Kako su Turci ušli u grad

a  Srbija postala Amerika

Srbija je Evropa. Ma, i šire. Amerika. Ne, neću vam pričati o „našoj dugogodišnjoj istoriji i civilizaciji“, Nemanji – Filipu Barbarosi – i srebrnim viljuškama, vodenicama i tarabama starim i po nekoliko vekova… Ma, jok, to ostavljam ovim ortodoksnijim. Ovde je reč o nečemu sasvim drugom.

Ružne slike razbojništava sa ulica, svirepih ubistava u porodici, maloletničke delikvencije i skaradni šou programi o kojima sam čitao, a kasnije putem satelitske i sad kablovske televizije gledao verujući da je to tamo negde na zapadu  – sve češće viđam u ovdašnjim medijima. Ovako nikad nije bilo. Ili je i bilo ali se nije moglo ni čuti ni videti van kruga od 30 kilometara, a danas nam je sve predostupno zbog ovih telelevizija, interneta, štampanih i on line novina – rečju tehnologija i globalnih čuda tehnike, koja dođoše i u naše selo.

Nikad nisam bio neko previše napredno dete, ali sam znao da u televizoru ne žive mali ljudi. Lampaš je bio u podrumu , a u dnevnoj sobi, na stočiću, crno-beli EI Niš. Ispod je bio stabilizator za stuju. Iza velika katodna cev. Slika je (često) „šuštala“ ali se nazirao lik Branka Kockice, Popaja Mornara i nekog dede na čije pojavljivanje bi svi prasnuli u smeh, onda uzdahnuli i izustili: E Čkalja, Čkalja. Najstrašnije što pamtim iz onog perioda bilo je pojavljivanje Gargamela i (kasnije) Azema Vlasija. U novinama isto. Slađan Šćepović dao pobedonosni gol za Partizan, Bajaga snimio „Pozitivnu geografiju“ a Svetlana (nemojte me držati za reč) opovrgavala vezu sa Vladanom Lukićem u nekom intervjuu.

Danas, kažem vam, previše ružnih slika i tonova. Čitam kako je „Marko Simeunović (18) iz Kraljeva umro prekjuče sat posle ponoći na odeljenju hirurgije kraljevačkog Zdravstvenog centra „Stude subotunica”, jer ga je te noći u parku kod Železničke stanice šesnaestogodišnji S. V. pet puta ubo nožem u grudi, a ubod u srce bio je fatalan”. Tridesetak minuta nakon što je Simeunović preminuo policija je pronašla osumnjičene S. V. i L. Đ. (18), koji je takođe učestvovao u sukobu, i privela ih. Maloletni ubica saslušan je u Okružnom sudu u Kraljevu i određen mu je pritvor do mesec dana. Prema rečima očevidaca, maloletnik je ubio Simeunovića nakon što je on odbio da mu da sok koji je kupio. Baš tako piše: maloletnik je ubio Simeunovića nakon što je on odbio da mu da sok koji je kupio. Opširnije »

Zid plača

#
Dragomir Karić, biznismen i zamenik predsednika Pokreta snaga Srbije na pitanje novinara „Press magazina“ kakav je njegov trenutni odnos sa političarima na vlasti odgovara – odličan, drugarski. Karić na pitanje istog novinara da li ima utisak da mu je neko od njih okrenuo leđa kaže: -Ne. Sa mnom se svi normalno ponašaju. Bilo je nekih situacija u početku. Recimo, ministar leti avionom, i slučajno Bog tako hoće, mesto mu je pored mene u avionu. I onda ga novinari pitaju šta ste pričali s gospodinom Karićem, a on kaže: „Ja sam spavao sve vreme, ništa nismo pričali.” I ja, šta da kažem: Ako ministar kaže da je spavao dva sata u avionu, onda ja to podržavam. Ministar nije pričao.

