Browsing articles tagged with " Karleusa"
Jun 23, 2012
Nenad Zorić
2 komentara

Blistavi umovi, Prljavi Hari i veštački nokti

Za sve su krivi vestern filmovi, Ljuba Šiptar i kosovarska kurčevitost.

Vele da je do zla Boga bilo dosadno čitati tapiserije rečenica bez i jedne suvisle reči kojekakvih "filmskih radnika", pa se dečko sa šprah felerom latio penkale.
U prvom licu.

U drugom slučaju je poznati bankar sinu svog kolege, koji je pohrlio u turističke vodiče kako bi lakše muvao ribe, zapovedio da sedne za pisaću mašinu.
Ovom se "Biser" svideo pa odma’ u prvom licu.

Treći se takav rodio. Samo je bio niži.
Pretpostavljam da kao dete nije gurao prste u utičnice već zubima proveravao napon. Neminovno je bilo da piše u prvom licu.

Tirke, Lekić i Tijanić.
Već sam pisao kako me ovaj prvi primio na novinarstvo, ovaj drugi u njega uveo a trećeg nisi mogao da ignorišeš čak i kad nisi saglasan sa stavom mu.

A kad se navučeš, onda teraj kapom vetar. Nema pomoći.
Znam, bio bih srećniji, ali i gluplji. Zato ne žalim.
Zato danas na "Dan kolumnista" koji se obeležava od ’77 omaž ovoj trojci, ostalima i "đeci" koja dolaze.

Stvarno, ti kolumnisti su posebna sorta.
Samo dvojicu nikad nisam čitao. Pokojnog Dragoslava Rančića i Dušana Miklju. Nemam ništa protiv te gospode, ali mi se nešto nije dalo.

Ostale sam gutao. Ma, doručkovao, ručao i večerao.
Ortaci su devojkama prosipali žvake o Ibici, brzini, Šumaheru i ostalim lakim temama pred laki peting a ja o Tirketovom cinizmu. Meni rastao libido a većini njih nervoza pa izgovore: "Pusa Zorzi, stvarno moram da palim". Pali cero, sretna ti puta, mene pali mozak. Pomislim, onako za sebe.
No, na stranu Tirke kako sredstvo eliminacije zakržljalih primeraka ženskog roda.

Daleko je važnija ta zajedljivost, seciranje natenane. Modrice se ne vide, kao kad policija tuče mokrim peskom, ali Opširnije »

Oct 25, 2010
Nenad Zorić
18 komentara

Od svitanja do Karleuše

“Gledaš li ovo? Smrt Utiska nedelje”, dobijam SMS od vrsnog novinara, donedavno alibi autora, dugogodišnjeg prijatelja i jednog od nekoliko ljudi sa kojim ovih nedelja mogu da pričam.

Ne kažem da uvek isto mislimo, da ponekad ne zapenimo u raspravi, ali je poenta da možemo da iznosimo mišljenja i polemišemo: iako on navija za Zvezdu, ja za Partizan; on simpatiše Ruse, ja sam amerikanofil; iako je on pisao za jedan, a ja imao praksu u drugom (konkurentskom) nedeljniku; on preferira plavuše, ja crnke; uprkos tome što je Aleksandar Karađorđević za njega čovek koji smešno priča srpski a za mene Kralj.
Dakle, poštujemo se i kad ne mislimo isto, razumemo ali i korigujemo stavove. Ne vređamo, što je najvažnije.
Retkost.

Danas je, naime, sve crno ili belo.
Nema crvenog, plavog, zelenog. Čak ni sivog.
Ako kažeš da je Kosovo Srbija onda si za Šešelja, Koštunicu ili u najboljem slučaju za krilo demokrata na Dvoru. Ako, pak, konstatuješ da je Biljana Srbljanović odličan dramski pisac onda si čedista, izdajnik.
Osmeliš li se da kažeš kako je u Đenovi pogrešila italijanska policija onda si fan Ivana Bogdanova. Osudiš li lomljenje Beograda, bakljade i huliganske tuče onda si žbir.
Na sceni je sistem oflje, lepljenje etiketa, uopštavanje. Na ceni licemerstvo i zviždanje iz gomile.

Nije ovo majstore, kažem mu, smrt “Utiska”.
Nije ni “Laku noć Srbijo”.
Nikako nije ni dno, jer ko padne i pobrlji nosem, obično se posle izvesnog vremena počne i pridizati.
Ne, od ovog nema dalje. Nema vaskrsnuća.

Dno smo već dotakli onog 5. oktobra, ali smo se uzdigli. Počelo je da (nam) sviće. Dobro, bilo je sporadičnih incidenata kao kad je tadašnji ministar kulture Lečić u TV studiju pitao Arkanovu udovicu: “Kako vam je”, onako sav sažaljiv. Ali se, kažem, jedno vreme, bilo i razdanilo.

A onda je Srbija (i njeno društvo u celini) pokošena opasnim virusom pala u postelju onog trenutka kad je zbog opaske “šta se sipa a šta ne sipa u traktor” kolektivno abolirala čoveka koji je ortačio sa vođom “Tigrova” i pretio upadanjem u parlament,  sa čarapom na glavi.

Ubrzo zatim su ona dva “radikalska očnjaka” ispali iz vilice i progledali posle 18 godina. Njima je, uz medijski vetar u leđa i ambasadorsko dizanje morala, svanulo a Srbiji (i njenom društvu u celini) smrklo. Umrla je u teškim mukama.

Ovo, sa inaugurisanjem Jelene Karleuše u vrhovnog etičara, je parastos.  Nekrolog i SANU i Beogradskom centru za ljudska prava, i Latinkinim liberalima i Dobričinim nacionalistima, i Šumadiji i Krugu dvojke. Paljenje sveća svima nama. Poslednja molitva za duše.

Kako drugačije objasniti da je pola onih koji znaju da čitaju pobenavilo za Karleušinim otvorenim umom. Šta je nagazio političar koji se kleo u isplaženi Džegerov jezik Opširnije »