Kalifornikacija

Sutra ću u Olimpijskoj dvorani zakucati preko Sabonisa!

Da je onomad u Atini, na Dudinoj večeri pred finale sa Litvanijom, Predrag Danilović dao ovakvo obećanje – sigurno ga ne bi ispunio.
Ne bi bilo istorije.
Muškarci u Srbiji se ne bi sećali te vrele julske noći.
A žene jutra posle.

Ovako se iz, odokativno, pet miliona frustriranih duša, nebrojeno puta prolomilo: Yesss!
To su ti snovi, koji radom postaju java.
To nije kalifornikacija.

„Ja sam samo bio tamo kad se kolo počelo okretati“, rekao je Eliot Nes novinaru željnom bombastične retorike od čoveka koji je Al Kaponea strpao iza rešetaka.
Ljubopitljivi kolega je ostao uskraćen. Dobio je činovničku, pa ako hoćete i državničku, izjavu čoveka koji je obavio svoj posao prema (tada) važećim zakonima.
To nije kalifornikacija.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce po Lovćenu“, govorio je Petar Petrović Njegoš.
Podanici mu, braća Srbi iz čestite Crne Gore, očekivali su verovatno potvrdu svojih uverenja prema kojima je njihov vladika jedan jedini, neponovljiv i od Boga dat.
On se, pak, samo zahvaljivao tom istom Bogu što mu je omogućio da se izdvoji od njemu jednakih.
Bio je na dvoru i pisao. Ovi drugi su čuvali ovce.
Moglo je, tako sam ga ja bar razumeo, da bude i obrnuto.
Hrišćanski. Bio je to Ahil i Orfej crnogorski.
To nije kalifornikacija.

Država, ovog leta gospodnjeg a i mnogo pređašnjih leta, vapi za ljudima poput pomenute trojice delija.

Došlo neko čudno vreme, ne cene se više zakucavanja u reketu već svi deci kupuju rekete. Zavladala inflacija svakog drugog reketiranja.
Na pomen Eliota Nesa većina, šta će mukice, jedino pomisli na prohibiciju. Kad pomeneš stih ispadneš glup u društvu.
A Njegoš je, tvrde te mudre glavice, neki od bivših Cecinih frajera.
„Ako hoćeš takve snove
To je kalifornikacija“

I, pojavio se on.

Zvaćemo ga Opširnije »

Od svitanja do Karleuše

“Gledaš li ovo? Smrt Utiska nedelje”, dobijam SMS od vrsnog novinara, donedavno alibi autora, dugogodišnjeg prijatelja i jednog od nekoliko ljudi sa kojim ovih nedelja mogu da pričam.

Ne kažem da uvek isto mislimo, da ponekad ne zapenimo u raspravi, ali je poenta da možemo da iznosimo mišljenja i polemišemo: iako on navija za Zvezdu, ja za Partizan; on simpatiše Ruse, ja sam amerikanofil; iako je on pisao za jedan, a ja imao praksu u drugom (konkurentskom) nedeljniku; on preferira plavuše, ja crnke; uprkos tome što je Aleksandar Karađorđević za njega čovek koji smešno priča srpski a za mene Kralj.
Dakle, poštujemo se i kad ne mislimo isto, razumemo ali i korigujemo stavove. Ne vređamo, što je najvažnije.
Retkost.

Danas je, naime, sve crno ili belo.
Nema crvenog, plavog, zelenog. Čak ni sivog.
Ako kažeš da je Kosovo Srbija onda si za Šešelja, Koštunicu ili u najboljem slučaju za krilo demokrata na Dvoru. Ako, pak, konstatuješ da je Biljana Srbljanović odličan dramski pisac onda si čedista, izdajnik.
Osmeliš li se da kažeš kako je u Đenovi pogrešila italijanska policija onda si fan Ivana Bogdanova. Osudiš li lomljenje Beograda, bakljade i huliganske tuče onda si žbir.
Na sceni je sistem oflje, lepljenje etiketa, uopštavanje. Na ceni licemerstvo i zviždanje iz gomile.

