Moja komšinica “Obrazovka”

Nemam simpatije prema organizaciji „Obraz“. Valjda zbog toga što poznajem pravopis.
Priznajem, ne znam mnogo o njima. Nije mi se dalo da im pročitam program (ako ga imaju), ne poznajem nikoga od aktivista lično, ali sam formirao površan stav na osnovu nekih izjava i javnih nastupa njihovih vođa. Kažem, ne delim njihove metode delovanja, ali me previše i ne interesuju.
No, to je moje pravo.

Isto kao što mi je i obaveza da plaćam porez. A obaveze države, za uzvrat, da mi obezbedi sva građanska prava, kazni one koji mi ih (a i drugima, valjda) uskraćuju, pa i da neke ljude pohapsi, pojedine organizacije zabrani…I tako redom.

„Obraz“, ako dobro pratim medije (a pratim) nije zabranjen. Dakle, njegovi članovi i aktivisti su slobodni ljudi. Osim Mladena Obradovića koji je uhapšen pre „Parade ponosa“ i Krste Milovanovića koji je uhapšen neposredno posle. Ako se u maricama i ćeliji zagubio još neki njihov član, izvinjavam se što ga nisam pomenuo.

Tom logikom i članovima Ustava Srbije, koliko znam, slobodni ljudi mogu da osnivaju firme, da rade gde im volja i gde ih hoće, da navijaju za Zvezdu, Čelik iz Zenice (ako to još postoji), da veruju u dršku od metle i pokušavaju da pastu vrate u tubu. Mogu, bre, da rade sve što nije zabranjeno. Pa čak i da glasaju za Tomu Nikolića.

Elem, pomenuti Krsto Milovanović ima, valjda, izdavačku kuću „Narodno delo“. Ništa strašno, jel’ tako. Sve dok ne štampa nešto što poziva na rušenje ustavnog poretka.
E, pa izgleda da ovima sa „seks i grad“ televizije jeste strašno. U jučerašnjim vestima su dobar deo posvetili vesti da je pomenuta izdavačka kuća štampala knjige iz kriminalistike za studente Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Pa su tu izjave zvanička, pa analize, pa povuci, pa potegni. Jednom rečju: skandal.

Da još pojasnim: te knjige iz kriminalistike nije pisao Milovanović, nije on autor finesa kriminalističke taktike i teorije prevencije kriminaliteta, već štampar ili izdavač. Aman, ljudi. Gde je pamet.

Ali, hajde ti to objasni poštovaocima lika i dela Keri Bredšo. Čim si u Obrazu, nema bre da štampaš. A i onaj Muftija, kako mu je palo na pamet da kod Krste naručuje bilo šta. Kad lepo ima „Samizdat“.

Ili sam ja sve ovo što vam prenosim pobrkao. Možda se ovim prilogom htelo reći da jedan “Obrazovac” ipak ima svest o javnom dobru i trudi se da edukuje one koji će sutra čuvati javni red i mir. Ili se htelo sugerisati da policija sarađuje sa Obrazom. Ili nešto treće, Zverka bi ga znao.

No, bilo kako bilo, sad znam šta mi je činiti.
Kad uđem u kafić i na ono: „Izvol’te“, lepo kažem: „Molim vas, donesite mi podatke da li ste osuđivani, da li imate nameru da uradite neko krivično delo i budete osuđeni ili bar privedeni. Sve to mi donesite i za Opširnije »

Engleska trava doma mog

“Sramota!” To je bila najčešće pominjana reč danima posle prekida utakmice četvrtog kola kvalifikacija za prvenstvo Evrope između Italije i Srbije u utorak, 12. oktobra, u Đenovi.
“Bruka. Dosta je bilo! Hoće li već neko stati na put toj hordi ludaka”, orilo se po medijima, na ulicama, internet-stranicama i forumima kao reakcija na divljanje huligana i pokušaj ubistva golmana Vladimira Stojkovića (pre); bacanje baklji, petardi, pentranje po plastičnoj ogradi i sečenje metalne ograde (na); i sukobe s karabinijerima (posle pomenute utakmice u Đenovi).

