Sinišu za predsednika
Sve što je Rasim gradio poslednju deceniju, Adem je srušio dok si rekao tufahija pa je Sahmir morao da šalje tekst himne najmlađem Ljajiću.
Ovako bi, u najkraćem – da ne duljim, moglo da se prepriča ono što svi znate i o čemu je mišljenje dao svako ko ima dupe.
Zašto i ja, velim, koji osim onoga na čemu sedim dok ovo pišem imam i stav a i ekstremno sam netolerantan na logoreične mudrace koji ništa suvislo ne kažu – ne bih prozborio koju.
Svi vi koji mislite da će ovo biti priča o fudbalu, nacionalizmu, verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti, srbovanju ili četnikovanju odmah prekinite da čitate tekst. Ne pada mi na pamet da polemišem.
Elem.
Čoveka držite za reč, dok ga ne uhvatite za ponos.
Mlađani Ljajić je svom guruu upravo to ponudio. No Siniša ne bi bio "stvarno najbolje" da svako malo hoće da prlja ruke. Učinio je ono za čime je ova država vapila, pa brat bratu, jedno dva’es godina. Ma više.
Nije on (samo) pokazao da ako već (pristaneš da) igraš za reprezentaciju moraš i himnu da pevaš. Nije (samo) želeo da napravi "kohezivni faktor" kako to vole da kažu sportski novinari.
To što neko poštuje Ustav ne znači da je dobar predsednik ali ako ga ne poštuje automatski znamo da nije dobar. Nije bitno ko je kakav igrač i koje je nacionalnosti, ko igra za Srbiju mora da peva himnu Srbije. Tačka.
Šta je sledeće: iz ličnih razloga neću da nosim grb FSS-a, iz verskih mi smeta dres, iz estetskih me nervira žena centralnog beka? Opširnije »
Ja gajger, ti gajger, mi gajgeri
Ljubav, kašalj i sirotinja se ne mogu sakriti – svedoče oni koji su napisali stih, bar jednom umokrili čarape i osetili tup bol u stomaku na tugaljiv dečiji pogled.
Svi ostali tvrde da je mirisu reš pečene mlade prasetine nemoguće odoleti.
Zato se i služi vruća.
Otuda, valjda, i ona da sit gladnom ne veruje.
Potopljeni ulaz u brod-restoran sa fotografije dokaz je bahatosti i nemarnosti, u isto vreme. Tako jako ime, glomazna građevina i prilaz oko kojeg bi se vlasnik do jutra preganjao da li je do pola u vodi ili iznad vode.
Metaforična, zašto ne i plastična, slika stanja u društvu.
Pamet je, naime, jedini resurs kojim su svi prezadovoljni i čik mi nađite čoveka na ovom belom dunjaluku koji kuka na Boga zašto mu nije dao koje zrnce više. Pronalazač ima blagoslov da mi puca u kolena.
Problem nastaje u procesu razmišljanja koji je, i za one koji nemaju zakržljale sive ćelije, komplikovana rabota. Valja se pomučiti a ne sedeti i pasijans otvarati.
Dakle, treba postaviti premisu, pa na nju (najmanje) jos jednu uz esencijalni preduslov odstranjivanja sujete hirurškim putem.
Ako činjenice ne odgovaraju istini ili tezi koju taj odbareni želi da ispostavi – tim gore po činjenice. Pa tako dolazimo do pogrešne konkluzije.
E tu Bog diže ruke a đavo oštri rogove.
Jerbo, raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija, reče Džoni još onomad ali ga političari nisu slušali pa ovih nedelja udaviše saopštavajući nam da će se iznova žrtvovati za dobro njih, pardon svih.
I počeše da detektuju probleme.
Priznajem, savršeno im ide.
Uočili su Opširnije »
Slavica, marica i fudbalica
Da li ste nekad probali da pastu vratite u tubu. Neće, a?
E, pa ‘oće. Biva i to u Srbiji majci. Ko ne veruje neka pita socijaliste.
Nema nikog, osim počivšeg Slobe, koji nešto kuka ili prebira po novčaniku zbog krize i oskudacije. Uspeli su, čak, da svo ono perje koje smo (ili smo mislili da jesmo) prosuli 5. oktobra, sakupe i vrate u jastuk.
Sad spavaju k’o jagnjad.
"Rodi me majko srećnu pa me baci u koprive", izreka je skovana baš za njih. Ili za Đukić Dejanović.
Visoka štikla, ruku na srce, nije izmišljena zbog nje ali je ona nesebično rabi. I to volontirajući na mestu predsednika Skupštine. Sad će, o svi sveti oci, volontirati i na mestu predsednika Srbije. Jes’ tri meseca, ali i to se piše.
Ima nas i koji pamtimo. Na primer, izbornu krađu 1996/97 u Kragujevcu. Ili prisustvo promociji knjige Slobodana Miloševića nekoliko dana pošto je izabrana na mesto trećeg čoveka u državi. Ili podatak da je bila među odanim saradnicima koji su proveli noć u Vili Mir kad je Čedica ‘apsio Slobicu.
Ergo, činjenica da će ona sad biti i v.d. predsednika Srbije nije dokaz da je Srbija zrela za psihijatra, mada ima nezanemarljiv broj simptoma koji na to ukazuju, već praktična primena maksime da je politika veština mogućeg.
A ovi na vlasti su vešti, to im se ne može osporiti.
Predriblali su pre četiri godine radikale pa je cena plaćena Slavičinim spikerisanjem u parlamentu. Sad, kad Bota šutira kao u 21. godini i kad Tomi hoće da ćušne kroz noge, Slavica mora stati između stativa.
I stajaće ona, čvrsto. Pa kad kramponi pomažu fudbalerima da ne proklizaju, onolika štikla će njoj sigurno pomoći da se dobro ukopa. Biće to pravi katanaćo, što bi rekli Italijani.
No, bojim se da samo katanaćo i ukopavanje neće mnogo pomoći.
Hoću, bre, da reknem da pošto nema nekog novog Fijata, a ima novog Tome, mora biti Opširnije »
Opera za tri groša
Za 2012. sumnjaju da će da bude "ona" godina. Em se, vele, kalendar naroda Maja završava te godine, em se u još nekoliko civilizacija ova godina označava kao "kraj sveta", em je Roland Emerih 2009. snimio film na ovu temu. A i redovni izbori u Srbiji planirani su te godine.
Tad će se, prognoziraju oni koji gledaju u zvezde i starospise, priroda pobuniti protiv čoveka, a građani Srbije protiv teškog života.
Insajd
Ali, nisu ni oni gore u foteljama naivni. Potrudiće se oni da narod ne zaćuti (sve sećajući se Obrenovića), da ima hleba i sa hlebom igara (čitaj izbora) koji su mogući i godinu ranije. Dakle, 2011, kako ovi koji sve više vladaju a sve manje upravljaju ne bi rizikovali.
Jer, šta ako 2012. bude (još) gore ili ako se, ne dao Bog, obistini Opširnije »
