Tomin (ne)zaštićeni svedok

Boris Tadić više nije ustaša. Sad je šalabajzer. Dokon čo’ek koji po ceo dan prebira po telefonskom imeniku ne bi li nekog nahvatao da sa njime divani.
Sve ovo se da zaključiti iz sinoćnjeg izlaganja Tomislava Nikolića u “Utisku nedelje”.
Ako mu je verovati a ja mu, uzgred, ne verujem ništa pa taman sve ovo pričao sedeći na vreloj ringli.

Veli tako Nikolić da mu je Tadić onomad prvo poslao SMS a pošto ovaj nije odgovarao morao je i da ga pozove. Pa još i da ga ubeđuje da se vide jer, Nikolić je zauzet čovek i nema on vakta da se bakće sa tamo nekim dokonikom! Reče još i da ovo nije prvi put da ga Boris zove a da on odbija.

E, zemljo otvori se, da propadnem od sramote kad je već Nikolić nema.
Tadiću se, naime, što šta može zameriti i pripisati, ali da je baš toliko pobenavio i da voli svako malo da ispija kafe sa čovekom koji ne zna da se smeje, nije i u to neće poverovati gotovo niko. Sem Nikolićevih snajki, koje saopšti, veoma brinu.
Jasno vam je, naravno, da je ovo samo još jedan primer Nikolićevog kompleksa i decenijske želje da bude neko.

No, nije ovo najgore što je Nikolić ovih dana rekao a sinoć ponovio. Prošle nedelje je na pres konferenciji rekao da je, kad je ranije pokušavao nešto da uradi iz Haga, Šešeljeva poruka bila: “javi to Simoviću”!
Kako piše novinar “PRESSa” on, međutim, nije direktno odgovorio na pitanje kako su ranije prenošene Šešeljeve poruke Milošu Simoviću, koji je sve donedavno bio u bekstvu, rekavši kratko: “gde vi živite”.

E tu je caka.
Olja jeste pitala i insistirala da sazna ko je (ne)zaštićeni svedok koji je navodno donosio Šešeljeve cedulje iz Haga, ali ni ona ni niko drugi, a još uvek ni istražni organi nisu pitali: kad je Šešelj preko posrednika slao poruke Simoviću?

Da li je to bilo pre ili posle streljanja Zorana Đinđića? Iz Nikolićevog izlaganja se može zaključiti da je to bilo posle jer je u jednom momentu rekao kako se Šešelj nije promenio odmah po odlasku u Hag već nešto kasnije.
Ako je bilo posle, zašto Nikolić nije prijavio Šešelja i tog posrednika tužilaštvu i policiji i rekao: oni znaju gde se krije Simović?
Ako je bilo i pre i posle atentata, bar je taj posrednik, ako Nikolić već kaže da nije, morao da zna gde se nalazi Simović, jel’ tako? Kako bi drugačije poruka bila preneta. Pa taman taj lanac imao i trećeg, i četvrtog Opširnije »

Istina vredna 20 godina robije

Od onog, filmskog, obračuna u predgrađu Zagreba, ranjavanja Sretka Kalinića i hapšenja Miloša Simovića javnost i mediji ne prestaju da se bave njima.
"žSimović i Kalinić u žiži", samo je jedan od pregršt naslova koji ako nije najbolji, onda je sigurno najtačniji. Ne da su ova dva "zemunca" u žiži nego u ove vrele i kišne letnje dane, kad je sretnih vremena sa naslovnih stranica virio miš iz brašna, žilet iz hleba ili drekavac iz kule Nebojša, umnogome olakšavaju posao urednicima. Naslovi se pišu sami.

Kalinić tako optužuje Simovića, navodno njegovu ženu, ali i samog sebe pričama kako je ubijao, sekao i mleo svoje kompanjone iz zločinačkog udruženja. Simović je, pak, "pucao da bi bio uhapšen", "zna ko je ubio Ćuruviju", "traži status svedoka saradnika", piše pisma državnim organima ili im preko advokata poručuje svašta nešto, svađa "Politiku" sa BIA, spasava Tomislava Nikolića od svilenog kumovskog gajtana, "optužuje Bojovića za plan o atentatu", a sve češće "zna političku pozadinu ubistva Đinđića". Da je malo stariji, rekli bi cinici, možda bi se osmelio da otkrije i Kenedijevog ubicu i kaže nam šta je stvarno Nemanja rekao Filipu Barbarosi kad ga je, ono davno, ugostio.

Kontraverze

Dakle, ima ovde svega i svačega, dimi kao što rekosmo na sve strane, pa možda zbilja ima i neke vatre. Problem je samo što dok jedni tu vatru tarkaju, drugi u nju duvaju, a treći ili četvrti u nju pljuckaju ili je posipaju vodom. Ima, svakako i onih, koji bi se rado posuli pepelom, ali, njega će tek biti.

