Kamenje u kokpitu a glava u oblacima

Znate li vi ko je Milutin Popović?
Ma, kakav Zahar i njegove violine. Jok more. Ovaj čova je, ono što se kaže, pravi virtuoz. Dobro, još nedovoljno poznat širokim narodnim masama, ali svakako zabrinut za te iste narodne mase.
O tome kako brine o kasi, da i ne pričam.

Ne znate i dalje? Pa kako vas nije sramota. Ej, ne prepoznajete budućeg dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju.

Pazite šta je mudra glava smislila. Svi olovku u ruke i da tezirate. Možda ga stukture smene pa da ne ostane nezapamćena ideja.

Dotični je, samo i samo za sad, pomoćnik ministra za vazdušni saobraćaj. Naime, dušmani mu ne daju da se razmahne. No, nije važna funkcija već ideja.

Tu smo.
Posto Aviogeneks ima sedam pilota i jedan avion Popović je, u ovoj oskudaciji i čamotinji, smislio kako da uposli preostalih šest kadrova. Da, da, svaki čovek nam je važan.

To će se, ako da Bog i sreća junačka, desiti 2015. godine a do tad će ova šestorka primati platu kao da leti jer bi u suprotnom mogli da odlepršaju u neku manje prestižnu svetsku kompaniju. To nam se, kao tržištu u razvoju željnom kvalifikovane radne snage, nikako ne isplati.

Sočinio bi on to i ranije ali zajebavaju ovi iz Boinga.
Kakvi su to neradnici i džabalebaroši, to ni na istoku nije zapamćeno a ne na zapadu.
Čim oni, ovo je razrada ideje, sklope šest iviona i isporuče ih JAT-u, “naš domaći prevoznik” će imati toliku flotu da je jazuk da višak aviona ostane prizemljen.
Popović je smislio da mi to damo Aviogeneksu.

To što su ti avioni malo mlađi od Krkobabića i Mićuna, je nebitna činjenica. Pa nećemo se valjda ugledati na svet, gde je prosek starosti letilica deset godina, i razbacivati.
I to što JAT hoće nove avione je čisto bacanje para, da vam rečem. Čekajte, zar svi psiholozi ne kažu da su tridesete najbolje životne godine. A kad su najbolje za ljude zašto ne bi bile dobre i za sokoćala koja prevoze ljude.

A, šta kažete?
Znam, žao vam je što vi niste doživeli prosvetljenje da smislite ovako nešto. Pa ne plaćamo mi njega za badava.
A i „Aviogeneksu se mora pomoći“, kako zavapi Popović.

Inače, tu reč „mora“ rado koriste i oni na većim funkcijama od njegove.
Koristili su ih i oni pre njih.
Pa i oni koji su sve ovo zakuvali.
I tako dobrih 25 i više godina u prošlot od kad se gomila dug te „prestižne kompanije“ JAT. Zašto?
Pa zato Opširnije »

Pošto seko mleko

Kad se prosečnom đilkošu okice zacakle zbog natprošečnog poprsja neke snajke taj, usled viška testosterona i manjaka volje za ubeđivanjem, nepogrešivo izgovori tri reči iz naslova ovog teksta. Ortaci mu tad laskaju, njemu nesretniku skoči libido a snajka ko snajka, odmahne ili ne odmahne rukicom.
I mane se đavola.

U sebi, naravno, ona takvu sirovinu priželjkuje u postelji ali dok do toga dođe hoće da se femkaju. Neko vreme.

Zene, naime, vole da im se, na primer, sugeriše kako su pametne. Ili da imaju lepe oči.
Otrcano, ali vole nakareti.
Iako i same znaju da dotični ni jednu ne gleda u oči no malo niže a svesne su i kapaciteta sivih im ćelija.

Da skratim, vole da ih se laže. One časnije to i priznaju.
Al aj ti to objasni đilkošu.
Dok skonta, nadobija se šamara i nakupuje preparata za bubuljice.

E, baš takvi su i srpski vlastodršci. Isti kao ovaj đilkoš. Kad vide fotelju zacakle im se okice, pa sve bale na usta pođu. I samo ištu.

Doista, oni bar sa femkanjem nemaju problem. Stotinu će promeniti stranaka da učine što im novčanik žudi.
A tek što lažu. Tu disciplinu su usavršili do mere da često ni sami ne znaju šta je istina. O tome – ko je istina – bolje da ih se ne pita. Takvi za Boga ne znaju.

No, ne znaju ni daleko važniju stvar. Da Evropa nije krava muzara a Vestervele ma koliko voleo muškarce ni po čemu ne liči na obdarenu snajku. Merkelova tek ni prići, ali pošto je Opširnije »

Ja gajger, ti gajger, mi gajgeri

Ljubav, kašalj i sirotinja se ne mogu sakriti – svedoče oni koji su napisali stih, bar jednom umokrili čarape i osetili tup bol u stomaku na tugaljiv dečiji pogled.
Svi ostali tvrde da je mirisu reš pečene mlade prasetine nemoguće odoleti.
Zato se i služi vruća.
Otuda, valjda, i ona da sit gladnom ne veruje.

Potopljeni ulaz u brod-restoran sa fotografije dokaz je bahatosti i nemarnosti, u isto vreme. Tako jako ime, glomazna građevina i prilaz oko kojeg bi se vlasnik do jutra preganjao da li je do pola u vodi ili iznad vode.
Metaforična, zašto ne i plastična, slika stanja u društvu.

Pamet je, naime, jedini resurs kojim su svi prezadovoljni i čik mi nađite čoveka na ovom belom dunjaluku koji kuka na Boga zašto mu nije dao koje zrnce više. Pronalazač ima blagoslov da mi puca u kolena.

