad predsednik države kaže kako je fizička kultura u školama jako važna i najavi nacionalnu akciju u beogradskoj školi koja ima sale, koševe, opremu, vi kao novinar ne možete da pitate kad će posetiti neku školu u unutrašnjosti koja nema ni obruč prikovan za neko drvo pored škole, jer svita skoči na vas. "Dovoljno vam je i ovoliko", kao da kažu. E baš vam hvala…
Vi ste onda totalno zbunjeni. Ovaj vas pita da li ste novinar ili građanin (jok, ja sam mali zeleni sa crvene planete, pa sam malo svratio). A vi se pitate da li je onaj što je pristao da vam odgovori na pitanje (najčešće ne odgovori na to pitanje) predsednik, poslanik, ministar ili Mik Džeger. U najmanju ruku Madona. Ako je Madona za mene izdvojila pet minuta, onda sam uspeo. Međutim, ako pak, nije Madona, onda sam totalno propao. I kao građanin i kao novinar. Kao građanin sam izabrao nekog da me predstavlja i pristao da ga plaćam ali ne smem ništa da ga pitam. Kao novinar sam propao još gore jer mi je uskraćeno pravo na sumnju, pitanje. Oduzeto mi je, osnovno, sredstvo za rad.
Kako da to promenim. Nikako. Za sopstveni medij nemam novca. Ovi postojeći neće da se "zameraju" jer "će nam ipak zatrebati" a ona manjina   koji se na tako nešto i osmeli, ostaće bez pitanja, bez odgovora, bez prostorija za rad a redakcija bez oglašivača. Tako vreme došlo.
Najzad, ako čujete da su jutros ponovo napali novinare, odmahnite rukom. Sami su krivi.

Pages:«123