I sad u čitavoj ovoj igri oko i sa vatrom treba biti pametan i videti šta je istina. Ko govori tu istinu. Ima li još nekih dokaza osim "majke mi" nekoga ko je osuđen na 40 godina robije i ko se sedam godina krio od pravosudnih organa. Ili, Bože oprosti, oni od njega, pošto nije mali broj onih koji upućuju ne baš blage kritike na više policijskih i pravosudnih garnitura, ne samo Srbije.

Pa se tako može pročitati da su Opširnije »

Obračun lica sa poternica

Uz kriminalce, bar na ovim "našim" prostorima (moderno: jugosfera), ide i vazda je išao folk.  Bar kao garnirung na sofri prepunoj ića, droge i somića. Zato čudi vest hrvatskih dnevnika, šapnuta ili izgovorena od tamošnjih policijskih zvaničnika, prema kojoj je Miloš Simović pucao u svog dugogodišnjeg jarana i "poslovnog" partnera Sretka Kalinića – zbog žene! Bojane Simović, koja je, opet prema navodima hrvatskih medija, bila kurir koji je donosio novac u štekove.

Hrvatski i srpski mediji ne javljaju da li je Kalinić zapevao: "Oj, jarane, jarane/jarani smo mi/ne daj, ne daj jednoj ženi/ da nas zavadi" ali je odmah posle dolaska policije i hitne pomoći do jezera u Rakitju, blizu Samobora propevao da nije onaj čije ime piše u pasošu već Kalinić (od prošlog utorka na adresi bolnica "Sestara milosrdnica", Zagreb) i da je na njega pucao Simović (od prošlog četvrtka na adresi KPZ "Zabela", Požarevac).

Čitav slučaj se dogodio kao prema scenariju dobrog filma. Trilera, koji bi u narednim nedeljama mogao da dobije i epitet: politički. Čuvar jezera u po bela dana nailazi na ranjenika, ovaj bunca i traži pomoć, ispostavlja se da je žrtva ustvari dželat i da mu je rane naneo ne tako vičan (ili namerno ne tako vičan) drugi dželat sa kojim je godinama drugima skidao glave, a sve "biznisa" radi.

Međutim, ono što je u ovom trenutku potpuno sigurno i činjenično tačno jeste da su ova dvojica baš ona dvojica koje policija juri već sedam godina, da na Kaliniću postoje dve prostrelne rane od vatrenog oružja iz Simovićeve ruke i da su dve gore pomenute adrese mesto njihovog trenutnog prebivališta. Sve ostalo (od razloga ranjavanja, preko lokacija skrivanja i pomagača do insinuacija da bi mogli da postanu zaštićeni svedoci) su nagađanja i špekulacije koje kasnije mogu biti potvrđene ali mogu i namerno voditi Opširnije »

Partija bez ideologije

“E, Srbijo šta si dočekala, da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990. jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.

Dakle, prošle nedelje je bio jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke.
Ili, kako sadašnji prvaci rekoše u plaćenom dodatku u jednom prestoničkom nedeljniku, “Dvadeset godina Srbije i Demokratske stranke”! Što je, i činjenično i novinarski, netačno.
Pa, recimo, mogao je i Bajaga u skorašnjim koncertima u Sava centru da napiše: 20 godina Bajage, Instruktora i Srbije.
Ali, čini se da je on ozbiljni od sadašnjih instruktora DS-a koji misle da je stranka isto što i država. Pa čak i da su jednako stare.

Elem, od 13 osnivača u stranci je samo (prvi predsednik) Dragoljub Mićinović, a od 22 člana osnivačkog odbora (u kome su bili i svi osnivači) trenutno je samo dr Ljubomir Tadić, otac aktuelnog predsednika.

Ova “stranka intelektualaca”, kako su je često nazivali, u startu je pokazivala da će joj buduću sudbinu određivati manje ili više tanka linija razgraničenja između slobode i neslobode, demokratičnosti i nedemokratičnosti -unutarstranačke i opšte. I posle 20 godina višestranačja jedina je stranka koja nema istog predsednika kao na svom početku.

Takođe, ona je stranka koja je najbolje, rekli bismo u tančine, osetila sve prednosti i mane koalicionog udruživanja, što berući plodove, što ribajući podove. Učestvovali su i na čuvenim demonstracijama 9. marta, što će im i dan-danas mnogi osporiti, ali i organizovali potpisivanje peticije za ostavku Slobodana Miloševića (početkom 1992.), što su im mnogi zaboravili. I, a za Srbiju je to nekako posebno bitno, to je i prva stranka čiji su članovi, među kojima i Borislav Pekić, dobili batine na demonstracijama ispred zgrade Televizije Beograd juna 1990.

Inače, Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke prethodilo je Pismo o namerama, Opširnije »