#
Ministar je, potvrđeno iz dva izvora – kao što vidite, spavao i nije pričao. Bolje i to nego da nešto kaže pa da posle ima probleme. Evo ministar finansija i državni sekretar Ministarstva ekonomije nikako da se dogovore koje pare idu za RTB Bor a koje za Zastavu. Na sve to Nebojša Ćirić, pomenuti državni sekretar objašnjavajući koje su koristi projekta „Staro za novo“ (zamena starih automobila za novi „punto“) reče kako će akcija važiti za sve polovne automobile, koji nemaju ekološki motor i nije važno da li oni vrede na primer 300 evra ili 1.200 evra, pošto će svi vlasnici za nov automobil ostvariti popust od 1.000 evra.

Izgleda da je i Ćirić spavao pa ga je neko probudio u nezgodnom trenutku. Jer, priznaćete, čovek se frlja sa 900 evra ko’ da je o starom papiru reč.

#
Mlađan Dinkić je juče na sednici Glavnog odbora izjavio da će prioriteti G17 plus ove godine biti borba za ublažavanje negativnih posledica svetske ekonomske krize, ubrzanje evropskih integracija, ravnomeran regionalni razvoj, decentralizacija i modernizacija Srbije. Dakle, sve ono što je govorio od 2000-te na ovamo. Pa mu vi, ako hoćete, verujte.

Dinkić je naglasio da je zadatak predsednika i članova Izvršnog odbora da stranku pripreme za sledeće izbore, koji će, kako je ocenio, biti održani u redovnom terminu 2012. godine. On je na sednici Glavnog odbora stranke istakao da je za realizaciju ovih planova najvažnija politička stabilnost. „Mislim da te stabilnosti ima. Radimo brže i efikasnije nego ranije“, kazao je on dodajući da u budućnosti mora biti još bolje kako bi se rešavali problemi građana.

A samo pre mesec dana isti ovaj Dinkić je kukao iz sveg glasa, izlazio iz pregovaračkih timova (ali ne i iz Vlade) i svedočio kako Vlada Srbije nema autoritet i autonomiju. Sva je prilika da Dinkić nije ni spavao, niti ga je neko probudio. Čini se da je čovek, naprosto, postao brži od brzine svetlosti (u promeni stavova, naravno) jer se brže vratio nego što je izašao iz Borisovog zagrljaja.

Ken Advertajzing

ili evo vam odgovori, pa prismočite

Iako je ovo Srbija, iako smo navikli na sve i svašta i toliko očeličili da “nas ništa ne može iznenaditi”, večeras sam, gledajući izveštaj sa konferencije za novinare povodom obeležavanja 19 godina od osnivanja Demokratske stranke, zanemeo. Bukvalno. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da sam čuo ono što sam stvarno čuo. Poverovao još nisam.

Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke, između ostalog, reče (parafraziram, razumite me – još sam u šoku) kako, eto, govorimo o reformi i uređenju države pa bi on zamolio novinare da urede i druge stvari, naprave plan tema i da ga, kako je naveo, kad poseti osnovnu školu i govori o dečijoj ishrani i školskom sportu, ne pitaju o, na primer, privatizaciji Telekoma. I? Pa, naravno. Ni vi ne možete da verujete.

‘Oće kamera malo da deformiše čoveka, ‘oće neki put i ton da zakaže (pa se slabije čuje ili „odzvanja“) ali da reprodukuje ono što niste rekli, neće nikako. Kako ja kapiram radnju fabule, čovek bi da ga, kad je u školi – pitaju o razlomcima i kosoj tankoj i uspravnoj debeloj (oni stariji znaju šta je to), kad je u obdaništu – o Čiča Gliši i Deda Mrazu, kad igra basket sa portparolom Slobinog SPS-a – o tome „gde je igrao pre vojske“ , a kad je u Telekomu – koji model telefona najviše voli i koja melodija mu svira dok ga neko poziva… Ljudi, pa ovo je smešno. Zamislite Obamu koji ode u posetu Dženeral Motorsu i na novinarsko pitanje o Gvatanamu, Bin Ladenu ili abortusu, kaže: Izvinite gospodo, ali danas samo o limuzinama. Nema sa mnom zajebancije k’o sa Džordžom mlađim. Jok, more, nema toga u Amerikama. Tamo možda „žene sede gole u izlogu“, kako reče Pera Božović, ali se zna, predsedniku predsednikovo, novinarima njihovo.