Nije ovo majstore, kažem mu, smrt “Utiska”.
Nije ni “Laku noć Srbijo”.
Nikako nije ni dno, jer ko padne i pobrlji nosem, obično se posle izvesnog vremena počne i pridizati.
Ne, od ovog nema dalje. Nema vaskrsnuća.

Dno smo već dotakli onog 5. oktobra, ali smo se uzdigli. Počelo je da (nam) sviće. Dobro, bilo je sporadičnih incidenata kao kad je tadašnji ministar kulture Lečić u TV studiju pitao Arkanovu udovicu: “Kako vam je”, onako sav sažaljiv. Ali se, kažem, jedno vreme, bilo i razdanilo.

A onda je Srbija (i njeno društvo u celini) pokošena opasnim virusom pala u postelju onog trenutka kad je zbog opaske “šta se sipa a šta ne sipa u traktor” kolektivno abolirala čoveka koji je ortačio sa vođom “Tigrova” i pretio upadanjem u parlament,  sa čarapom na glavi.

Ubrzo zatim su ona dva “radikalska očnjaka” ispali iz vilice i progledali posle 18 godina. Njima je, uz medijski vetar u leđa i ambasadorsko dizanje morala, svanulo a Srbiji (i njenom društvu u celini) smrklo. Umrla je u teškim mukama.

Ovo, sa inaugurisanjem Jelene Karleuše u vrhovnog etičara, je parastos.  Nekrolog i SANU i Beogradskom centru za ljudska prava, i Latinkinim liberalima i Dobričinim nacionalistima, i Šumadiji i Krugu dvojke. Paljenje sveća svima nama. Poslednja molitva za duše.

Kako drugačije objasniti da je pola onih koji znaju da čitaju pobenavilo za Karleušinim otvorenim umom. Šta je nagazio političar koji se kleo u isplaženi Džegerov jezik Opširnije »

Marija, Mister i Mizerija

- Šta je bilo juče sa Ganom?

- Izgubili smo!

- Ma, znam to. Čuda se, ipak, dešavaju.

- Kakva čuda? Izgubili smo.

- Ama, znam. Zato i kažem. Šta ćeš, moramo i mi nekad izgubiti.

- Nekad? Pa čoveče, izgubili smo četiri rata, Zvezda sledeće sezone igra u Čika Perinom kupu, Toma nam uzeo Gurija, a govore da ćemo i Maksi da izgubimo. Ovo nam je bilo sve ili truba.

- E, trube sam čuo. I ona sa Kosova ravnog će se čuti, ‘oće, ‘oće. Nego, bre, pitam te kako smo igrali? Jesu li nas sudije ponovo oštetile, majku li im zavereničku. Joooj, lepo im je spočitao Gadafi. Gledao sam živo popodnevno uključivanje sa Farme, pa nisam pratio ceo tok. Ko je bio najbolji pojedinac na meču?

- A to. Marija Kilibarda, jednoglasno.

- Braćala, ozbiljno te pitam

- Ozbiljni smo ljudi. Živa istina. Visoka, crna, zakopčana dovoljno, otkopčana  taman. Opširnije »

Partija bez ideologije

“E, Srbijo šta si dočekala, da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990. jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.

Dakle, prošle nedelje je bio jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke.
Ili, kako sadašnji prvaci rekoše u plaćenom dodatku u jednom prestoničkom nedeljniku, “Dvadeset godina Srbije i Demokratske stranke”! Što je, i činjenično i novinarski, netačno.
Pa, recimo, mogao je i Bajaga u skorašnjim koncertima u Sava centru da napiše: 20 godina Bajage, Instruktora i Srbije.
Ali, čini se da je on ozbiljni od sadašnjih instruktora DS-a koji misle da je stranka isto što i država. Pa čak i da su jednako stare.

Elem, od 13 osnivača u stranci je samo (prvi predsednik) Dragoljub Mićinović, a od 22 člana osnivačkog odbora (u kome su bili i svi osnivači) trenutno je samo dr Ljubomir Tadić, otac aktuelnog predsednika.

