Orlovi raširenih krila
Jao, sad ima da lete spermići na sve strane. Nažalost, ne zbog potentnosti srpske fudbalske reprezentacije, već zbog čiste sreće. Naravno, ona se u sportu podrazumeva, ali nije esencijalni faktor koji garantuje vrhunske rezultate. Potrebna je i sreća i rad. Koga je bilo samo prvih 20 i neki minut.
No, ko će to sad objasniti onoj ogromnoj, decenijama isfrustriranoj, većini srpske populacije kojoj je ova pobeda, makar i fudbalska, bila i te kako potrebna. Prva posle one nad NATO snagama, davnih dana.
To ti je Srbin. I njegov najveći problem. Glava. Taj voli pijanstvo više od bilo čega na svetu. A znamo kako pijan čovek percepira stvari. Najgore od svega je što nas ni neki budući poraz neće osvestiti. Pa, dobili smo Nemce. Sad možemo da gubimo narednih pola veka.
Elem, orlovi su ovom utakmicom, pokazali da su im krila maksimalno raširena. Bilo dam nam zbog toga redovno dosuđuju penale, bilo da su sad ponovo odškrinuli vrata nekom boljem rezultatu. To, veći i zapaženiji rezultat, jedino je, pak, moguć ako nam zamene celokupan DNK. Što, zna to i notorni pijanac, nije izvodljivo.
Obračun lica sa poternica
Uz kriminalce, bar na ovim „našim“ prostorima (moderno: jugosfera), ide i vazda je išao folk. Bar kao garnirung na sofri prepunoj ića, droge i somića. Zato čudi vest hrvatskih dnevnika, šapnuta ili izgovorena od tamošnjih policijskih zvaničnika, prema kojoj je Miloš Simović pucao u svog dugogodišnjeg jarana i „poslovnog“ partnera Sretka Kalinića – zbog žene! Bojane Simović, koja je, opet prema navodima hrvatskih medija, bila kurir koji je donosio novac u štekove.
Hrvatski i srpski mediji ne javljaju da li je Kalinić zapevao: „Oj, jarane, jarane/jarani smo mi/ne daj, ne daj jednoj ženi/ da nas zavadi“ ali je odmah posle dolaska policije i hitne pomoći do jezera u Rakitju, blizu Samobora propevao da nije onaj čije ime piše u pasošu već Kalinić (od prošlog utorka na adresi bolnica „Sestara milosrdnica“, Zagreb) i da je na njega pucao Simović (od prošlog četvrtka na adresi KPZ “Zabela”, Požarevac).
Čitav slučaj se dogodio kao prema scenariju dobrog filma. Trilera, koji bi u narednim nedeljama mogao da dobije i epitet: politički. Čuvar jezera u po bela dana nailazi na ranjenika, ovaj bunca i traži pomoć, ispostavlja se da je žrtva ustvari dželat i da mu je rane naneo ne tako vičan (ili namerno ne tako vičan) drugi dželat sa kojim je godinama drugima skidao glave, a sve „biznisa“ radi.
Međutim, ono što je u ovom trenutku potpuno sigurno i činjenično tačno jeste da su ova dvojica baš ona dvojica koje policija juri već sedam godina, da na Kaliniću postoje dve prostrelne rane od vatrenog oružja iz Simovićeve ruke i da su dve gore pomenute adrese mesto njihovog trenutnog prebivališta. Sve ostalo (od razloga ranjavanja, preko lokacija skrivanja i pomagača do insinuacija da bi mogli da postanu zaštićeni svedoci) su nagađanja i špekulacije koje kasnije mogu biti potvrđene ali mogu i namerno voditi Opširnije »
Marija, Mister i Mizerija
- Šta je bilo juče sa Ganom?
- Izgubili smo!
- Ma, znam to. Čuda se, ipak, dešavaju.
- Kakva čuda? Izgubili smo.
- Ama, znam. Zato i kažem. Šta ćeš, moramo i mi nekad izgubiti.
- Nekad? Pa čoveče, izgubili smo četiri rata, Zvezda sledeće sezone igra u Čika Perinom kupu, Toma nam uzeo Gurija, a govore da ćemo i Maksi da izgubimo. Ovo nam je bilo sve ili truba.
