Poslednja pobeda Jugoslavije

Nebo iznad Knina. Avgust 17. Godina 1990. Dva policijska helikoptera presreću dva lovca ratnog vazduhoplovstva. Posade razgovaraju radio vezom. Helikopteri se okreću i odlaze.

Sedam meseci ranije, 22. januara uveče delegacija CK Slovenije predvođena Milanom Kučanom napušta „Sava centar“. Slobodan Milošević predlaže da se pređe na donošenje odluka, ali posle suprotstavljanja delegacije Hrvatske, Milan Pančevski, predsednik Predsedništva CK SKJ delegiran iz Makedonije privremeno zaključuje rad Četrnaestog (vanrednog) kongresa Saveza komunista Jugoslavije.
Kongres nikad nije nastavljen pa je tako, bar formalno, prekinuta vladavina SKJ duga 45 godina.

Trg u Bukureštu. Decembar 20. Godina 1989. Nikolae Čaušesku govori o „stranom napadu na nezavisnost Rumunije“.
U isto vreme Miodrag Belodedić, najbolji odbrambeni igrač Steaue nalazi se u Beogradu gde pokušava da pronađe formulu kako da zaigra za Crvenu zvezdu. Odbijen od mase koja je dva dana ranije počela proteste na ulicama Temišvara, Čaušesku odlazi u palatu Snagov, zatim u Trgovište gde na Božić iste godine sa suprugom Elenom biva streljan.

Iste godine Keln u revanš meču trećeg kola kupa UEFA uspeva da nadoknadi zaostatak iz Beograda i Crvena zvezda ispada posle tri primljena pogotka. Nemci (opet) upornošću izbacuju Srbe koji se (po ko zna koji put) pitaju hoće li ikad moći da imaju takav mentalitet.
Legendarnog Šekija, u leto naredne godine, na klupi zamenjuje Ljupko Petrović koji sa kaljenja iz Rada vraća Vladimira Jugovića, a iz inostranstva brzonogog Dragišu Binića.

Stadion Maksimir, godina 1987. Posle treninga FK Dinamo trener Miroslav Ćiro Blažević kune se da će pojesti ono što se ne jede ako Opširnije »

Kad je Reljić postao drvo

O zlu ni u gori ne govori. I ćutao sam, tako mi Latinke.
Ali, kad mu se ‘oće ono mu se ’oće pa ti možeš paliti sveću (gore, za žive) svako jutro i veče. Obistinilo se ono što sam hrišćanski najmanje želeo. Dijagnozu je (prvo glavom i bradom, a sad cigarom i stomakom) potvrdio glodur lično. Jesam treb’o ovo „g“ da napišem velikim slovom?
Ma, da, neće ni primetiti, on sam evo već dva broja priznaje da ima vrtoglavicu.
Treba ga razumeti. Nije mu lako. Gadna je rabota kad umisliš da si reinkarnacija Predraga Milojevića ili preciznije Dragana Markovića a kriješ se iza slike Ser Alfreda Džozefa Hičkoka.

Dotični je (očito) gledao remek-delo gore pomenutog rediteljskog genija nastalo ’58 ali (sva je prilika) nije čitao ono što je obnovljeno sedam godina ranije a nastalo još davne ’35. Inače bi naučio šta je tradicija.
Možda čovek samo nije gledao „Munje“. Da jeste, znao bi da „ne treba da ulaziš u frku kad si slabiji“. No, cvrc. Problem je u tome što on misli da je suprotno, što se oseća pobednički i ne haje što čaršija ispira usta.
Dal’ to ide iz stomaka, šta li.

Moje sumnje, inače, datiraju od početka februara ove godine kad su se na naslovnoj strani onoga što se nekad zvalo Nedeljne informativne novine pojavile tri reči, jedna slika, tri prsta i jedan veznik – „Srbija u krizi: PUFFF…“. Tako malo a „jezgrovito“, napisano na nečemu tako velikom a dopalom u ruke koje se tresu, nije moglo da sluti ni na šta drugo do na čuvenu repliku iz Underground-a :”ušao majmun u tenak, biće katastrofa”.

Pronicljiv hroničar mogao je nazreti sve ovo još onomad kad se desilo ono što piše u naslovu ovog posta. NIN, obmotan belom trakom po sredini a na njoj (izgubio sam negde taj papir pa ću vas možda slagati) trula višnja slovima ispisana imena „novih“ i „starih“ autora. Bilo je tu, doista, ljudi sa imenom i prezimenom ali i podosta …(sujeta je velika bolest a ja za sud imam malo para, pa da ne pominjem te bez prezimena i imena).

Nego, jednoga nigde. Jes’ da je iz Bosne, jes’ da nije nešto korpulentan rastom ali se (uz sve mane i vrline) bar najduže potpisivao kao urednik. Hajde što ga nema među novim ali ime Slobodan ne nađoh ni među starim. Logično, zaključio sam, Reljić je postao drvo. Nema druge, čim nije autor.

„Ko ga jebe kad je puštao tekstove o ‘trećem metku’“, Opširnije »

New primitives now

Smislio sam savršen zločin. Nema lične koristi, sve za dobrobit građana Srbije.
Znam, ima vas dobrovoljaca. Niste vi k’o tamo neki izdajnici koji nemaju svest o zdravlju nacije.
Pazi ‘vako.

