Šule, zaštićeni svedok
Ovca, domaća životinja tugaljivog pogleda postala je vremenom sinonim za osobu koju drugi nemilice troše, šikaniraju i iskorišćavaju – bilo da je glupa pa se sama trti ili je to protiv njene volje ali makaze šišaju li šišaju, a ona ni da bekne.
Eklatantan primer je kad posle 113 agencija agencije za agenciju osnuju i Agenciju za stanovanje sa tromesečnim budžetom od 12 miliona dinara i sedam ili osam članova upravnog odbora a građanin pokorni ni da bekne ni da nagazi prag „jeftinog“ stana.
Brav je, pak, ekstra glupa ovca koja ne razlikuje so od leda pa liže li liže ili talentovano glupa osoba koja bi izgubila i ovcu na papiru a za sebe misli (mada joj nekad i mama pomogne) da je Šeron Stoun. Ekstra jebozovna i ekstra pametna.
Sve što važi za ovcu važi i za ovna stim što je ovan ona „muškarčina“ kojoj libido pored ovakvog brava ne padne nego skoči.
Kad čovek koji sedi u organu vlasti koji treba da ubira poreze kaže da je javna tajna da se ti porezi izbegavaju, da postoji plaćanje na crno i da su radnicima uskraćena prava ili hoće da nam kaže da su nam to sve ove godine marsovci radi ili nas smatra za gore i od marve, dakle amebe. Ili to ili se preporučuje za zaštićenog svegoka.
Ovce i ovnovi se, zajedno sa drugim životinjama koje čovek gaji jer ima od njih koristi, kolokvijalno i pežorativno nazivaju i stokom. I to je pogrdan naziv za nekog ko nema manire, u najmanju ruku. Ne vodi računa ni o sebi ni o drugima.
Najzad, najgora vrsta stoke je marva. To vam je ono: jede, sere i valja se po livadi. Dok je drugi ne odvede na ispašu sama se ne ume snaći niti je to mnogo interesuje, pa će pre lipsati. Marva, zbog pobrojanog nema ni poštovanje gazde pa ne da joj ne tepa Breno ili Milka nego neće ni iz kotara da je pusti, da joj da jede svaki peti dan a da je kolje mu se ne isplati jer bi meso bilo žilavo ma kavu marinadu napravio.
Odavno znam da srpski političari one koji ih biraju, plaćaju i trpe u foteljama smatraju za ovce. Istorija je to i empirijski dokazala. Duže vreme sumnjam da je ogromna većina njih počela da na građane gleda kao na brave. A od kako se zahuktava ova predizborna kampanja (koja nije ni prestajala) čitam, čujem i očima ne verujem da su počeli da nas smatraju za marvu.
Kako drugačije objasniti Opširnije »
Zorzi, pičkica ili hejter
“Mama, dođi mama… e sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući”.
Posle ove Noletove rečenice sam zaplakao. I plakao sam sve vreme dok je gospođa Dijana govorila. Neka je više takvih, tako joj Bog pomogao!
Jesam li pičkica?
“Novak Đoković je prvak Vimbldona”. Posle ove rečenice Igora Vujičina odmah sam pomislio: kad bi još i porez plaćao u Srbiji. Gde bi nam kraj bio.
Jesam li seronja?
Odmah posle osvajanja ove titule (istog dana u Londonu) Boris Tadić, predsednik Republike Srbije (izabran na neposrednim demokratskim izborima) delio je svoju titulu kao da mu je od tate ostala.
Hoću li ja to da kažem da podržavam Mahatmu iz Bajčetine?
Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su Srbi, na primer, više slušali Davora Sučića. I daleko više se potrudili da razumeju ovog pesnika sa Baščaršije.
Ako ništa nisu naučili iz one Dučićeve „hemijski čiste lirike“, ako nisu hteli da izvuku pouku iz Branimirovih „Filigranskih pločnika“ i pomognu Štuliću da sazna „šta se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a ni jedan ne pada“, onda je nekako i razumljivo što od Sejove „Počasne salve“ razumeju samo dve reči: počasna i salva. Pogotovu ovu drugu.
„Hejtuješ Noleta“, kažu mi.
Zameraju mi to i prijatelji. Te zato ovaj tekst.
Ne. Ne hejtujem ga.
Ponosan sam na njega. Ali zbog nekih drugih stvari.
Milo mi je i raduju me sve njegove titule, ali u poređenju sa vrednostima koje ovaj časni mladić promoviše, mi se jebe za Vimbldon i sve te žute loptice. Pravo da vam kažem.
Ponosan sam na njegov izbor devojke, na primer.
Videste li u čemu je došla na proslavu. U plavim gaćama kao Goca Tržan ili u dugoj haljini. Videste li u novinama i jednu njenu sliku sa golim stomakom. I njoj je vrućina Opširnije »
Poraz po glavi stanovnika
Deset godina od demokratskih promena, kad ozbiljni pojedinci i familije, da ne govorimo o kompanijama i državama, podvlače crtu i donose zaključke gde su, kuda će i kako dalje, u zemlji Srbiji se neuporedivo više pisalo, pričalo i dodatno analiziralo dešavanje na sam dan 5. oktobra 2000. O deceniji koju su, očito, raščerupali tajkuni, proćerdali političari a ostatak pojeli skakavci, gotovo da nije ni bilo reči. Srpsko društvo je, dakle, bačeno u nokdaun. Bez obzira na ovu lošu vest kojoj nema mesta u prigodama na okrugle datume, sudija je počeo odbrojavanje. Pet dana kasnije, u deset sati pre podne, konstatovao je nokaut.