Horskoj osudi, priznavanju srama, žaljenju za vizama (koje će, navodno, biti ponovo uvesene) i generalnoj jadikovki nad zlom sudbinom pridruživali su se, gotovo, svi. Kao da su se trkali ko će pre da izgovori pomenute reči. I da se ubaci u gomilu, koja je najlošiji tumač istine.

Šta je (stvarno) sramota

Kako ne bi bilo zabune i pogrešne interpretacije ovih redova, da se odmah razumemo: pokušaj ubistva bilo koga, a pogotovo reprezentativnog golmana, divljanje i huliganstvo, su za svaku osudu. Da (kao neki državni funkcioneri) ne kažemo jezivu, ali svakako izraženu u adekvatnom broju godina u zatvorskoj ćeliji.

No, krivo sedi, pravo reci.
U Italiju je putovalo 2.000 ljudi, među kojima je bilo i onih koji nisu huligani, koji nisu ni navijači, već obična publika, a (najviše) 60 njih je izazvalo incidente. Ti huligani obrukali su sami sebe i nikog više. Cela (društvena) sramota biće ako ne budu kažnjeni.

Njihovo divljanje je problem (možda i sramota) italijanske policije, koju (u prvi mah) niko nije ni pominjao, a kamoli osuđivao za nečinjenje. Jer, kako ti karabinjeri uspevaju da izađu na kraj s daleko ozbiljnijim i brojnijim huliganima koji podržavaju Sampdoriju, Napoli ili Lacio, čiji navijači, uzgred budi rečeno, često imaju fašističke ispade.

Njihovo divljanje je problem (sigurno i sramota) srpskih ministarstava sile, a pre svega pravosuđa. Jer, kako Ivan Bogdanov, najupečatljiviji lik i personifikacija događaja iz Đenove, nije procesuiran posle četiri krivične prijave, pa je kao slobodan čovek mogao da pređe granicu? Kako od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Stanković pomenula u, makar prve dve, emisije niko nije uhapšen i procesuiran? Slovima niko, brojem 0. Pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Ali su i posle Insajdera, posle ubistva Brisa Tatona, posle upada pojedinaca na teren na onoj utakmici sa Austrijom i da ne nabrajamo više, reagovali svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija na političkoj sceni, pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

Tako je i sad. Staro je pravilo da onog o čemu se najviše priča najmanje ima. Obračun s huliganima i nasilnicima se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…
Najviše ima i uopštavanja.
„Nerede su izazvali navijači Crvene zvezde“. E, pa nisu!
Kao što onomad, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je pretio smrću novinarki B92, nije uhapšen oficir Vojske Srbije, već Dragan Đurđević. Kao što kad stanovnik romskog naselja opljačka bakalnicu nije tačno reći da ju je opljačkao Rom, već, na primer Ibro Ibišbegović. Čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti i procesuirati. Tako su, dakle, ovog puta, nerede u Đenovi izazvali ljudi čije podatke ima policija, previđa pravosuđe, a carinici klimoglavom kažu ‘Srećan put’.

A Italijani?

Onda je tu horsku idilu kojom se zabavilo pola Srbije (zaboravljajući na nestašice mleka, neuplaćivanje plata, doprinosa, a najčešče i jednog i drugog, skok kursa, pad investicija, otkaze, loše puteve…) narušio portparol UEFA Rob Fokner Opširnije »

Poraz po glavi stanovnika

Deset godina od demokratskih promena, kad ozbiljni pojedinci i familije, da ne govorimo o kompanijama i državama, podvlače crtu i donose zaključke gde su, kuda će i kako dalje, u zemlji Srbiji se neuporedivo više pisalo, pričalo i dodatno analiziralo dešavanje na sam dan 5. oktobra 2000. O deceniji koju su, očito, raščerupali tajkuni, proćerdali političari a ostatak pojeli skakavci, gotovo da nije ni bilo reči. Srpsko društvo je, dakle, bačeno u nokdaun. Bez obzira na ovu lošu vest kojoj nema mesta u prigodama na okrugle datume, sudija je počeo odbrojavanje. Pet dana kasnije, u deset sati pre podne, konstatovao je nokaut.

