Nisu krivci primitivci, kriva je vlast
ili zašto nema Parlamentarnog kanala
Ljudi moji, kako je onaj Sizif bio srećan čovek. Što rekli u Kladnici kod Nove Varoši i Sjenice: cio mu život u rahatluku prođe. Gur’o onaj kamen – koji s pram naših muka više liči na klikerčić – i uživao. Mi, kažem, konstantno nešto guramo, plaćamo, izvlačimo na mišiće, glasamo da nam ne bi bilo gore (ej bre), kao ona Zmajeva Jututunska pesma, koja odprilike kaže kako još nije vreme, još nije vreme, a onda na kraju bude kasno.
U Skupštini Srbije danas je počeo sastanak predstavnika poslaničkih grupa sa direktorom Radio-televizije Srbije Aleksandrom Tijanićem o prenosima skupštinskih sednica na javnom servisu, glasi agencijska vest. Skupština Srbije prošle sedmice je svoj rad vezivala isključivo za direkne prenose na RTS-u, pa su sednice bile skraćene i odlagane zbog prenosa teniskih mečeva na javnom servisu. I sad će oni tamo da raspredaju, da se dogovaraju, kalkulišu i opet će doneti neko "privremeno rešenje".
Zašto može prosto, kad mora komplikovano. Prvo su ukinuli Treći kanal. Onda su doneli zakon, raspisali konkurs i dodelili nacionalne televizijske frekvencije. Ko će tada još da mislio i o Skupštini Srbije. Još nije bilo vreme. A onda se sad – kad RTS praktično nema drugi kanal jer ili prenosi skupštinske sednice ili Šeselja, retko i tenis, kao ovoga puta "“ neko setio da više ne može tako. Ustvari, lako bi oni sa RTS-om, nego ne mogu sa opozicijom, pa se taj neko setio da ukine prenose. Jer se kao ne može, drugčije, sa opozicijom.
Da se razumemo, nisu krivci primitivci, već vlast i nesposobna skupštinska većina. Još nešto, nije kriv ni RTS. A najmanje su krivi TV prenosi, koji su – nekako su to zaboravili ovi na vlasti "“ demokratska tekovina oko koje smo se onoliko klali sa Miloševićem. A sad bi da ih nema jer ne mogu da umire radikalske poslanike. Da je ovo tačno, potvrđuje i činjenica da niko ne pominje otvaranje Parlamentarnog kanala koji bi celodnevno prenosio sednice parlamenta pa Tijanic ne bi morao ni da pregovara. Ovako je stvorena lažna slika o neefikasnom parlamentu, malom broju ljudi koji gladaju prenose i nemogućnosti RTS-a da prenosi sednice.
Korov nikne gde god stigne i to je poznata stvar. Problem je daleko veći što niko ne zna kako taj korov da pokosi. Jebi ga, nema muškog u kući.
Tirke, nije ti ovo trebalo
ili – umesto ture viskija
Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj "“ nije podrazumevajuće da se saglasite sa njim "“ svega što napiše Bogdan Tirnanić). Ja jesam. Ovo je moj dug NJEMU. Zakasneli, nažalost. (Imao sam neke, sitnodušne, probleme u redakciji. Čisto tehničke prirode koje su otklonili moji prijatelji programeri).
“E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke”, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje "Dnevnog Telegrafa".
Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca. A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.
Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u "Telegrafu" pisao u "dubokoj penziji".
Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, "Ateljeu 212". Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212.
Da, i da je Milju Vujanović video golu.
A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom.
Dakako, voleo je i viski. "Šta piješ?", pitao me je u pomenutom bifeu za vreme mog prvog intervjua. Sa njim, naravno. "Isto što i vi", rekao sam. "Ali ja sam pijanac", dodao je. "Miro (ili kako je već oslovio konobaricu) dva viskija", naručio je. "E, hvala ti. Bog će ti plati", našalio se kad je piće stiglo. "Ja ću da platim", zavapio sam. "Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar", rekao je.
Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz "Džek" i cigaretu.
Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam ja "pronašao" , ustvari Johan Krojf, ne igrač ,već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezulate i koji je poštovan. Ali i čovek koga svi više pamte "iz igračkih dana". Naravno, i tada je to za mene bio "totalni fudbal", kad smo već kod Krojfa.
Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova. Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. Lako ih je bilo razumeti, ali ste za neke morali da imate pred znanje. Pisao je o klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, politici, Cipiripiju, …
Što reče Magični Ćira, bio je od onih koji su "živeli da bi pisali", stim što je Tirke, opet ću se složiti sa Magičnim, ovu frazu svatio preozbiljno. I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave i piše, piše…
Iako nije imao formalno obrazovanje ("žja sam ti nekvalifikovana radna snaga", rekao mi je na tom intervjuu) bio je najobrazovaiji čovek za koga sam čuo.
Video sam ga još dva puta. Prvi kad sam mu prodao STATUS kod "Ruskog cara" i drugi put u Interkontiju na nekom prijemu.
Nisam stigao da mu platim ono piće.
Tirke, ovo ti stvarno nije trebalo. Sad ću ti još pola veka dugovati onu turu viskija.
Jebi ga, nećemo se skoro gledati.
Srpski zlatousti političari
ili kako je (srpski) novinar postao drvo
“Opet su jutros napali novinare. To im je hvala za ono što su prećutali” "“ reče jednom davno Duško Radović. Poučen sadašnjim iskustvom, tvrdim da nije problem u "njima" (političarima, najčešće) već, prvenstveno, u novinarima. Zašto su im to dopustili. E…
Mene danas na konferenciji za novinare Andreja Mladenović, portparol Demoktarske stranke Srbije pita da li sam ja novinar ili građanin. I novinar i građanin, Mladenoviću. A vi?
Zašto me to pita? Zato što je navikao da novinari dođu na konferenciju za novinare, saslušaju šta neki stranački funkcioner ima da kaže, to zapišu i nose u štampariju. Kao da su stranački funkcioneri faraoni, božiji izaslanici koji su do malopre bili vezani pupčanom vrpcom za Boga. Dakle, sa njima se ne polemiše, njima se ne postavljaju pitanja – pogotovu ona (koja njima mogu da budu) provokativna, jer, kad te gromade progovore, automatski se prospe pola kilograma zlatne prašine iz njihovih usta. Tvoje je da je samo pokupiš.
Mladenović, mladi lav DSS-a je samo primer koji potvrđuje pravilo, dakle nije usamljen slučaj. Evo, nešto bajati, primer od prošlog petka. Članovi, najverovatnije, pres službe predsednika Tadića, prvo obaveste novinare da u osnovnu školu koju će posetiti predsednik dođu najkasnije u 11.15h, na licu mesta kažu da predsednik stiže u 12.00h (kasnio je je najmanje 20 minuta), odgovaraju kako neće biti vremana za novinarska pitanja, da će možda biti pitanja (jer je fina atmosfera, deca se igraju, došao i Divac), šetaju nas iz prostorije u prostoriju (kako bi kamere i fotoaparati što više snimili predsednika) i na kraju nam ipak "dozvole" da nešto i pitamo. Ma, more…
Pitam ja tu nešto, predsednik se malo uzjogunio ali odgovara. No, od pod pitanja ili nekog drugog pitanja nema ništa. Čim poluotvorim usta, ovi iz pres službe polete sa povicima: Gospodine, gospodine… mašući onim ručicama kao da se dave, a u stvari hoće da me spreče da nešto pitam vožda, pardon, predsednika. Ma more…
Dakle, kad Nenad Popović, predsednik ekonomskog saveta DSS-a (da, da imaju i oni ekonomski savet) kaže kako će njegova stranka predložiti ponovnu proizvodnju Yuga i Zastave 101 (koji su, uzgred budi rečeno, pre nekretnine nego automobili), tražiti da svi javni i državni službenici kupuju samo program automobila iz Kragujevca (a oni dođu na konfereciju u luksuznim limuzinama i odela iz Pirota u životu nisu videli a ne obukli) i predložiti da se carine na uvoz stranih automobila vrate na 20 odsto jer "mora da se čuva domaća proizvodnja" novinar to lepo treba da sasluša, zapiše i, kao što rekosmo, nosi u štampariju. Što brže može jer je šteta da građani što pre ne saznaju kako će, ostvare li se ove najave (ne dao Bog) ponovo put Crne Gore za neki polovan golfić, pa će ga nekako preregistrovati. Pitanja? Nema pitanja, zlatoustima se ne pogovara.