Poraženi su lezbijke, gejevi, bi i transseksualci, ultradesničari, huligani, vlast, opozicija, tradicionalisti, evropejci, pravoslavci, ateisti, poštena inteligencija, neuki, starosedeoci i došljaci. Najviše od svih poreski obveznici, koji su plaćali sve one eksperimente i koji će platiti i ovih, preliminarnih, milion evra štete koju su napravili huligani.
Pobedili su aktivisti. Odnosno, profesionalni zastupnici svih socijalno, seksualno, rasno i politički ugroženih grupa.
I Ivica Dačić (bez imalo cinizma) čija se policija, za razliku od one Miloševićeve, ponela krajnje profesionalno. Pre svega časno.
Dva sveta
U danu kad je u Beogradu održana (zvanično) prva Parada ponosa koja je trebalo da ukaže na težak položaj LGBT populacije (prema jednima) odnosno, da populariše seksualna opredeljenja koja nisu u skladu sa većinskim uverenjem u srpskom društvu (prema drugima) bilo je paradiranja svega i svačega ali ne i Parade. Oni ponosni, sa svih strana i svih opredeljenja, ostali su kod kuće.
Parada je, istina, zvanično počela nešto posle 11 časova u parku Manjež gde se okupilo ne više od 100 pripadnika LGBT manjine, nekoliko puta više građana koji su se solidarisali sa njima, isto toliko novinara, snimatelja i fotoreportera, nekoliko političara, stranih diplomata i Svetozar Čiplić, jedini ministar. Sve zajedno oko 1.000 učesnika na događaju koji, osim desetak zastava duginih boja, nekoliko transparenata i raznoliko obojenih noktiju pojedninih učesnica, ničim nije podsećao na slične manifestacije u Španiji, na primer.
Sve je, naime, ličilo na propao događaj sa koga se ne bi mogao napisati pošten lid, da nije bilo vesti koje su stizale spolja.
Dva sveta. Jedan gde se “kuliralo” u pauzama izjava koje su davali Čedomir Jovanović i Vensan Dežer, predsednik EK u Beogradu. Drugi gde se “ratovalo” iza prstena od 5.600 uniformisanih i sigurno još toliko policajaca u civilu, koji su obezbeđivali Manjež i okolne ulice.
Rekonstrukcija destrukcije
Demonstracije protivnika Parade ponosa počele su i pre okupljanja u Manježu, a za vreme i posle ove manifestacije lomljenje po prestonici, kamenovanje i sukobi sa policijom paralelno su se odvijali na više lokacija u gradu. Očigledno da deo građana Srbije nikako ne uspeva da nauči Opširnije »
Neću da plaćam tuđi nerad
Kad god čujem da neko izjavi kako su „cene školarina na državnim fakultetima previsoke“, uradim isto ono što je svojevremeno radio veliki Živojin Pavlović kad čuje reč narod. Uhvatim se, dakle, al’ ne za novčanik. Naprosto, nema razloga otvarati ga kad poodavno znam surovu istinu. Buđelar je prazan. Trebalo je svih ovih godina pokazati samilost prema pučini, dozirati narodno nezadovoljstvo i manipulisati. A svaka manipulacija se plaća. Parama poreskih obveznika. Gde i ja, nažalost, pripadam.
Tako je i ovih dana i nedelja. Još se ni ovosezonski ispitni rok nije završio a već čujemo kako treba pomoći „siromašnijem delu stanovništva“, smanjiti školarine na fakultetima i naći neko rešenje za tu „talentovanu decu“ čiji roditelji dižu kredite.
Naglašavajući da cene školarina ne treba povećavati (možda i ne treba) već da ih treba smanjivati, ministar prosvete je onomad poručio fakultetima “da se okrenu sadržajima programa, pitanjima sadržaja udžbenika, unapređenju nastave, odnosu sa studentima, kako bi zajednički prebrodili brigu koja se zove ekonomska kriza”.
Kakva bolećivost. Da čoveku dođe da zaplače. Kao kad je prošle godine u jeku neviđenog skandala Opširnije »
Sveprisutni TABOO
„A sada, specijalno za našeg dragog i uvaženog gosta:
Dovešće u našu avliju,
suživot i demokratiju,
iznad Beške zora sviće,
dobro dos’o predsedniče,
iznad Beške sunce sija,
radujem se tebi i ja“
Ovako bi, da su muzikanti (kao kamermani) na vreme bili obavešteni, mogla da počne nenajavljena i iznenadna poseta Borisa Tadića graditeljima na mostu kod Beške (auto put Beograd – Subotica).
Kad bi se zajebavali. A hoćemo.
Ako može predsednik što ne bi mogla obična sirotinja raja, koja porez plaćati ne može, i trpeti ovoliku fluktuaciju dinara.
