Selo gori, vrane na srednja vrata

Svak’ se češe onde gde ga svrbi. Nek se češe i treba da se češe. Mislim, kad već štedi vodu ili struju pa se ne kupa.

Problem nastaje kad na vrbi zasvrbi.
A on se i dalje češe. I neće da ode kod psihijatra. Bar psihologa. Ima dokonih i lokalnih paroha koji znaju po neku mudru da kažu: „Dela, sinko moj, smiri hormone“. Ili:“brate, iskuliraj“ onako da im bude još prijemčiviji.

O čemu ja to. Pa o ovima što se češu o srednja vrata. Ispade da je izlaz iz autobusa na srednja vrata najveći problem majke Srbije.
Ako je to glavni i jedini problem onda smo mi Švajcarska. Kvaka je u tome što nije i ne mere bit’.

No su im sive ćelije na tom nivou da druge probleme ne vide. Ili ih vide ali nisu kadri da ih formulišu.
Ma, iskreno da vam kažem, ne bi oni znali ni ovo da definišu no se našao jedan malo, nazovi, pametniji a svi ostali samo prepisuju. Videla žaba da potkivaju bivole, pa digla nogu i ona.  ‘Oće i oni da budu pametni. Ne biva to majstori. Ma jok, more.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce na Lovćenu“, rekao je Njegoš i pokazao, i time, svu svoju veličinu.

E sad, imate i one koji po vasceli dan bacaju kamenčiće na Cetinju i znaju da kažu ortacima džabalebarošima: „Ma, Njegoš, haha, ja samo da hoću, znaš kako bih pisao stihove i umotvorine. Evo na primer: Sto ljudi, sto ćudi, sto žena dvesta sisa. A, šta kažeš“. I on, nesretnik, misli da je mudar.

Elem, izvinite na ovoj maloj digresiji.

Da nije problem što je neko napisao na vratima „ulaz“, „izlaz“. Pa, šta velite, što li je to napisano? Ni u štalama ne piše: Milka, Ruza, Šarulja, Brena. No kravama pokažeš jednom gde su njihove jasle i one posle znaju same gde im je mesto.
Da to ne peče. A? E pa neka se češu dok ih ne prođe. Iskreno, neće proći, samo će leđa oderati.

Lepa je ta buna rođaci. Volim bune. Pa u vašim godinama se diže revolucija. Ali je cilj malo bofl.

Cilj, onih protivu kojih se kao diže buna, je uvođenje reda. E, sad, to kod naroda koji ceo dan provede čekaju narednu epizodu neke turske sapunice nije ni malo lako.
Šta, nije transparentno. Preskupo je. Neko se ovajdio. Istražiti. Kazniti.
Videh tri teksta o tome i milion i jedan post o srednjim vratima.

Veći je problem manjak autobusa. Klima uređaja u njima. Ispravne instalacije i kočnice. Broj sati koji vozač provede za volanom. Redovnost linija…
Nešto ne videh da je neko i o tome pametovao.

Koliko je pisalo o prljavim ulicama, neosvetljenim haustorima, arhitektonskom i urbanističkom haosu… kad se već bave komunalnim problemima.
Ko je pisao o onom manijaku koji je silovao Opširnije »

Beograd pamti, Moskva suzama ne veruje

Srbija je uspela nešto da promeni. Ovde čuda, više, ne traju tri dana. Već dan i po. Dmitrij Anatoljevič Medvedev, predsednik Ruske Federacije je došao, rekao šta ima i otišao. Sve sa smeškom. Nasmejani su bili i srpski političari, a ko će se poslednji smejati nije zahvalno prognozirati.

Gost je dobio šta zaslužuje. Ali i dosta toga pride, rekli bi cinici. Čisto da se pokaže da Srbi ne vole da škrtare. Barem na aplauzima. Domaćini su dobili onu milijardu koju su tražili. Potvrdu podrške za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Po prvi put javno sa ruske strane podršku evrointegracijama. Ali i, bar, jednu stvar pride. Koju nisu tražili. Ali, koga je moliti nije ga ljutiti.

"žUveren sam da će još dugo biti država u Evropi koje neće biti članice NATO, ali to ne znači da one neće učestvovati u pitanjima bezbednosti", rekao je ruski predsednik posle sastanka sa srpskom delegacijom. Boris Tadić, srpski predsednik sigurno zna šta znači ta rečenica jer je sa Medvedevim u četiri oka razgovarao 45 minuta duže nego što je predviđeno protokolom, a javnost je može tumačiti kao poziv Srbiji da uđe u novi sistem evropske bezbednosti po kome nijedna država ili organizacija ne bi trebalo da ima isključivo pravo da održava mir i stabilnost, ali i kao njet (sa velikm Nj) ulasku Srbije u atlanski vojni savez.

Slučajna i namerna simbolika

Inače, svanulo je u sedam sati. Nije bilo kiše kao nekoliko dana pre 20. oktobra ali ni beline kao dan posle. Iako su to mnogi očekivali "sunce u ovom gradu nije zasjalo kako treba". No, za nekoga ko (kolektivno) zaspi uz trubu, dobro smo ustali. Za neupućene, zaslugom političara koji su političkom odlukom postali menadžeri u Srbijagasu, Galenici i Dunav osiguranju orkestar od 100 trubača podsetio je 19. oktobra uveče na Trgu republike poreske obveznike da je sutra veliki dan. Polit-menadžeri su samo jednu stvar zaboravili. Da građanima kažu kako ih čaščavaju njihovim parama, kao i da Beograd nije oslobođen 19. već 20. oktobra i da ne se ne trubi dan ranije zbog njih već zbog bezbednosti ruskog predsednika. Opširnije »