Ili, kad predsednik države kaže kako je fizička kultura u školama jako važna i najavi nacionalnu akciju u beogradskoj školi koja ima sale, koševe, opremu, vi kao novinar ne možete da pitate kad će posetiti neku školu u unutrašnjosti koja nema ni obruč prikovan za neko drvo pored škole, jer svita skoči na vas. "Dovoljno vam je i ovoliko", kao da kažu. E baš vam hvala…
Vi ste onda totalno zbunjeni. Ovaj vas pita da li ste novinar ili građanin (jok, ja sam mali zeleni sa crvene planete, pa sam malo svratio). A vi se pitate da li je onaj što je pristao da vam odgovori na pitanje (najčešće ne odgovori na to pitanje) predsednik, poslanik, ministar ili Mik Džeger. U najmanju ruku Madona. Ako je Madona za mene izdvojila pet minuta, onda sam uspeo. Međutim, ako pak, nije Madona, onda sam totalno propao. I kao građanin i kao novinar. Kao građanin sam izabrao nekog da me predstavlja i pristao da ga plaćam ali ne smem ništa da ga pitam. Kao novinar sam propao još gore jer mi je uskraćeno pravo na sumnju, pitanje. Oduzeto mi je, osnovno, sredstvo za rad.
Kako da to promenim. Nikako. Za sopstveni medij nemam novca. Ovi postojeći neće da se "zameraju" jer "će nam ipak zatrebati" a ona manjina koji se na tako nešto i osmeli, ostaće bez pitanja, bez odgovora, bez prostorija za rad a redakcija bez oglašivača. Tako vreme došlo.
Najzad, ako čujete da su jutros ponovo napali novinare, odmahnite rukom. Sami su krivi.
Borisova “božja ruka”
Svi ste čuli onaj davnašnji opis prosečnog Srbina u tri reči "“ u se, na se i poda se.
Nastavimo li u ovom (ciničnom) tonu, možemo reći da taj prosečni Srbin za sve životne muke optužuje vlast (upotrebljavajući zamenicu "oni"), najčešće glasa za one koji su na vlasti (upotrebljavajući floskulu: u koga je vlast, u toga je i batina) ali i traži od nje (vlasti) da mu reši i najbizarnije probleme.
Ako nam ne verujete, proverite kod šefa kabineta ili direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije koliko se pisama koje svakodnevno dobijaju odnosi na probleme oko međa, korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi, nemarnosti i neljubaznosti opštinskih službenika, a ne bi se začudili da ima i onih koji se žale kako ih svekrva maltretira ili ih je tašta gađala pepeljarom.
Kad Boris Tadić na glavnom odboru Demokratske stranke izjavi: "Moja jasna poruka je da ćemo svakoga trenutka i premijer Mirko Cvetković i ja analizirati rad ministarstava i čelnih ljudi opština u Srbiji. Predlagaćemo mere i smene kada god to bude neophodno", onaj prosečni Srbin, a i neki pride, u znak odobravanja će mu aplaudirati. Njih zanima samo jedno, da imaju efikasnu i odgovornu administraciju na svim nivoima vlasti. Ovu tezu potvrđuje još jedna Tadićeva izjava sa pomenutog Glavnog odbora DS-a: "Sa građanima zajedno moramo proći ova iskušenja.
Znam da su ljudi Srbije spremni da izdrže svaku nevolju ako znaju šta je istina i ako znaju da oni koje su izabrali mogu da preuzmu odgovornost, da trpe i da ne beže od posla."
Šta kaže Ustav
Elem, iako su svi jednaki (imaju ista prava i obaveze), nisu svi Srbi prosečni. Tako će se naći i oni koji će zapitati: a šta kaže Ustav? Njih ne interesuje da li je Boris Tadić dao ovu izjavu kao predsednik Srbije, predsednik Demokratske stranke, bivši predsednik Vaterpolo saveza, sin akademika Ljubivoja Tadića, i da dalje ne nabrajamo. Sve ove apozicije određuju i drugo su ime za Borisa Tadića, ali je njegovo prvo ime – predsednik Republike Srbije.
Član 112. Ustava Srbije, u kome su navedene nadležnosti predsednika Republike, nigde ne kaže da on može da smenjuje ministre. "Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike. Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike", piše u članu 23. Zakona o predsedniku Republike.
Može li onda Boris Tadić da smenjuje ministre i ocenjuje njihov rad?
