Ko to tamo cvrkuće

“Tata, ‘aj slikaj me u ovom providnom brusu, da imam za profil pikčer.”, kao da kaže neko derište koje još ni ženom postalo nije. Avaj, ko će da čeka tu inicijaciju kad se ona već oseća zrelom. Samo još da mama donese led, kad je već nije rodila sa nabreklim bradavicama. No, nije to dovoljno hot “za mrežu” te je čim pre važno prebaciti te sisiće sa telefona na komp, brabonjčiće (crko onaj ko izmisli fotošop) u pristojno izvatanu trojčicu, pa na Fejs.  I dok si rekao download korpus delikti je tu.

“Mala” je srećna više no kad je prvi put probala šećernu vunu.
Tata (ispranog mozga od onolikih natpisa i tv priloga o slobodama, pravima, emancipaciji, nazovicivilizaciji i ponajviše pravu manjine da pametuje većini) muči svoju muku i moli Boga da mu ortak sa šljake nije ćerkin “prijatelj”.
Za to vreme krdo praznoglavica čeka da ispod te kreature lupi lajk i napiše (sve velikim slovima, jerbo su toliko pismene da će sigurno pogrešiti u pravopisu) hvalospeve drugarici. Za tili čas ispod tih fotografija, koje su nekad krasile kabine šlepera, bude toliko ribetina, mački, anakondi, tigrica i ostalog zverinja da normalan čovek pomisli kako se besplatno nalazi u zoološkom vrtu.

Nemojte misliti da na najpopularnijoj društvenoj mreži svi liče na ovaj foto robot, ali ih svakako ima najviše.
Naravno uz onu grupu kojoj Fejs služi da nam saopštavaju kad su piškili, kad kakili, kako su se ili kako se nisu kresnuli, kako znaju da drže kašiku i tako te budalaštine tipa: “boli me tiba”, iako većinu prijatelja za to boli uvo, da ne kažem onaj gori kafanski izraz.

S druge strane su oni, pristojniji, koji ceo YouTube prebace na svoj profil, pa je cilj imati što više takvih prijatelja želiš li da uživaš u što raznovrsnijim notama. Naime, takvi obično furaju il samo Silvanu il samo Nirvanu (i mrze se k’o Suljo i Rasimaga).
Nađe se tu i po neki Rundek (nažalost mnogo manje iz Haustor i previše iz one druge “vutraze” Opširnije »

Od svitanja do Karleuše

“Gledaš li ovo? Smrt Utiska nedelje”, dobijam SMS od vrsnog novinara, donedavno alibi autora, dugogodišnjeg prijatelja i jednog od nekoliko ljudi sa kojim ovih nedelja mogu da pričam.

Ne kažem da uvek isto mislimo, da ponekad ne zapenimo u raspravi, ali je poenta da možemo da iznosimo mišljenja i polemišemo: iako on navija za Zvezdu, ja za Partizan; on simpatiše Ruse, ja sam amerikanofil; iako je on pisao za jedan, a ja imao praksu u drugom (konkurentskom) nedeljniku; on preferira plavuše, ja crnke; uprkos tome što je Aleksandar Karađorđević za njega čovek koji smešno priča srpski a za mene Kralj.
Dakle, poštujemo se i kad ne mislimo isto, razumemo ali i korigujemo stavove. Ne vređamo, što je najvažnije.
Retkost.

Danas je, naime, sve crno ili belo.
Nema crvenog, plavog, zelenog. Čak ni sivog.
Ako kažeš da je Kosovo Srbija onda si za Šešelja, Koštunicu ili u najboljem slučaju za krilo demokrata na Dvoru. Ako, pak, konstatuješ da je Biljana Srbljanović odličan dramski pisac onda si čedista, izdajnik.
Osmeliš li se da kažeš kako je u Đenovi pogrešila italijanska policija onda si fan Ivana Bogdanova. Osudiš li lomljenje Beograda, bakljade i huliganske tuče onda si žbir.
Na sceni je sistem oflje, lepljenje etiketa, uopštavanje. Na ceni licemerstvo i zviždanje iz gomile.

Nije ovo majstore, kažem mu, smrt “Utiska”.
Nije ni “Laku noć Srbijo”.
Nikako nije ni dno, jer ko padne i pobrlji nosem, obično se posle izvesnog vremena počne i pridizati.
Ne, od ovog nema dalje. Nema vaskrsnuća.