Iskreno, nemam ništa lično protiv Tadića, pa i glasao sam za njega dva puta (dobro, više zbog Tome nego zbog njega, no i to se broji) ali bi on da bude predsednik države i predsednik stranke, pregovara o gasu, pije kafu sa Rundekom i Dejanom Anastasijevićem, da bude reporter Dnevnika 2… i da – zavisi kad mu šta više odgovara i šta je prema Ustavu ispravnije – kaže kako je nešto izjavio kao predsednik, nešto drugo kao šef stranke, a u posetu školi je došao kao roditelj, košarkaš, predsednik ili Divčev prijatelj. Krle bi ga znao.

Reče još Tadić, na opasku novinara da nemaju mnogo prilike da ga za neke stvari pitaju, da njemu, na protiv, zameraju kako ga previše ima u medijima, odnosno da novinar nije u pravu. Tačno, nije da ga nema, ali nema ni pravih odgovora, na prava pitanja. I uzgred, kad smo kod škole, što ne ode u neku seosku školu koja nema ni strunjaču, a ne na Mirijevo, u salu sa brdo koševa. I zašto pozva novinare. Cilj i namera ostaju isti, sa ili bez novinara. Ako mi ne verujete evo njegove izjave o sličnom problemu: „Jedinstven je slučaj u svetu da su se parlamentarci jednodušno saglasili da neće raditi svoj posao dok ne počne direktan televizijski prenos. Zalažem se za javnost rada parlamenta i smatram da je što pre potrebno pronaći rešenje za ovaj problem. Možda i formiranjem skupštinskog kanala i korišćenjem kablovskog sistema za njegovu distribuciju. Ali, Skupština mora svoj posao da obavlja bez obzira na to da li kamere rade ili ne“, izjavio je onomad Tadić.

Elem, da se vratimo na temu. Zamislite da ovi iz protokola u pozivu medijima napišu: „Boris Tadić će danas u toliko i toliko posetiti FK Crvena Zvezda. Tadić će govoriti u svojstvu navijača. Mole se novinari da na vreme pošalju akreditacije i da na događaju postavljaju pitanja koja se, isključivo, odnose na navijačke pesme i dizajn dreseva“. Ne, ne karikiram. Ako je Tadić stvarno mislio ono što je rekao, u najboljem slučaju će nam na konferencijama podeliti papire i reći: Tu su vam odgovori, pitanja možete dopisati sami.

P.S.
Ken je od mane –ken.
Advertajzing  je oglašavanje.

Umesto zaključka (redosled napravite sami):

Prve štampane novine ( zvale su se Relasion) na svetu pojavile su se 1605 godine, ako je verovati Gutenbergovom muzeju u Majncu (Nemačka) koji čuva prvu štampariju u svetu i Svetskom udruženju novina.

Čuveni Prvi amandman Ustava SAD iz 1789. godine kaže da vlada ne sme donositi nikakav zakon koji bi ograničavao slobodu štampe i govora.

Član 51.Ustava Republike Srbije kaže da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.
Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.

Nisu krivci primitivci, kriva je vlast

ili zašto nema Parlamentarnog kanala

Ljudi moji, kako je onaj Sizif bio srećan čovek. Što rekli u Kladnici kod Nove Varoši i Sjenice: cio mu život u rahatluku prođe. Gur’o onaj kamen – koji s pram naših muka više liči na klikerčić  – i uživao. Mi, kažem, konstantno nešto guramo, plaćamo, izvlačimo na mišiće, glasamo da nam ne bi bilo gore (ej bre), kao ona Zmajeva Jututunska pesma, koja odprilike kaže kako još nije vreme, još nije vreme, a onda na kraju bude kasno.

U Skupštini Srbije danas je počeo sastanak predstavnika poslaničkih grupa sa direktorom Radio-televizije Srbije Aleksandrom Tijanićem o prenosima skupštinskih sednica na javnom servisu, glasi agencijska vest. Skupština Srbije prošle sedmice je svoj rad vezivala isključivo za direkne prenose na RTS-u, pa su sednice bile skraćene i odlagane zbog prenosa teniskih mečeva na javnom servisu. I sad će oni tamo da raspredaju, da se dogovaraju, kalkulišu i opet će doneti neko “privremeno rešenje”.

