Nasmejte se, napredni, ko Boga vas molim

„Ne verujte čoveku koji ne zna da se smeje“ reče jednom jedan veliki novinar (i prema gabaritima, i prema uticaju, a ruku na srce i talentu) čije ima nećemo pominjati jerbo se, možda, predomislio. Ili namerava da se predomisli, pa da mu ne kvarimo. Mandat.

Čovek na koga je mislio je Tomislav Nikolić, tad druga figura radikala sa bedžom, sad valjda lider radikala sa stiroporom. Sledbenici ih oslovljavaju sa „napredni“, a oni to vole da čuju. Dali ljudi sami sebi nadimak, k’o Đani Ćurčić.
Dobro, i Džoni je sebi dao nadimak, no treba li da objašnjavam za Džonija? Pa, majku mu. Ne poredi se pršuta sa Zlatara i „posebna“ kobasica, Ana Sofrenović i neka kafanska pevaljka koja odigra pesmu, najzad, ne meša se filozofija i pomračenje meseca.

Elem, napredni. Čuj, napredni. Kako može biti napredan neko kome je trebalo 18 godina da skapira da ima glavu, u njoj valjda mozak i da treba da misli tim sivim celijicama koje mu je Bog dao. I sad taj, sa onim Malim što frflja kad priča, treba mene i vas da vodi u Evropu. Sve uz pomoć Amerike. Kukala nam majka.

Nego, što sad ovo pišem.
Pa gledam ovu dvojicu juče „na Dnevniku“ išli u Kraljevo da poklanjaju neke stanove (sa sve „naprednim ključevima“ u razmeri 1:300) postradalima. Pa svi sretni. Sretna ona sirota žena što više neće da joj kisne kad legne, sretna i ova dvojica što su na televiziji (mada se oni kunu da su srećni zbog sreće drugih) i što ih je cela Srbija videla da dele stanove (pardon, ključeve). Kažem, gledam ih i ne mogu da verujem. Hajde što ih niko ne pita: jel’ nam ono vas dva život zagorčavaste godinama, jesi ti Tomo onaj dobrotvor što reče da mu nije žao što je Slavko Ćuruvija ubijen i da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, jes’ ti Mali onaj kome su glavni urednici donosili tekstove na noge za vreme bombardovanja; što ih ne pita: odakle pare rođaci i kaže im da „raspolagati tuđom mukom, nije mala zajebancija“. Sve to, hajde, na stranu. Oguglali smo. Ali, zašto im niko ne kaže da se nasmeju. Opširnije »

Stiropor umesto pirinča

“Evo mene, eto vas…”, kao da reče Tomislav Nikolić, predsednik Srpske Napredne stranke građanima okupljenim ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu koji, u najvećem broju, nisu očekivali da kaže: “rat onima na vlasti”, ali su, apsolutno, očekivali rešenje.
“… lepo je što ste došli, vidimo se za dva meseca”, kao da se zahvali masi od preko 60.000 građana čovek koji je u danima pred miting sebe upoređivao sa Gandijem i odloži rešenje na najviše 60 dana: “Dajte nam dva meseca koje i mi dajemo njima. Ako siledžije, kao i do sada, ne budu želele da slušaju, u aprilu ćete me zateći ovde kako sedim na stiroporu da se ne prehladim“.
A onda poentira: „Ako želite, pridružite mi se“.
To bi, dakle, bila glavna vest sa “mitinga opozicije” kako su mnogi mediji nazvali ovaj događaj. Suštinski, desilo se nešto drugo.

Naime, u subotu, sunčanog 5. februara, odražana su dva mitinga.
Jedan koji je organizovao Nikolić sa zamenikom mu Vučićem (u delu govora kopirao pokojnog Đinđića sa sintagmom da su okupljeni bolji i lepši od onih drugih), Velimirom Ilićem (koji se, uzgred budi rečeno, na mitinzima najbolje snalazi od svega drugog što radi), Milankom Marom Karić (koja umalo ne promeni poentu skupa) i Aleksandrom Vulinom (čovekom o kome najbolje govori činjenica da u isto vreme može da bude impresioniran likom i delom Branimira Džonija Štulića i Mirjane Mire Marković). Cilj ovog prvog mitinga bio je prebrojavanje, ukrupnjavanje, odžavanje procenta opredeljenih birača, molba da se još malo strpe i poruka sa mnogo onih “ako”.
Da, i najava da se pirinač može zameniti stiroporom. Jer, uvek treba lajt motiv. Gandi je imao pirinač, Bogoljub salatu a Toma stiropor. Prvi da ostane živ sa kojim zrnom koji stavi u usta, drugi kao metaforom gladnih građana i bogate zemlje čiji resursi nisu iskorišćeni, a ovaj treći brine da se ne prehladi. Zluradi bi rekli, brine samo o svojoj zadnjici.