Problem nastaje u procesu razmišljanja koji je, i za one koji nemaju zakržljale sive ćelije, komplikovana rabota. Valja se pomučiti a ne sedeti i pasijans otvarati.

Dakle, treba postaviti premisu, pa na nju (najmanje) jos jednu uz esencijalni preduslov odstranjivanja sujete hirurškim putem.
Ako činjenice ne odgovaraju istini ili tezi koju taj odbareni želi da ispostavi – tim gore po činjenice. Pa tako dolazimo do pogrešne konkluzije.

E tu Bog diže ruke a đavo oštri rogove.
Jerbo, raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija, reče Džoni još onomad ali ga političari nisu slušali pa ovih nedelja udaviše saopštavajući nam da će se iznova žrtvovati za dobro njih, pardon svih.
I počeše da detektuju probleme.

Priznajem, savršeno im ide.
Uočili su Opširnije »

Šule, zaštićeni svedok

Ovca, domaća životinja tugaljivog pogleda postala je vremenom sinonim za osobu koju drugi nemilice troše, šikaniraju i iskorišćavaju – bilo da je glupa pa se sama trti ili je to protiv njene volje ali makaze šišaju li šišaju, a ona ni da bekne.

Eklatantan primer je kad posle 113 agencija agencije za agenciju osnuju i Agenciju za stanovanje sa tromesečnim budžetom od 12 miliona dinara i sedam ili osam članova upravnog odbora a građanin pokorni ni da bekne ni da nagazi prag "jeftinog" stana.

Brav je, pak, ekstra glupa ovca koja ne razlikuje so od leda pa liže li liže ili talentovano glupa osoba koja bi izgubila i ovcu na papiru a za sebe misli (mada joj nekad i mama pomogne) da je Šeron Stoun. Ekstra jebozovna i ekstra pametna.

Sve što važi za ovcu važi i za ovna stim što je ovan ona "muškarčina" kojoj libido pored ovakvog brava ne padne nego skoči.

Kad čovek koji sedi u organu vlasti koji treba da ubira poreze kaže da je javna tajna da se ti porezi izbegavaju, da postoji plaćanje na crno i da su radnicima uskraćena prava ili hoće da nam kaže da su nam to sve ove godine marsovci radi ili nas smatra za gore i od marve, dakle amebe.  Ili to ili se preporučuje za zaštićenog svegoka.

Ovce i ovnovi se, zajedno sa drugim životinjama koje čovek gaji jer ima od njih koristi, kolokvijalno i pežorativno nazivaju i stokom. I to je pogrdan naziv za nekog ko nema manire, u najmanju ruku. Ne vodi računa ni o sebi ni o drugima.

Najzad, najgora vrsta stoke je marva. To vam je ono: jede, sere i valja se po livadi. Dok je drugi ne odvede na ispašu sama se ne ume snaći niti je to mnogo interesuje, pa će pre lipsati. Marva, zbog pobrojanog nema ni poštovanje gazde pa ne da joj ne tepa Breno ili Milka nego neće ni iz kotara da je pusti, da joj da jede svaki peti dan a da je kolje mu se ne isplati jer bi meso bilo žilavo ma kavu marinadu napravio.

Odavno znam da srpski političari one koji ih biraju, plaćaju i trpe u foteljama smatraju za ovce. Istorija je to i empirijski dokazala. Duže vreme sumnjam da je ogromna većina njih počela da na građane gleda kao na brave. A od kako se zahuktava ova predizborna kampanja (koja nije ni prestajala) čitam, čujem i očima ne verujem da su počeli da nas smatraju za marvu.

Kako drugačije objasniti Opširnije »

Zorzi, pičkica ili hejter

"Mama, dođi mama"¦ e sad, ova majka je izdržala čet’ri muškarca u kući".
Posle ove Noletove rečenice sam zaplakao. I plakao sam sve vreme dok je gospođa Dijana govorila. Neka je više takvih, tako joj Bog pomogao!
Jesam li pičkica?

"Novak Đoković je prvak Vimbldona". Posle ove rečenice Igora Vujičina odmah sam pomislio: kad bi još i porez plaćao u Srbiji. Gde bi nam kraj bio.
Jesam li seronja?

Odmah posle osvajanja ove titule (istog dana u Londonu) Boris Tadić, predsednik Republike Srbije (izabran na neposrednim demokratskim izborima) delio je svoju titulu kao da mu je od tate ostala.
Hoću li ja to da kažem da podržavam Mahatmu iz Bajčetine?

Svega ovoga, naime, ne bi bilo da su Srbi, na primer, više slušali Davora Sučića. I daleko više se potrudili da razumeju ovog pesnika sa Baščaršije.
Ako ništa nisu naučili iz one Dučićeve "hemijski čiste lirike", ako nisu hteli da izvuku pouku iz Branimirovih "žFiligranskih pločnika" i pomognu Štuliću da sazna "šta se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava, a ni jedan ne pada", onda je nekako i razumljivo što od Sejove "žPočasne salve" razumeju samo dve reči: počasna i salva. Pogotovu ovu drugu.

"žHejtuješ Noleta", kažu mi.
Zameraju mi to i prijatelji. Te zato ovaj tekst.

Ne. Ne hejtujem ga.
Ponosan sam na njega. Ali zbog nekih drugih stvari.
Milo mi je i raduju me sve njegove titule, ali u poređenju sa vrednostima koje ovaj časni mladić promoviše, mi se jebe za Vimbldon i sve te žute loptice. Pravo da vam kažem.

Ponosan sam na njegov izbor devojke, na primer.
Videste li u čemu je došla na proslavu. U plavim gaćama kao Goca Tržan ili u dugoj haljini. Videste li u novinama i jednu njenu sliku sa golim stomakom. I njoj je vrućina Opširnije »