Zašto može prosto, kad mora komplikovano. Prvo su ukinuli Treći kanal. Onda su doneli zakon, raspisali konkurs i dodelili nacionalne televizijske frekvencije. Ko će tada još da mislio i o Skupštini Srbije. Još nije bilo vreme. A onda se sad – kad RTS praktično nema drugi kanal jer ili prenosi skupštinske sednice ili Šeselja, retko i tenis, kao ovoga puta – neko setio da više ne može tako. Ustvari, lako bi oni sa RTS-om, nego ne mogu sa opozicijom, pa se taj neko setio da ukine prenose. Jer se kao ne može, drugčije,  sa opozicijom.

Da se razumemo, nisu krivci primitivci, već vlast i nesposobna skupštinska većina. Još nešto, nije kriv ni RTS. A najmanje su krivi TV prenosi, koji su  – nekako su to zaboravili ovi na vlasti – demokratska tekovina oko koje smo se onoliko klali sa Miloševićem. A sad bi da ih nema jer ne mogu da umire radikalske poslanike. Da je ovo tačno, potvrđuje i činjenica da niko ne pominje otvaranje Parlamentarnog kanala koji bi celodnevno prenosio sednice parlamenta pa Tijanic ne bi morao ni da pregovara. Ovako je stvorena lažna slika o neefikasnom parlamentu, malom broju ljudi koji gladaju prenose i nemogućnosti RTS-a da prenosi sednice.

Korov nikne gde god stigne i to je poznata stvar. Problem je daleko veći što niko ne zna kako taj korov da pokosi. Jebi ga, nema muškog u kući.

Tirke, nije ti ovo trebalo

ili  – umesto ture viskija

Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da se saglasite sa njim – svega što napiše Bogdan Tirnanić). Ja jesam. Ovo je moj dug NJEMU. Zakasneli, nažalost. (Imao sam neke, sitnodušne, probleme u redakciji.  Čisto tehničke prirode koje su otklonili moji prijatelji programeri).

“E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke”, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove  i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS,  a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje „Dnevnog Telegrafa“.
Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca. A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.

Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u „Telegrafu“ pisao u „dubokoj penziji“.
Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, „Ateljeu 212“. Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212.
Da, i da je Milju Vujanović video golu.
A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom.
Dakako, voleo je i viski. „Šta piješ?“, pitao me je u pomenutom bifeu za vreme mog prvog intervjua. Sa njim, naravno. „Isto što i vi“, rekao sam. „Ali ja sam pijanac“, dodao je. „Miro (ili kako je već oslovio konobaricu) dva viskija“, naručio je. „E, hvala ti. Bog će ti plati“, našalio se kad je piće stiglo. „Ja ću da platim“, zavapio sam. „Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar“, rekao je.
Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz „Džek“ i cigaretu.

Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam ja „pronašao“ , ustvari Johan Krojf, ne igrač ,već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezulate i koji je poštovan. Ali i čovek koga svi više pamte „iz igračkih dana“. Naravno, i tada je to za mene bio „totalni fudbal“, kad smo već kod Krojfa.

Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova. Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. Lako ih je bilo razumeti, ali ste za neke morali da imate pred znanje. Pisao je o klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, politici, Cipiripiju, …
Što reče Magični Ćira, bio je od onih koji su „živeli da bi pisali“, stim što je Tirke, opet ću se složiti sa Magičnim, ovu frazu svatio preozbiljno. I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave i piše, piše…
Iako nije imao formalno obrazovanje („ja sam ti nekvalifikovana radna snaga“, rekao mi je na tom intervjuu) bio je najobrazovaiji čovek za koga sam čuo.

Video sam ga još dva puta. Prvi kad sam mu prodao STATUS kod „Ruskog cara“ i drugi put u Interkontiju na nekom prijemu.
Nisam stigao da mu platim ono piće.
Tirke, ovo ti stvarno nije trebalo. Sad ću ti još pola veka dugovati onu turu viskija.
Jebi ga, nećemo se skoro gledati.