Na „istoku“ i „zapadu“ ništa novo. Na „severu“ i „jugu“ stara priča.

I kad smo kod priče, onoga o čemu se najviše priča, najmanje ima. Staro je pravilo.
Dakle, i u Srbiji (opet) ništa novo.
Misli se na obračun sa huliganima i nasilnicima. Koji se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…

Od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Sranković pomenula u, bar prve dve, emisije procesuiran i uhapšen nije niko. Slovima niko, brojem nula.
A reagovali su svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

E, da, pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Tako je prošle nedelje uhapšen i Dragan Đurđević, poručnik Vojske Srbije, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je sa grupom navijača FK Partizan pretio smrću novinarki B92.

I opet se od drveta nije videla šuma.

Naime, kao što svi ljudi nisu isti. Kao što su sveštenici kao bandere: dakle, ima i krivih, i trulih, i onih na kojima žice za stuju samo vise. Kao što kad neki stanovnik romskog naseljla opljačka trafiku svi kažu da je trafiku opljaškao rom. I pogreše. Tako i sad svi pominju oficira Vojske Srbije. I pogreše.

Niti je trafiku opljačkao (bilo koji) rom, niti je loš (bilo koji) pop, pa nije ni pretio (bilo koji) oficir. Već čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti. I procesuirati.

Ali treba uhapsiti i procesuirati i one čija je imena i prezimena pomenula Brankica. Njima dodati i one koji ih ne hapse. Pa onda one koji ih ne procesuiraju.
I tako začepiti usta onima koji (samo) osuđuju.

Prvo vlast nije radila ništa. Godinama. Onda su neki klinci i neki odrasli sa mozgom klinaca ubili onog nesrećnog Francuza. V.d. državnog tužioca je (samo) pretio. Zabranom navijačkih grupa. A pojedinci, sa imenom i prezimenom, su nastavljali svoje i „njihove“ rabote. Veoma unosne.

Pre toga su paljene tribine, prebijani i ubijani navijači od strane huligana koje neki zovu i navijačima. Fudbal? Ma, daaajte, molim vas.

Još ranije je u vozu zaklan Bojan Majić, pripadnik navijačke grupe Invalidi Voždovac. Aleksandra Radovića iz Opova, navijača Crvene zvezde, 30. oktobra 1999. pogodila je svetleća raketa ispaljena sa južne ka severnoj tribini stadiona Partizana. Aleksandra Panića, navijača Partizana tokom tuče dve grupe „navijača“ usmrtio je nožem “navijač” Crvene zvezde jula 2006. godine na stadionu FK „Žarkovo”.

Još, još ranije…

Onda je Brankica napravila novu seriju emisija Insajder. O „navijačima“. I o “državi“. Vlast opet nije radila ništa. Brankici su stizale preteće poruke. Tek onda je policija privela sedam osoba, od kojih su tri maloletne, zbog sumnje da su ugrozili sigurnost autorke.

Mooogo pre toga, kaže legenda, Englezi su izmisli stadione da im pijani (i nezadovoljni) radnici ne bi izlazili na ulice.
Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. u svim zemljama zapadne Evrope pojavljuje se fenomen fudbalskog navijanja. U to vreme u Srbiji cveta socijalizam, velike društvene razlike nisu ni postojale. Kako svedoče hroničari onog vremena na stadion JNA, koji je prvi napravljen u Beogradu, a kasnije i na Marakanu, odlaze gotovo svi: deca, studenti, zanatlije, profesori, intelektualci, političari, radnici, naravno, i vojna lica. Može se reći da nije bilo mnogo besposličara, dakle, onih koji ništa ne rade, niti idu u školu, niti studiraju, niti na neki drugi način privređuju, današnji cinici bi rekli, našoj samoupravnoj zajednici.
Šta mislite kako je danas?

Pročitaj ceo tekst]]> http://www.nenadzoric.com/2009/12/kad-drzava-zakasni/feed/ 1