Ova “stranka intelektualaca”, kako su je često nazivali, u startu je pokazivala da će joj buduću sudbinu određivati manje ili više tanka linija razgraničenja između slobode i neslobode, demokratičnosti i nedemokratičnosti -unutarstranačke i opšte. I posle 20 godina višestranačja jedina je stranka koja nema istog predsednika kao na svom početku.

Takođe, ona je stranka koja je najbolje, rekli bismo u tančine, osetila sve prednosti i mane koalicionog udruživanja, što berući plodove, što ribajući podove. Učestvovali su i na čuvenim demonstracijama 9. marta, što će im i dan-danas mnogi osporiti, ali i organizovali potpisivanje peticije za ostavku Slobodana Miloševića (početkom 1992.), što su im mnogi zaboravili. I, a za Srbiju je to nekako posebno bitno, to je i prva stranka čiji su članovi, među kojima i Borislav Pekić, dobili batine na demonstracijama ispred zgrade Televizije Beograd juna 1990.

Inače, Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke prethodilo je Pismo o namerama, Opširnije »

Crni usud (i dalje) duva za vrat

Neki narodi i države imaju tradiciju, drugi istoriju, treći i jedno i drugo, oni četvrti ih tek grade. Samo u Srbiji ništa ne manjka. Ni tradicije. Još manje istorije. Još više burne.
Događaja, koji čak i "zipovani", ne mogu da stanu na jedan DVD.
I taman kad se pomisli da je sve ružno, ipak, sabijeno u one sumorne ’90-e, samo i letimičan pogled u retrovizor pokazuje da je crni usud i u ovih devet godina poslednje decenije bio sve vreme nakačen na braniku građana Srbije.
Uspeli su da ga se otarase 5.oktobra 2000. ali samo nakratko. Taj nesrećni mesec mart prvo je doneo NATO agresiju, pa streljanje Zorana Đinđića ispred svog radnog mesta, požar u Hilandaru, pa pogrom na Kosmetu"¦
Da ima dva ovakva meseca u toku godine, čini se da ne bi bilo onih koji bi dočekali treći. Ovako se, kako-tako, pred kraj godine ljudi pridignu, kao pred kraj ove kad je za dve nedelje bilo toliko dobrih vesti da realan čovek mora triput da ih pročita ili čuje, kako bi poverovao.
Decenija, kažemo, još nije završena, pa bi valjalo, bar po inerciji, na njenom kraju očekivati dobre vesti. Pa taman nam otpao branik, ako je to cena da i onaj usud odleti sa njim.

’99 Milosrdni anđeo

Severnoatlantska vojna alijansa, bez odobrenja SB UN, počela je 24. marta 1999. godine oko 20 časova vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. Neposredan povod bio je incident u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea. Napadi u operaciji Milosrdni anđeo ili NATO agresija bez prekida su trajali 78 dana posle čega su suspendovani 10. juna kad je potpisan vojnotehnički sporazum o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije sa kojom je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih ne albanaca. Istog dana u SB je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad KiM ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom Unmika i Kfora. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara.

