Igraće i Tadić. Samo da još malo ohladi ahilovu tetivu, skine štake, uputi nekoliko pozdrava naciji preko televizije i eto ga koliko u martu sa Dačićem na terenima. Jedan na jedan.

Gotovo kao Miki Rakić i Aleksandar Vučić. Stim što potonja dvojica ne igraju basket, ne pričaju o politici (kako reče Vučić) već su jako dobri privatno od kad ih je (opet reče Vučić) upoznao niko drugi do Nikita (Aleksandar Nikitović). I tako oni, ako sam dobro shvatio, pričaju o lepom vremenu, gladnima u Keniji, raduje ih što je ETA proglasila trajnu obustavu vatre… Naravno, srećni su što je Severina ponovo našla dečka.

Divno. Lepota u Boga. Srećna je nacija kojoj ovako počne godina. Čak i Mrka reče kako je Tadić pocepao njegovu nenapisanu (a rečenu) ostavku. Opet divno. Sve lepo, lepše, da ne kažemo levo.

Malo, ali samo malo, idilu kvari medijsko prepucavanje Jelene (potpredsednice) Trivan i Aleksandra Vučića. Oboje kao mantru ponavljauju samo dve reči: „Nećemo zajedno“. Nekako nas iskustvo uči da kad se neko ovoliko brani a da nije napadnut, kad odgovara i na pitanja koja mu nisu postavljena i još promukoše od sivnog ubeživanja, tu stvari nisu čiste.

Biće, dakle, tu još igara. A za hleb? Polako, duga je ova 2011.

Barsa nema šansu, Pionir je u transu. No, čak i da bude kako ne treba.

Krv, znoj i suze. Obećao je Duško Vujošević pre devet godina. Isto su uradili u političari pre devet i po godina.

KK Partizan je osvojio osam titula prvaka države, dva domaća kupa i dva prstena koja sleduju pobedniku regionalne lige. Već nekoliko godina za redom nalaze se među top 16 timova u Evropi. Bilo je mnogo znoja. Nije manjkalo ni borbe i krvi. A suze su bile samo zbog sponzora kojih nema. I zbog odlaska, gotovo, svih nosećih igrača. Svake sezone.

Vlade srpske za isto vreme nisu uradile mnogo. Jeste da više nema redova, ratova i represije, ali hleba i igara ima i u Pioniru. U njima je bilo više promena nego u Partizanu. Ali nije bilo znoja. Borbe tu i tamo. I suza na pretek. Što za nasleđe, što za okruženje, što za uvezenu krizu.