Poraženi su lezbijke, gejevi, bi i transseksualci, ultradesničari, huligani, vlast, opozicija, tradicionalisti, evropejci, pravoslavci, ateisti, poštena inteligencija, neuki, starosedeoci i došljaci. Najviše od svih poreski obveznici, koji su plaćali sve one eksperimente i koji će platiti i ovih, preliminarnih, milion evra štete koju su napravili huligani.

Pobedili su aktivisti. Odnosno, profesionalni zastupnici svih socijalno, seksualno, rasno i politički ugroženih grupa.
I Ivica Dačić (bez imalo cinizma) čija se policija, za razliku od one Miloševićeve, ponela krajnje profesionalno. Pre svega časno.

Dva sveta

U danu kad je u Beogradu održana (zvanično) prva Parada ponosa koja je trebalo da ukaže na težak položaj LGBT populacije (prema jednima) odnosno, da populariše seksualna opredeljenja koja nisu u skladu sa većinskim uverenjem u srpskom društvu (prema drugima) bilo je paradiranja svega i svačega ali ne i Parade. Oni ponosni, sa svih strana i svih opredeljenja, ostali su kod kuće.

Parada je, istina, zvanično počela nešto posle 11 časova u parku Manjež gde se okupilo ne više od 100 pripadnika LGBT manjine, nekoliko puta više građana koji su se solidarisali sa njima, isto toliko novinara, snimatelja i fotoreportera, nekoliko političara, stranih diplomata i Svetozar Čiplić, jedini ministar. Sve zajedno oko 1.000 učesnika na događaju koji, osim desetak zastava duginih boja, nekoliko transparenata i raznoliko obojenih noktiju pojedninih učesnica, ničim nije podsećao na slične manifestacije u Španiji, na primer.

Sve je, naime, ličilo na propao događaj sa koga se ne bi mogao napisati pošten lid, da nije bilo vesti koje su stizale spolja.
Dva sveta. Jedan gde se “kuliralo” u pauzama izjava koje su davali Čedomir Jovanović i Vensan Dežer, predsednik EK u Beogradu. Drugi gde se “ratovalo” iza prstena od 5.600 uniformisanih i sigurno još toliko policajaca u civilu, koji su obezbeđivali Manjež i okolne ulice.

Rekonstrukcija destrukcije

Demonstracije protivnika Parade ponosa počele su i pre okupljanja u Manježu, a za vreme i posle ove manifestacije lomljenje po prestonici, kamenovanje i sukobi sa policijom paralelno su se odvijali na više lokacija u gradu. Očigledno da deo građana Srbije nikako ne uspeva da nauči Opširnije »

Hvala Bogu i Mišelu Platiniju

Uz veliku želju, trud i znoj FK Partizan je ove godine u društvu 32 najbolja evropska kluba najviše zahvaljujući Bogu i Mišelu Platiniju.
Svevišnji ih je pridignuo svojom rukom da onako iznemogli posle 90 odigraju dodatnih 30 minuta i uperio prst na dvadesetak metara iznad prečke u koji su nepogrešivo pogađali gotovo svi penal izvođači Anderlehta. Pre toga je predsednik UEFA obavio najveći deo posla reformišući Ligu šampiona i ispunjavajući obećanje iz kampanje za izbor prvog čoveka evropskog fudbala kad je lansirao krilaticu „uzeti velikima i dati malima“.
Podsećanja radi, Platini je tada obećao da će Engleskoj, Španiji i Italiji oduzeti jedno od četiri garantovana mesta u najjačem evropskom takmičenju i omogućiti prvacima iz fudbalski nerazvijenih zemlja da imaju daleko lakši put u društvo najboljih.

