Prodavnica tajni
Evo, od malopre su, ukinute vize. Kao da sam čuo: napravili smo dobar odvod, cevi sa velikim “fi” i ogroomnu septičku jamu. Dakle, na vize gledam kao na kanalizaciju. Ako se izlije, nikako ne valja. Ako tekućina ide gde treba, sve je ok. Bravo za komunalce.
Tačno je. Bili smo “van sveta”. U prošlim decenijama najjača institucija bila nam je institucija reda. Uopšte.
Ali i pred zapadnim ambasadama. Znate ono, naši izabrani predstavnici na kanabetu, mi pred vratima. Oni došli po mišljenje, mi po pečat. I onda tako žigosani, odemo negde.
E, tu je caka.
Borisova “božja ruka”
Svi ste čuli onaj davnašnji opis prosečnog Srbina u tri reči – u se, na se i poda se.
Nastavimo li u ovom (ciničnom) tonu, možemo reći da taj prosečni Srbin za sve životne muke optužuje vlast (upotrebljavajući zamenicu “oni”), najčešće glasa za one koji su na vlasti (upotrebljavajući floskulu: u koga je vlast, u toga je i batina) ali i traži od nje (vlasti) da mu reši i najbizarnije probleme.
Ako nam ne verujete, proverite kod šefa kabineta ili direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije koliko se pisama koje svakodnevno dobijaju odnosi na probleme oko međa, korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi, nemarnosti i neljubaznosti opštinskih službenika, a ne bi se začudili da ima i onih koji se žale kako ih svekrva maltretira ili ih je tašta gađala pepeljarom.
Kad Boris Tadić na glavnom odboru Demokratske stranke izjavi: “Moja jasna poruka je da ćemo svakoga trenutka i premijer Mirko Cvetković i ja analizirati rad ministarstava i čelnih ljudi opština u Srbiji. Predlagaćemo mere i smene kada god to bude neophodno“, onaj prosečni Srbin, a i neki pride, u znak odobravanja će mu aplaudirati. Njih zanima samo jedno, da imaju efikasnu i odgovornu administraciju na svim nivoima vlasti. Ovu tezu potvrđuje još jedna Tadićeva izjava sa pomenutog Glavnog odbora DS-a: „Sa građanima zajedno moramo proći ova iskušenja.
Znam da su ljudi Srbije spremni da izdrže svaku nevolju ako znaju šta je istina i ako znaju da oni koje su izabrali mogu da preuzmu odgovornost, da trpe i da ne beže od posla.“
Šta kaže Ustav
Elem, iako su svi jednaki (imaju ista prava i obaveze), nisu svi Srbi prosečni. Tako će se naći i oni koji će zapitati: a šta kaže Ustav? Njih ne interesuje da li je Boris Tadić dao ovu izjavu kao predsednik Srbije, predsednik Demokratske stranke, bivši predsednik Vaterpolo saveza, sin akademika Ljubivoja Tadića, i da dalje ne nabrajamo. Sve ove apozicije određuju i drugo su ime za Borisa Tadića, ali je njegovo prvo ime – predsednik Republike Srbije.
Član 112. Ustava Srbije, u kome su navedene nadležnosti predsednika Republike, nigde ne kaže da on može da smenjuje ministre. „Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike. Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike“, piše u članu 23. Zakona o predsedniku Republike.
Može li onda Boris Tadić da smenjuje ministre i ocenjuje njihov rad?
