Ja gajger, ti gajger, mi gajgeri

Ljubav, kašalj i sirotinja se ne mogu sakriti – svedoče oni koji su napisali stih, bar jednom umokrili čarape i osetili tup bol u stomaku na tugaljiv dečiji pogled.
Svi ostali tvrde da je mirisu reš pečene mlade prasetine nemoguće odoleti.
Zato se i služi vruća.
Otuda, valjda, i ona da sit gladnom ne veruje.

Potopljeni ulaz u brod-restoran sa fotografije dokaz je bahatosti i nemarnosti, u isto vreme. Tako jako ime, glomazna građevina i prilaz oko kojeg bi se vlasnik do jutra preganjao da li je do pola u vodi ili iznad vode.
Metaforična, zašto ne i plastična, slika stanja u društvu.

Pamet je, naime, jedini resurs kojim su svi prezadovoljni i čik mi nađite čoveka na ovom belom dunjaluku koji kuka na Boga zašto mu nije dao koje zrnce više. Pronalazač ima blagoslov da mi puca u kolena.

Problem nastaje u procesu razmišljanja koji je, i za one koji nemaju zakržljale sive ćelije, komplikovana rabota. Valja se pomučiti a ne sedeti i pasijans otvarati.

Dakle, treba postaviti premisu, pa na nju (najmanje) jos jednu uz esencijalni preduslov odstranjivanja sujete hirurškim putem.
Ako činjenice ne odgovaraju istini ili tezi koju taj odbareni želi da ispostavi – tim gore po činjenice. Pa tako dolazimo do pogrešne konkluzije.

E tu Bog diže ruke a đavo oštri rogove.
Jerbo, raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija, reče Džoni još onomad ali ga političari nisu slušali pa ovih nedelja udaviše saopštavajući nam da će se iznova žrtvovati za dobro njih, pardon svih.
I počeše da detektuju probleme.

Priznajem, savršeno im ide.
Uočili su Opširnije »

Politički post nevernog Tome

Fijasko. Ova reč najbolje opisuje sve što se dešavalo od onog februarskog mitinga Srpske napredne stranke u Beogradu i najave aprilske "stiropor revolucije", preko neozbiljne igranke oko otkazivanja pa neotkazivanja iste, gotovo svakodnevnog pomeranja rokova vlastima do kad treba da im jave kad su izbori, te mitinga 16. aprila, štrajka žeđu i glađu Tomislava Nikolića do vesti da će četvrtog dana popodne (utorak 19. april) primiti infuziju. U nastavku vesti se kaže da nema ništa od prekida štrajka dok "Srbija ne postane normalna država", da Nikolić ne želi da ubije sebe ali da ovakvo njegovo postupanje treba da se shvati kao post.
Tomislavu Nikoliću je teško. Ne dao vam Bog da budete u njegovoj situaciji. Nema nikog mislećeg ko može da kaže da mu je drugačije.

Najzad, i hrišćanski je sažaljevati ga.

Kao što, reče patrijarh Irinej, nije hrišćanski štrajkovati žeđu i glađu i ubijati svoje telo. Kao što nije ni ljudski ni hrišćanski ako se, ne dao Bog, sve ovo završi kako ne treba, reći (kao Nikolić onomad za Ćuruviju) da nam ga nije žao.

Nimalo nije lako ni porodici kojoj on rizikujući svoj skraćuje i njihov život, narodski rečeno. Ni stranci, ma koliko se činilo, ovakav potez dalekosežno ne može doneti mnogo dobrog.
Naprosto, nije politički pametno koristiti izanđale načine borbe. Za vlast.
Jer, ovo je, nemalo je onih koji to tvrde, borba za presto, zahtev (ucena) da mu se prepusti vlast. Onako lako kao što su mu prepušteni poslanici čije je mandate, svakako, osvojio i Tomislav Nikolić ali na listi koju je personifikovao Vojislav Šešelj. Onako poletno kao što je uz medijsko žmurenje i ambasadorsko namigivanje napravio i ojačao stranku. Ovakav potez nije mudar ni zbog toga što ne daje rezultate, evo već četvrti dan ali i zbog toga što se sam Nikolić, ako mu uspe naum, može naći u slično situaciji u kojoj je sad Boris Tadić. Ali, ipak, neuporedivo težoj. Biće, tada, nebrojeno više onih koji će iz racionalnih i mnogo više iracionalnih razloga posegnuti za ovim metodom i ispostaviti zahtev eventualno i Nikoliću, koji će tada imati samo jednu mogućnost. Da im usliši zahteve zbog bremena koje samoizazvano nosi na leđima.