Višeznačna isplativost

Tako je Partizan ove godine u četvrtom kolu kvalifikacija imao jaki Anderleht a ne prejaki Mančester Siti i Totenhem, na primer. Tako je onom penal završnicom, pa još u Briselu, obradovao „grobare“ ali i sve druge navijače iz Srbije kojima je ova pobeda bila preko potrebna kao lek za dugogodišnje frustracije nagomilane prečestim političkim i sportskim neuspesima od kojih su najnoviji Antićev debakl u Africi i gaženje međunarodnog prava u Hagu.

Dakle, Srbi su se, konačno, smejali. Zbog Evrope, prvenstveno. Smejala se i uprava kluba jer je Opširnije »

Tomin (ne)zaštićeni svedok

Boris Tadić više nije ustaša. Sad je šalabajzer. Dokon čo’ek koji po ceo dan prebira po telefonskom imeniku ne bi li nekog nahvatao da sa njim divani. Sve ovo se da zaključiti iz sinoćnjeg izlaganja Tomislava Nikolića u „Utisku nedelje“. Ako mu je verovati a ja mu, uzgred, ne verujem ništa pa taman sve ovo pričao sedeći na vreloj ringli.

Veli tako Nikolić da mu je Tadić onomad prvo poslao SMS a pošto ovaj nije odgovarao morao je i da ga pozove. Pa još i da ga ubeđuje da se vide jer, Nikolić je zauzet čovek i nema on vakta da se bakće sa tamo nekim dokonikom! Reče još i da ovo nije prvi put da ga Boris zove a da on odbija.

Eee, zemljo otvori se, da ja propadnem od sramote kad je već Nikolić nema. Tadiću se, naime, što šta može zameriti i pripisati, ali da je baš toliko pobenavio i da voli svako malo da ispija kafe sa čovekom koji ne zna da se smeje, nije i u to neće poverovati gotovo niko. Sem Nikolićevih snajki, koje saopšti, veoma brinu. Jasno vam je, naravno, da je ovo samo još jedan primer Nikolićevog kompleksa i decenijske želje da bude neko.

No, nije ovo najgore što je Nikolić ovih dana rekao a sinoć ponovio. Prošle nedelje je na pres konferenciji rekao da je, kad je ranije pokušavao nešto da uradi iz Haga, Šešeljeva poruka bila: „javi to Simoviću”! Kako piše novinar „PRESSa“ on, međutim, nije direktno odgovorio na pitanje kako su ranije prenošene Šešeljeve poruke Milošu Simoviću, koji je sve donedavno bio u bekstvu, rekavši kratko: „gde vi živite”.

E tu je caka.
Olja jeste pitala i insistirala da sazna ko je (ne)zaštićeni svedok koji je navodno donosio Šešeljeve cedulje iz Haga, ali ni ona ni niko drugi, a još uvek ni istražni organi nisu pitali: kad je Šešelj preko posrednika slao poruke Simoviću? Da li je to bilo pre ili posle streljanja Zorana Đinđića? Iz Nikolićevog izlaganja se može zaključiti da je to bilo posle jer je u jednom momentu rekao kako se Šešelj nije promenio odmah po odlasku u Hag već nešto kasnije. Ako je bilo posle, zašto Nikolić nije prijavio Šešelja i tog posrednika tužilaštvu i policiji i rekao: oni znaju gde se krije Simović?Ako je bilo i pre i posle atentata, bar je taj posrednik, ako Nikolić već kaže da nije, morao da zna gde se nalazi Simović, jel’ tako? Kako bi drugačije poruka bila preneta. Pa taman taj lanac imao i trećeg, i četvrtog Opširnije »