Dno smo već dotakli onog 5. oktobra, ali smo se uzdigli. Počelo je da (nam) sviće. Dobro, bilo je sporadičnih incidenata kao kad je tadašnji ministar kulture Lečić u TV studiju pitao Arkanovu udovicu: “Kako vam je”, onako sav sažaljiv. Ali se, kažem, jedno vreme, bilo i razdanilo.

A onda je Srbija (i njeno društvo u celini) pokošena opasnim virusom pala u postelju onog trenutka kad je zbog opaske “šta se sipa a šta ne sipa u traktor” kolektivno abolirala čoveka koji je ortačio sa vođom “Tigrova” i pretio upadanjem u parlament,  sa čarapom na glavi.

Ubrzo zatim su ona dva “radikalska očnjaka” ispali iz vilice i progledali posle 18 godina. Njima je, uz medijski vetar u leđa i ambasadorsko dizanje morala, svanulo a Srbiji (i njenom društvu u celini) smrklo. Umrla je u teškim mukama.

Ovo, sa inaugurisanjem Jelene Karleuše u vrhovnog etičara, je parastos.  Nekrolog i SANU i Beogradskom centru za ljudska prava, i Latinkinim liberalima i Dobričinim nacionalistima, i Šumadiji i Krugu dvojke. Paljenje sveća svima nama. Poslednja molitva za duše.

Kako drugačije objasniti da je pola onih koji znaju da čitaju pobenavilo za Karleušinim otvorenim umom. Šta je nagazio političar koji se kleo u isplaženi Džegerov jezik Opširnije »

Seks, svetski neprijatelj broj jedan

Kako šuplje zvuči ovaj naslov. Seks, pa još neprijatelj.
Bio sam mišljenja da ova najstarija ljudska zabava nije toliki problem ni nekoj domaćici u provinciji kojoj ćerka u junu ne bane na vrata sa overenim indeksom već sa stomakom do zuba, a kamoli nekom tamo svetu koji se bori sa krizom.
Ali, čitajući inostranu i srpsku štampu, ispada da je tako.

Onolika bura se onomad digla zbog toga što je najbolji golfer sveta Tajger Vuds varao suprugu Elin Nordgren. Čudna mi čuda.
I ‘aj da se to završilo na tabloidnoj priči između ovo dvoje supružnika, no su i sponzori počeli da se povlače. Pa nije te robne marke Vuds reklamirao u spavaćoj sobi, nije deci dao imena brendova koji mu uplaćuju silne dolare, već je mahao onim štapom, udarao lopticu i pogađao rupice. Izgleda češće no što je propisano.

I taman je, posle silnog izvinjavanja jadnog Vudsa i priznanja da su mu rupice došle glave, stvar malo legla kad eto ti nove teme.

Toni Teri, supruga fudbalera Čelzija i kapitena engleske reprezentacije Džona Terija navodno je pokupila njihovo troje dece i otišla u Dubai, posle otkrića da je Džon imao aferu, ili narodski rečeno, kresnuo  ženu fudbalera Mančester SitijaVejna Bridža manekenku Vanesu Peronsel.   Polovina licemernog (zapadnog) sveta i gotovo cela Engleska horski su krenuli na ovog igrača. Aman. Jel’ igrao nameštenu utakmicu, jel’ dao neki auto gol. Jel’ pljunuo na grb države.

I najzad najnovija priča, kojom se bave i ozbiljni mediji u Srbiji, o navodnim bračnim izletima Nikole Sarkozija, francuskog predsednika i Karle Bruni, manekenke i prve dame Francuske.

Ovo poslednje mogu i da razumem. Čovek koji vara ženu nije dobar čovek. Pre svega nije pošten. A onaj ko nije pošten ne može biti ni predsednik mesne zajednice a ne države. (Mada, sklon sam da poverujem u tezu onih koji tvrde da bi nama Srbima bilo mnogo bolje da Sloba i Vuk nisu bili onoliki papučari). Ali mi nikako ne ide u glavu kome su Vuds i Teri krivi osim svojim suprugama. Da, Teri i svom saigraču iz reprezentacije i (do juče) iz Čelzija. Nikome. Nisu oni najplaćeni sportista i kapiten reprezentacije zbog toga što su fini prema svojoj ženi, što redovno okrenu taštu da je pitaju kako reuma, već zbog toga što su vrhunski  sportisti. Tačka.

Jedino što me u čitavoj priči veseli, jeste saznanje da sam glasao za poštene ministre, poslanike i predsednike. Bar ako je verovati medijima. Pogotovo srpskim. A ja im verujem.