Na ovom, drugom mitingu okupili su se građani gladni i pre i posle one Bogijeve salate, nezadovoljni, nevoljni, frustrirani, otpuštani, zapošljavani ali izrabljivani, bez prava, para, ideje. Koji su došli da vide koliko još takvih ima, da se pokažu jedni drugima, da vlastima a i Nikoliću kažu da, nekad, nemaju ni za pirinač (na vodi) i pokažu da su prozirni i krhki kao stiropor. Opširnije »

Tomin (ne)zaštićeni svedok

Boris Tadić više nije ustaša. Sad je šalabajzer. Dokon čo’ek koji po ceo dan prebira po telefonskom imeniku ne bi li nekog nahvatao da sa njim divani. Sve ovo se da zaključiti iz sinoćnjeg izlaganja Tomislava Nikolića u „Utisku nedelje“. Ako mu je verovati a ja mu, uzgred, ne verujem ništa pa taman sve ovo pričao sedeći na vreloj ringli.

Veli tako Nikolić da mu je Tadić onomad prvo poslao SMS a pošto ovaj nije odgovarao morao je i da ga pozove. Pa još i da ga ubeđuje da se vide jer, Nikolić je zauzet čovek i nema on vakta da se bakće sa tamo nekim dokonikom! Reče još i da ovo nije prvi put da ga Boris zove a da on odbija.

Eee, zemljo otvori se, da ja propadnem od sramote kad je već Nikolić nema. Tadiću se, naime, što šta može zameriti i pripisati, ali da je baš toliko pobenavio i da voli svako malo da ispija kafe sa čovekom koji ne zna da se smeje, nije i u to neće poverovati gotovo niko. Sem Nikolićevih snajki, koje saopšti, veoma brinu. Jasno vam je, naravno, da je ovo samo još jedan primer Nikolićevog kompleksa i decenijske želje da bude neko.

No, nije ovo najgore što je Nikolić ovih dana rekao a sinoć ponovio. Prošle nedelje je na pres konferenciji rekao da je, kad je ranije pokušavao nešto da uradi iz Haga, Šešeljeva poruka bila: „javi to Simoviću”! Kako piše novinar „PRESSa“ on, međutim, nije direktno odgovorio na pitanje kako su ranije prenošene Šešeljeve poruke Milošu Simoviću, koji je sve donedavno bio u bekstvu, rekavši kratko: „gde vi živite”.

E tu je caka.
Olja jeste pitala i insistirala da sazna ko je (ne)zaštićeni svedok koji je navodno donosio Šešeljeve cedulje iz Haga, ali ni ona ni niko drugi, a još uvek ni istražni organi nisu pitali: kad je Šešelj preko posrednika slao poruke Simoviću? Da li je to bilo pre ili posle streljanja Zorana Đinđića? Iz Nikolićevog izlaganja se može zaključiti da je to bilo posle jer je u jednom momentu rekao kako se Šešelj nije promenio odmah po odlasku u Hag već nešto kasnije. Ako je bilo posle, zašto Nikolić nije prijavio Šešelja i tog posrednika tužilaštvu i policiji i rekao: oni znaju gde se krije Simović?Ako je bilo i pre i posle atentata, bar je taj posrednik, ako Nikolić već kaže da nije, morao da zna gde se nalazi Simović, jel’ tako? Kako bi drugačije poruka bila preneta. Pa taman taj lanac imao i trećeg, i četvrtog Opširnije »

Guzica ispred svega

„Nek te je sramota od guzice“, zna da prekori moj deda Lazar onoga ko napravi nešto nedolično njegovim godinama, prilikama i ambijentu. Taj je, prema deda Lazu, načinio nešto toliko sramno, da je zadnjica moralnija, čistija i bolja od njega.

Nisam dugo video dedu, ali se nešto mislim šta li bi rekao onom Malom što frflja kad priča posle njegovog današnjeg intervjua u kome kaže da je zločin koji je počinjen u Srebrenici nesporno stravičan, ali da ovu ocenu nije mogao da upotrebi dok je bio član Srpske radikalne stranke.

Neću zvati dedu telefonom. Mogu se zaneti pa ga citirati u tekstu. I posle bruka. Da se mator čovek vuče po sudovima. Mali bi ga tužio sigurno. Želeći da dokaže, kako je ipak, čistiji od zadnjice.

Ja to ne znam. To da li jeste ili nije. Čistiji od zadnjice.
Samo me sećanje još dobro služi.

Pa se tako prisetim kad je Mali što frflja rekao onomad: hvala Bogu što više ne moramo da nosimo majice sa kojekakvim likovima.
Mislio je na Vojislava Šešelja. Kuma svoje dece. Čoveka u koga se kleo decenijama. Koji ga je pošišao, obukao sako, stavio mu kravatu i pustio u Narodnu skupštinu.

Kum ga je uveo i u Vladu Srbije, gde je Opširnije »