Srećna je nacija kojoj ovako počne godina

Miloš Vujanić (ponovo) u Partizanu. Oni su njega hteli još letos, on njih nije. Preciznije: nije hteo njihovu siću. Sad kad njega neće Grci, eto ga u Pioniru. No, kao što kažu podno Zlatara, „ljubav za ljubav, sir za pere“ te se i nije ljutiti.
Još nešto, ako hoće da na leto ode negde odakle ga neće oterati tako lako Vujanić će morati da igra za još manju siću nego što mu je letos nuđena i dosta bolje nego da je došao na početku sezone. Igraće, verujem, pa ni plasman u osam najboljih nije (toliko) nemoguć.

Igraće i Tadić. Samo da još malo ohladi ahilovu tetivu, skine štake, uputi nekoliko pozdrava naciji preko televizije i eto ga koliko u martu sa Dačićem na terenima. Jedan na jedan.

Gotovo kao Miki Rakić i Aleksandar Vučić. Stim što potonja dvojica ne igraju basket, ne pričaju o politici (kako reče Vučić) već su jako dobri privatno od kad ih je (opet reče Vučić) upoznao niko drugi do Nikita (Aleksandar Nikitović). I tako oni, ako sam dobro shvatio, pričaju o lepom vremenu, gladnima u Keniji, raduje ih što je ETA proglasila trajnu obustavu vatre… Naravno, srećni su što je Severina ponovo našla dečka.

Divno. Lepota u Boga. Srećna je nacija kojoj ovako počne godina. Čak i Mrka reče kako je Tadić pocepao njegovu nenapisanu (a rečenu) ostavku. Opet divno. Sve lepo, lepše, da ne kažemo levo.

Malo, ali samo malo, idilu kvari medijsko prepucavanje Jelene (potpredsednice) Trivan i Aleksandra Vučića. Oboje kao mantru ponavljauju samo dve reči: „Nećemo zajedno“. Nekako nas iskustvo uči da kad se neko ovoliko brani a da nije napadnut, kad odgovara i na pitanja koja mu nisu postavljena i još promukoše od sivnog ubeživanja, tu stvari nisu čiste.

Biće, dakle, tu još igara. A za hleb? Polako, duga je ova 2011.

„Dživdžana ripnula na pendžeru“

Šta je onaj koji vas ceni više no što zaslužujete. Budala? Pritom je svestan da to ne zaslužujete. Naivni zanesenjak? Ali i dalje to, uporno, čini. Senilni čikica?

Nije bio ništa od toga. Cenio nas je kao da smo duplo stariji. Obraćao nam se kao sebi ravnima. Polemisao, tačnije pokušavao da polemiše, sa nama. Balavcima iz “četvrtog dva”, gotovo beskičmenjacima.

Nije mu bilo bitno hoće li mu neko pripisati neki od gore pomenutih epiteta. Važno mu je bilo kako se on postavlja. I kako da ojača tu našu kičmu. A ostalo? Pa kom opanci kom obojci. To više nije bila njegova stvar. Važno da je dao sve od sebe. I da nas je, ne fore radi, oslovljavao sa „akademski građani“.

Za sebe nije mnogo brinuo. Važno mu je bilo da ima da čita („plašim se smrti jedino zbog toga što znam da ima još mnogo toga što nisam pročitao“), da je ono garderobe što visi na njemu čisto…O svemu drugom je bilo: „To će Zora“.

Znate onu sliku Rodenovog Mislioca. Često su ga tako zaticali. Potkočen. Zagledan u jednu tačku. Povremeno prođe rukom Opširnije »

Tri boje – populizam

Piše: Nenad Gujaničić, glavni broker Sinteza Invest Group

Ovogodišnji izlazak iz recesije protekao je u slavodobitnom nadgornjavanju domaćih političara ne bi li izlicitirali još koji delić procentnog poena rasta BDP-a pripisujući ga na konto, čega drugog do, svojih zasluga. U stvarnosti, mizeran učinak domaće privrede, u velikoj meri, nastao je kao posledica globalnog rasta cena resursa, dok se domaća nekonkurentna ekonomija ni sa slabljenjem valute većim od 10 odsto nije mogla ozbiljnije uhvatiti u koštac na međunarodnom tržištu proizvoda.

Ako se neko nadao da će globalna pošast, poznatija kao svetska kriza, ovdašnjim zvaničnicima doći kao dobar alibi za sprovođenje kakvih reformi našao se u debeloj zabludi. Čak i pojedine mere usvojene pod pritiskom MMF-a (kao npr. reforma javnih službi) gurnute su duboko pod tepih čim je nepoželjni gost odmakao dalje od praga. Umesto reformi čiji bi se rezultati ogledali u nekoj dalekoj godini, izabrani su Opširnije »

Opera za tri groša

Za 2012. sumnjaju da će da bude “ona” godina. Em se, vele, kalendar naroda Maja završava te godine, em se u još nekoliko civilizacija ova godina označava kao “kraj sveta”, em je Roland Emerih 2009. snimio film na ovu temu. A i redovni izbori u Srbiji planirani su te godine.
Tad će se, prognoziraju oni koji gledaju u zvezde i starospise, priroda pobuniti protiv čoveka, a građani Srbije protiv teškog života.

Insajd

Ali, nisu ni oni gore u foteljama naivni. Potrudiće se oni da narod ne zaćuti (sve sećajući se Obrenovića), da ima hleba i sa hlebom igara (čitaj izbora) koji su mogući i godinu ranije. Dakle, 2011, kako ovi koji sve više vladaju a sve manje upravljaju ne bi rizikovali.
Jer, šta ako 2012. bude (još) gore ili ako se, ne dao Bog, obistini Opširnije »

Radikalno zamajavanje

Ovi (na vlasti) su se, da ne upotrebimo onaj kafanski izraz, opet šalili. Dakle, od najavljene rekonstrukcije vlade, izgleda, ima samo rekonstrukcije izjava davanih koliko juče.
No, čini se da je ovog puta bilo namere. Pominjana su i imena.

Nećemo ići toliko daleko i pominjati prošlogodišnje izjave o “mogućnosti” rekonstrukcije i njoj kao “večnoj” temi, već ćemo navesti samo one svežije prema kojima bi “brza i odlučna rekonstrukcija vlade mogla da doprinese evropskim integracijama“ (Božidar Đelić) pošto „to radi većina evropskih zemalja jer se novim kadrovima upumpava svež vazduh“ (Rasim Ljajić) ali i zbog toga „što je ideja dobra i da treba raditi radikalnu rekonstrukciju ili je uopšte ne raditi“ (Mlađan Dinkić). Onda je svoju rekao i premijer Mirko Cvetković svedočeći nam iz prve ruke kako rekonstrukcija još nije na stolu ali nije isključena zbog smanjenja broja ministarstava.

Naravno da nismo zaboravili (pa to je nemoguće zaboraviti) na najave predsednika države da će se o rekonstrukcije razgovarati čim ga reizaberu u stranci. „Posle izbora u Demokratskoj stranci“, rekao je Boris Tadić, „mora se podvući crta i videti šta je sve urađeno do sad, da vidimo ko može da nastavi dalje“. Ko ne može, podvuče predsednik, neka radi nešto drugo.

I kad se Tadić, hvala Bogu, uspešno operisan probudio svi umesto: nazdravlje!, uzviknuše: Opširnije »