- E, trube sam čuo. I ona sa Kosova ravnog će se čuti, ‘oće, ‘oće. Nego, bre, pitam te kako smo igrali? Jesu li nas sudije ponovo oštetile, majku li im zavereničku. Joooj, lepo im je spočitao Gadafi. Gledao sam živo popodnevno uključivanje sa Farme, pa nisam pratio ceo tok. Ko je bio najbolji pojedinac na meču?
- A to. Marija Kilibarda, jednoglasno.
- Braćala, ozbiljno te pitam
- Ozbiljni smo ljudi. Živa istina. Visoka, crna, zakopčana dovoljno, otkopčana taman. Opširnije »
Englezi na srpskim funkcijama
Vlast ne sme delovati samo u korist onih koji je vrše ili je podržavaju, nego mora postupati u opštem interesu. Da neki politički sistem ne bi bio pokvaren i korumpiran, kaže u jednom tekstu akademik Vojislav Stanovčić, moraju postojati osnovna pravila oko kojih je ranije, u nekom postupku postignuta šira saglasnost, i svaka vlast, pa i vlast većine mora svoju volju potčinjavati tim pravilima. „Takva pravila danas sadrže ustavi“, konstatuje ovaj dugodišnji profesor na Fakultetu političkih nauka.
Dakle, osnovna ideja je vladavina zakona a ne ljudi, pa je 2006. izglasan Ustav Republike Srbije koji u članu 6. jasno kaže da „niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima“.
Ko se pravi nevešt
U istom članu najvišeg pravnog akta stoji i da se „postojanje sukoba interesa i odgovornost pri njegovom rešavanju određuju Ustavom i zakonom“ pa je 2008. usvojen Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a Agencija je svim funkcionerima koji obavljaju više funkcija dala rok da se do 31. marta ove godine odluče za koju funkciju se opredeljuju.
Ali, ko još danas drži do slova na papiru, pa i ako taj papir nije običan, već je na njemu napisan ustav ili zakon. U Srbiji se već godinama sve radi prema principu „pravila smišljamo za druge, izuzetke za sebe“ te i ne čudi da Opširnije »
Za Evropu spremni
Šta je zajedničko Dinu Rađi i Vladu Divcu, Igoru Mandiću i Bogdanu Tirnaniću, Ivi Josipoviću i Borisu Tadiću, pa i Tuđmanu i Miloševiću. Ne, nije košarka. Pa samo su Tirnanić i Tuđman voleli fudbal koliko i osnovnu profesiju kojom su se bavili.
Odgovor je dao Goran Bregović čiji stihovi „mi nismo mogli zajedno/a teško nam je razdvojeno“, najbolje opisuju (istorijske) odnose Srbije i Hrvatske.
Pet krupnih pitanja
E sad, da je „tanka linija što spaja i razdvaja“ i nije baš. Poduži je spisak spornih pitanja a jedino što spaja je, u poslednje dve godine, jako dobra saradnja na polju borbe protiv organizovanog kriminala. I Evropa.
Evrointegracije su, čini se, bile i jedan od osnovnih razloga skorašnjih susreta hrvatskog i srpskog predsednika Ive Josipovića i Borisa Tadića, prvo u Opatiji a onda i u Briselu.
Pre ovog susreta Hrvatska je prešla put od nevoljnog priznavanja nezavisnosti Kosova preko svedočenja u Hagu i oproštajne posete Stjepana Mesića Kosovu. Još jedno krupno pitanje, koje je za sada, nerešiv problem je akcija Oluja jer je njenu godišnjicu srpski predsednik Boris Tadić svojevremeno nazvao danom velike tuge i nesreće, podsetivši da je u njoj ubijeno i nestalo dve hiljade ljudi i da je proterano 250.000 Srba, dok je tadašnji hrvatski premijer Ivo Sanader naglasio da niko ne sme baciti ljagu na Oluju koja je „sjajna i čista pobjeda, izvojevana hrabrošću i mudrošću” i koja se u Hrvatskoj slavi kao Dan pobjede.
Kad smo kod Sanadera, srpski premijer Cvetković je Opširnije »