Ulazak u istoriju

Sve je, inače, počelo na Lazarevu subotu (16. aprila) na Novom Beogradu kad je u osam sati ujutru u svom stanu od oko 500.000 evra (kupljenom, doista, na kredit) Tomislav Nikolić počeo da sprovodi u delo ono što je nedelju dana ranije najavio njegov zamenik Aleksandar Vučić. Ta, "ponuda koju vlast neće moći da odbije" bila je neuzimanje ni vode ni hrane. Taj gest ili žrtvu Nikolić je pet sati kasnije javno saopštio pred oko 60.000 pristalica na mitingu pred Domom Narodne skupštine. "Ja od jutros ne uzimam ni vodu ni hranu", rekao je Nikolić okupljenoj masi i sagnuo glavu. Pitajte psihologe šta znači ovakav gaf. Opširnije »

Stiropor umesto pirinča

"Evo mene, eto vas…", kao da reče Tomislav Nikolić, predsednik Srpske Napredne stranke građanima okupljenim ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu koji, u najvećem broju, nisu očekivali da kaže: "rat onima na vlasti", ali su, apsolutno, očekivali rešenje.
""¦ lepo je što ste došli, vidimo se za dva meseca", kao da se zahvali masi od preko 60.000 građana čovek koji je u danima pred miting sebe upoređivao sa Gandijem i odloži rešenje na najviše 60 dana: "Dajte nam dva meseca koje i mi dajemo njima. Ako siledžije, kao i do sada, ne budu želele da slušaju, u aprilu ćete me zateći ovde kako sedim na stiroporu da se ne prehladim".
A onda poentira: "Ako želite, pridružite mi se".
To bi, dakle, bila glavna vest sa "mitinga opozicije" kako su mnogi mediji nazvali ovaj događaj. Suštinski, desilo se nešto drugo.

Naime, u subotu, sunčanog 5. februara, odražana su dva mitinga.
Jedan koji je organizovao Nikolić sa zamenikom mu Vučićem (u delu govora kopirao pokojnog Đinđića sa sintagmom da su okupljeni bolji i lepši od onih drugih), Velimirom Ilićem (koji se, uzgred budi rečeno, na mitinzima najbolje snalazi od svega drugog što radi), Milankom Marom Karić (koja umalo ne promeni poentu skupa) i Aleksandrom Vulinom (čovekom o kome najbolje govori činjenica da u isto vreme može da bude impresioniran likom i delom Branimira Džonija Štulića i Mirjane Mire Marković). Cilj ovog prvog mitinga bio je prebrojavanje, ukrupnjavanje, odžavanje procenta opredeljenih birača, molba da se još malo strpe i poruka sa mnogo onih "ako".
Da, i najava da se pirinač može zameniti stiroporom. Jer, uvek treba lajt motiv. Gandi je imao pirinač, Bogoljub salatu a Toma stiropor. Prvi da ostane živ sa kojim zrnom koji stavi u usta, drugi kao metaforom gladnih građana i bogate zemlje čiji resursi nisu iskorišćeni, a ovaj treći brine da se ne prehladi. Zluradi bi rekli, brine samo o svojoj zadnjici.

Na ovom, drugom mitingu okupili su se građani gladni i pre i posle one Bogijeve salate, nezadovoljni, nevoljni, frustrirani, otpuštani, zapošljavani ali izrabljivani, bez prava, para, ideje. Koji su došli da vide koliko još takvih ima, da se pokažu jedni drugima, da vlastima a i Nikoliću kažu da, nekad, nemaju ni za pirinač (na vodi) i pokažu da su prozirni i krhki kao stiropor. Opširnije »