Bele zastave crne nam Srbije
Suviše poštujem Zorana Panovića da bih ga nazvao onako kako će ga targetiratisvaki iole pošteni čitalac, nepotpisanog, redakcijskog komentara u novinama koje on potpisuje.
Niti je taj epitet moj manir niti je (stvarno verujem u to) Pana „od tih“. Njegova odgovornost za uslovno aludiranje na rušenje ustavnog poretka, sve pozivajući se na zdrav razum, je kolektivna.
Možda nije ni pročitao tekst kojim otvara novine, što je neoprezno za poslovično oprezne Užičane ili je i on potpao pod uticaj gomile pa poverovao u njeno rešenje na prvu loptu, što je nesvojstveno osobenjaku kakav je Zoran.
Jedan drugi Zoran, kog citira i ala i vrana, tepa mu i kuso i repato i posthumno ga tumače najčešće neuke ništarije – savetovao je da ako neki deo tela zahvati gangrena pod hitno ga treba amputirati.
No, šta da radimo ako se radi o glavi?
Ma, amputiraj, horski urlaju „mislioci“ kojih se Đinđić stideo i za života ali iz (što pragmatilnih razloga, što sažaljenja radi) to nije hteo u oči da im kaže. No, nešto sam ubeđen da bi im se sad nasmejao u facu.
Tu reč pragmatično pominje i Danasov pisac iz senke u komentaru čiji naslov deluje kao vest: „Srbija se odriče Kosova“ ali je lid i telo te „vesti“ nedvosmisleno sugerisanje da Srbija treba da amputira Kosovo zbog (pazite taj kumrovački manir) „interesa velike većine građana“.
U daljem elaboriranju osvešćeni autor (ili možda čitava grupa jer ovako pronicljivo rešenje ne može da smisli samo jedan mozak) sugeriše da je svaka borba uzaludna.
Poraz je neminovan, kaže ovaj strateg, i to poraz dramatičnih razmera i civilizacijski pogubnih posledica.
Dobro, genije, da vidimo šta ti to tačno nudiš.
Šta ta velika većina građana dobija ako te posluša?
Toga u tekstu, naprosto, nema.
Svakako, provlači se to kao eho, duh koji lebdi između rečenica i upućuje da, eto, neće više biti bremena o vratu. I ovog velikog poraza koji citirah.
Uprošćeno, ako se Kosova manemo na vreme možda „magare i ne lipše dok trava ne ozeleni“ a što ga se kasnije manemo veće muke ima da pretrpimo. Iliti, nikakva korist, manja šta.
Fraze, znači.
Međutim, strateg tu ne staje već predlaže da osim odricanja treba raditi na smanjivanju međuetničke distance i iskorenjivanju stereotipa. Lično, nemam ništa protiv da se te tenzije spuste ali, poučen prošlošću, mislim da je za to slaba vajda.
Dakako, za razliku od Danasovog ubojitog pera, nisam za odustajanje. Neka bude borba neprestana.
No, ono što me tera na ovakvu vrstu sumnje je sam ton teksta i izbor reči.
Ovo sad više nije ono „kumrovačko pismo“ već politički korektan govor tako prepoznatljiv u projektima koje su poslednjih 20 godina finansirali fondovi s one strane obale i od kojih su pojedinci napravili karijere, živeli jako lepo a pomirenja, iskorenja stereotipa i smanjenja tenzija nije bilo.
Mislim da znam i odgovor zašto je Opširnije »
Holandski scenario
U politici, čini se, ne važi pravilo da se, dok je u toku, ne sme uticati na sudski proces.
Pa je one koji su pomislili da će neka ozbiljnija priča i tenzije na Kosmetu sačekati savetodavnu odluku Međunarodnog suda pravde o samoproglašenoj albanskoj nezavisnoti prvo, još jednom, razuverio Milo Đukanović. A onda i Piter Fejt, administrator takozvane civilne misije EU na Kosmetu.
"žPraktične koristi"
"žStrategija za sever Kosova", naziv je plana kojim civilna misija i vlada u Prištini žele da uspostave kontrolu nad severnim delom Kosmeta. Formiranje zasebne opštine Severne Kosovske Mitrovice je, prema ovom dokumentu, najvažniji korak u nastojanju Prištine da uspostavi vlast nad severom i da se Srbima koji tu žive akcenat stavi na "praktične koristi" od decentralizacije, kako bi se zaobišla činjenica da "osnivanje nove opštine Severna Mitrovica označava i prihvatanje nezavisnosti Kosova".
Fejtova strategija predviđa i pojačano Opširnije »
Evropski blickrig
Još “samo” da Mladića i Hadžića isporuči Haškom sudu i Srbija u svojoj agendi neće više imati ništa pod stavkom: moramo uraditi. Dobro, treba popuniti i upitnik koji će dobiti od Evropske komisije. Ali, da sad ne sitničarimo. Pominjemo samo "krupne ribe" i " krupnije korake". Posle kojih će moći da u EU bane "bez da se izuva". U prošli utorak se samo najavila, kao dobar komšija, i rekla: Evropo, dolazim!
Zbilja, posle čina zvanične predaje zahteva za članstvo u Evropskoj uniji koji je premijeru Švedske Fredriku Rainfeltu, čija zemlja od januara naredne godine predsedava Unijom uručio Boris Tadić, predsednik Srbije – lopta je na strani 27-orice. Sad od njih zavisi. Više nego ranije.
Od stidljivice do vile
Da li je baš tako.
Ne računajući poslednjih nekoliko nedelja, niko nije mogao da pretpostavi da će stvari teći ovim tokom. Da će biti odmrznut Prelazni trgovinski sporazum, da će posle gotovo dve decenije biti ukinute vize za zemlje Šengenskog sporazuma, i da će Srbija podneti kandidaturu za članstvo u EU, odnosno da će dobiti signal(e) da to učini. Baš sad.
Pominjani su samo Mladić i Hadžić. I rok za njihovo izručenje do kraja godine. Na sve ostalo se mislilo, ali se nije izgovaralo. Onako stidljivo. Kroz trepavice. Prestalo se i sa licitiranjima datumima.
Srbija se, dakle, ponašala prema principu: nisam vila da svijam oblake, već đevojka da gledam preda se, a ako ugledam pomenuti dvojac, odmah ću vam javiti. Nije ih (još) ugledala, ali je u nebo zagledanija više no ikad.
Pozovi Zorzija zbog EU
Sad ću malo da se hvalim.
Moram. Devojčice ko te hvali. Pa…malo mama, malo tata, malo i ja sama. Zato i Fantom mora da hvali Zorzija. Put Srbije u EU liči na onu priču o 1. maju. Ma, znate ono: kad je 1.maj? Pa, jebem li ga, petog, šestog… I tako svakog aprila. A nije prvi.
Zato je ovima iz EU dojadilo. Kolega Gregor Drnovšek sa RTV Slovenija bio je u Srbiji baš negde u aprilu ove godine i za potrebe svog dokumentarnog filma o navijačima sa Balkana razgovarao sa kolegom Zoranom Pavićem, nekim vođama navijača i sa mnom.
Film “Ognjene tribine” emitovan je na slovenačkoj televiziji u utorak 27. oktobra.
Preporučujem.