’00 Peti oktobar

Nakon desetogodišnje vladavine SPS, udružena srpska opozicija osvojila je 24. oktobra vlast na lokalnim izborima u Srbiji, većinu u Saveznom parlamentu, a kandidat DOS-a za predsednika SRJ Vojislav Koštunica pobedio je kandidata SPS-JUL Slobodana Miloševića. Prema konačnim rezultatima Koštunica je osvojio 50,24 odsto a Milošević 37,15 odsto glasova birača. A onda su se, posle nepriznavanja rezultata na poziv lidera DOS-a građani okupili 5. oktobra ispred Savezne skupštine. Nakon nekoliko uzmicanja pred suzavcem, koji je policija ispaljivala na demonstrante građani su ušli u parlament, a nešto malo kasnije i u zgradu RTS.
Dvoje ljudi je poginulo, tri osobe su ranjene iz vatrenog oružja, a oko 100 ljudi je povređeno u sukobima demonstranata i policije. Već 6. oktobra Ustavni sud potvrdio je pobedu Koštunice u prvom krugu a Milošević mu je preko RTS-a čestitao izbornu pobedu. Skupština SRJ konstituisana je 7. oktobra a Vojislav Koštunica položio zakletvu pred oba doma parlamenta i u narednim danima primio brojne državnike dok su EU i SAD ukinule ekonomske sankcije SRJ obnovljene pre tri godine zbog situacije na Kosovu, otvoren je proces pomirenja sa Evropom i normalizacija odnosa sa Zapadom i susednim zemljama. Ranije 1. septembra u Centru "Sava", na predizbornoj konvenciji DOS je potpisao "Dogovor sa Srbijom", kojim se obavezao da će doneti demokratske promene u Srbiju, ukinuti međunarodne sankcije, urediti odnose između Srbije i Crne Gore na demokratski način i uspostaviti kompetentnu i odgovornu vlast. Još ranije 10. januara lideri najvećih opozicionih partija u Srbiji potpisali dokument o saradnji i zatražili raspisivanje opštih izbora u Srbiji a 14. januara pripadnici pokreta "Otpor" na beogradskom Trgu Republike u Beogradu proslavili pravoslavnu Novu godinu pod motom "Ovo je ta godina".

’01 Milošević uhapšen i isporučen Hagu

Bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević, uhapšen je 1. aprila pod sumnjom da je izloupotrebio službeni položaj. Prvobitnu mu je određen pritvor od 30 dana, koji je potom produžen za još dva meseca. Hapšenje je započeto 30. marta, a okončano nakon dva dana i posle sedmočasovnih pregovora sa novim vlastima o njegovoj predaji. Ovoj akciji prethodile su danonoćne straže pristalica i simpatizera SPS i JUL-a ispred njegove kuće. Nakon hapšenja, Marija Milošević, kćerka bivšeg predsednika ispalila je nekoliko hitaca iz vatrenog oružja.
Na Vidovdan 28. juna prva demokratska Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem (izabrana 25. januara) na osnovu Uredbe izručila je Miloševića Tribunalu u Hagu koji ga je sa četvoricom visokih funkcionera optužio za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata nad kosovskim Albancima u prvoj polovini 1999. godine.

’02 Likvidacija četiri banke

I 2002. godina počela je burno. Obeležili su je likvidacija banaka i propali predsednički izbori. Već 4. januara stečajni postupak u četiri velike srpske banke (Beobanci, Beogradskoj banci, Investbanci i Jugobanci) izazvao je talas protesta zaposlenih u tim bankama. Savezni ministar za finansije Jovan Ranković podneo je ostavku 16. januara.
Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić raspisala je izbore za predsednika Srbije za 29. septembar a 13. oktobra održan drugi krug izbora koji nisu uspeli jer je na birališta izašao manji broj birača od predviđenog Izbornim zakonom. Kandidat DSS Vojislav Koštunica osvojio je 1.991.947, odnosno 66,86 odsto, a kandidat grupe građana Miroljub Labus 921.094, odnosno 30,92 odsto glasova birača. Ni ponovljeni predsednički izbori 8. decembra nisu uspeli, jer je na njih izašlo 45,17 odsto birača. Najviše glasova – 1.699.089, odnošno 57,66 odsto, osvojio je kandidat DSS-a i predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Kandidat SRS-a Vojislav Šešelj osvojio je 1.063.296, odnošno 36,08 odšto, a kandidat Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević 103.926, odnosno 3,53 odsto glasova birača. DSS nije priznala rezultate tih izbora zbog, kako je ocenila, "lažiranih biračkih spiskova", ali su njene žalbe nadležne institucije odbile.

‘03 Ubijen premijer Zoran Đinđić

U dvorištu Vlade Republike Srbije u sredu, 12. marta u 12.45, pucano je na premijera Zorana Đinđića koji je pogođen sa dva metka posle čega je prebačen u Kliničko-bolnički centar. U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt a v. d. predsednika Srbije Nataša Mićić je, na predlog Vlade Srbije, proglasila vanredno stanje. Opširnije »