Stadionska groznica
“Sve stranke i frakcije su proruske”, poslao je, navodno, jedan britanski emisar depešu u London kad su se krajem 19. i početkom 20. veka radikali, najjača partija tog vremena, podelili na Narodnu radikalnu i Samostalnu radikalnu stranku.
Nešto ranije u toku Krimskog rata nemački istoričar Leopold fon Ranke zabeležio je da srpski narod ruskog cara oslovljava sa “naš car” i primetio da bi najveći skandal izbio ako mitropolit beogradski u molitvi prvo ne bi pomenuo ruskog cara.
Ruski car, pardon premijer Ruske Federacije Vladimir Putin je (ponovo) posle deset godina došao u Beograd prošle srede.
Ko je kome šta
Iako istoričari kažu da je tačno da su radikali (ali i naprednjaci i liberali) u samom osnivanju bili proruski nastojeni, ali da je kasnije bilo i drugačijih uticaja i naklonosti (naprednjaci ka Austrougarskoj), da narod možda jeste simpatisao Ruse ali da partije i političari nisu uvek delili te stavove – percepcija je bila baš onakva kako ju je opisao onaj emisar.
Iako, dakle, i u današnjoj Srbiji ima partija koje Rusiju (javno ili tajno) nazivaju “majčicom” ali i mnogo više onih koje se ne bi bunile da patrijarh Irinej pomene Baraka Obamu na početku svakog činodejstvovanja – percepcija je neumoljiva. U oklopnoj limuzini „zilom – 41052“ pred Palatu Srbija došao je srpski premijer.
Što je i činjenično tačno. Sedeo je odmah do ruskog i izašao iz limuzine posle rukovanja Vladimira Vladimiroviča Putina i Borisa Ljubomiroviča Tadića.
To je (Cvetkovićevo vozikanje uz Putina sa aerodroma i izlazak iz limuzine) pored furioznog dolaska Ivice Dačića bio prvi utisak pre intoniranja himni. Da, oči je bola i ona fontana Opširnije »
Beograd pamti, Moskva suzama ne veruje
Srbija je uspela nešto da promeni. Ovde čuda, više, ne traju tri dana. Već dan i po. Dmitrij Anatoljevič Medvedev, predsednik Ruske Federacije je došao, rekao šta ima i otišao. Sve sa smeškom. Nasmejani su bili i srpski političari, a ko će se poslednji smejati nije zahvalno prognozirati.
Gost je dobio šta zaslužuje. Ali i dosta toga pride, rekli bi cinici. Čisto da se pokaže da Srbi ne vole da škrtare. Barem na aplauzima. Domaćini su dobili onu milijardu koju su tražili. Potvrdu podrške za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Po prvi put javno sa ruske strane podršku evrointegracijama. Ali i, bar, jednu stvar pride. Koju nisu tražili. Ali, koga je moliti nije ga ljutiti.
„Uveren sam da će još dugo biti država u Evropi koje neće biti članice NATO, ali to ne znači da one neće učestvovati u pitanjima bezbednosti“, rekao je ruski predsednik posle sastanka sa srpskom delegacijom. Boris Tadić, srpski predsednik sigurno zna šta znači ta rečenica jer je sa Medvedevim u četiri oka razgovarao 45 minuta duže nego što je predviđeno protokolom, a javnost je može tumačiti kao poziv Srbiji da uđe u novi sistem evropske bezbednosti po kome nijedna država ili organizacija ne bi trebalo da ima isključivo pravo da održava mir i stabilnost, ali i kao njet (sa velikm Nj) ulasku Srbije u atlanski vojni savez.
Slučajna i namerna simbolika
Inače, svanulo je u sedam sati. Nije bilo kiše kao nekoliko dana pre 20. oktobra ali ni beline kao dan posle. Iako su to mnogi očekivali „sunce u ovom gradu nije zasjalo kako treba“. No, za nekoga ko (kolektivno) zaspi uz trubu, dobro smo ustali. Za neupućene, zaslugom političara koji su političkom odlukom postali menadžeri u Srbijagasu, Galenici i Dunav osiguranju orkestar od 100 trubača podsetio je 19. oktobra uveče na Trgu republike poreske obveznike da je sutra veliki dan. Polit-menadžeri su samo jednu stvar zaboravili. Da građanima kažu kako ih čaščavaju njihovim parama, kao i da Beograd nije oslobođen 19. već 20. oktobra i da ne se ne trubi dan ranije zbog njih već zbog bezbednosti ruskog predsednika. Opširnije »