Odemo, čim pre jer je država u pitanju, do televizije Avala.
Kao fol hoćemo da poljubimo Roberta Nemečeka u razdeljak jerbo je u Srbiju doveo Galaktiku. Kad tu smandrljamo portira pravac u šminkernicu, tamo ćemo je sigurno zateći. Čim je spazite, odma’ za kosu, u gepek pa na Terazije.

Lako ćemo izaći jer ćemo neku cicu (koja samo što nije postala dopisni član SANU) ostaviti da zamajava onog jadnička na vratima žvakom kako ona ne voli debeljuce, da se loži na uniformu i da joj nekako više leže dogodovštine onih rospija iz Seks i grada nego neka tamo serija o opstanku civilizacije, pa još u svemirskim brodovima. Mani Nemečeka, ona će ostati tu da ćakula. Čuj svemirski brodovi, pa svi znamo da Deda Mraz ne postoji.
Porazno je što ta cica neće lagati ovo što bude govorila, ali nisu mnogo bolji (čast izuzecima) ni ostali članovi SANU. Uostalom, dobrovoljcima se u zube ne gleda.

Elem, dok mi to sve obavljamo, deo vas pljosnatih crva kojima je jedini životni uspeh to što ste evoluirali od nivoa koacervatne kapi dovešće dva konja na mesto licino. Daće Bog da ste kadri za toliko.
Dogovorićemo se ko će da je iznese iz gepeka, ko da joj veže ruke za repove, a ko da udari bičem one dorate. Moramo bacati kocku ili izvlačiti slamku, jer će ta egzekutorska trojka (simboličnog li naziva, čista koincidencija sa stvarnim likovima i portalima) dobiti sve medalje zasluga za narod, baška neki četvorosobni stančić i police za knjige. Mnooogo polica za knjige jer vi mnogoooo čitate.
Unapred se odričem svega. Em ne čitam, em volim da igram u reketu (nije me majka rodila za trojkaša) em će moj ćar biti to što ste vi srećno svršili sa Adrianom.

Eto rešenja.
Sad je pitanje one kandidature dobilo odgovor. Ketrin Ešton će Opširnije »

Ko to tamo cvrkuće

„Tata, ’aj slikaj me u ovom providnom brusu, da imam za profil pikčer.“, kao da kaže neko derište koje još ni ženom postalo nije. Avaj, ko će da čeka tu inicijaciju kad se ona već oseća zrelom. Samo još da mama donese led, kad je već nije rodila sa nabreklim bradavicama. No, nije to dovoljno hot „za mrežu“ te je čim pre važno prebaciti te sisiće sa telefona na komp, brabonjčiće (crko onaj ko izmisli fotošop) u pristojno izvatanu trojčicu, pa na Fejs. I dok si rekao download korpus delikti je tu.

„Mala“ je srećna više no kad je prvi put probala šećernu vunu.
Tata (ispranog mozga od onolikih natpisa i tv priloga o slobodama, pravima, emancipaciji, nazovicivilizaciji i ponajviše pravu manjine da pametuje većini) muči svoju muku i moli Boga da mu ortak sa šljake nije ćerkin „prijatelj“.
Za to vreme krdo praznoglavica čeka da ispod te kreature lupi lajk i napiše (sve velikim slovima, jerbo su toliko pismene da će sigurno pogrešiti u pravopisu) hvalospeve drugarici. Za tili čas ispod tih fotografija, koje su nekad krasile kabine šlepera, bude toliko ribetina, mački, anakondi, tigrica i ostalog zverinja da normalan čovek pomisli kako se besplatno nalazi u zoološkom vrtu.

Nemojte misliti da na najpopularnijoj društvenoj mreži svi liče na ovaj foto robot, ali ih svakako ima najviše.
Naravno uz onu grupu kojoj Fejs služi da nam saopštavaju kad su piškili, kad kakili, kako su se ili kako se nisu kresnuli, kako znaju da drže kašiku i tako te budalaštine tipa: „boli me tiba“, iako većinu prijatelja za to boli uvo, da ne kažem onaj gori kafanski izraz.

S druge strane su oni, pristojniji, koji ceo YouTube prebace na svoj profil, pa je cilj imati što više takvih prijatelja želiš li da uživaš u što raznovrsnijim notama. Naime, takvi obično furaju il samo Silvanu il samo Nirvanu (i mrze se k’o Suljo i Rasimaga).
Nađe se tu i po neki Rundek (nažalost mnogo manje iz Haustor i previše iz one druge „vutraze“ Opširnije »

Politički post nevernog Tome

Fijasko. Ova reč najbolje opisuje sve što se dešavalo od onog februarskog mitinga Srpske napredne stranke u Beogradu i najave aprilske „stiropor revolucije“, preko neozbiljne igranke oko otkazivanja pa neotkazivanja iste, gotovo svakodnevnog pomeranja rokova vlastima do kad treba da im jave kad su izbori, te mitinga 16. aprila, štrajka žeđu i glađu Tomislava Nikolića do vesti da će četvrtog dana popodne (utorak 19. april) primiti infuziju. U nastavku vesti se kaže da nema ništa od prekida štrajka dok „Srbija ne postane normalna država“, da Nikolić ne želi da ubije sebe ali da ovakvo njegovo postupanje treba da se shvati kao post.
Tomislavu Nikoliću je teško. Ne dao vam Bog da budete u njegovoj situaciji. Nema nikog mislećeg ko može da kaže da mu je drugačije.

Najzad, i hrišćanski je sažaljevati ga.

Kao što, reče patrijarh Irinej, nije hrišćanski štrajkovati žeđu i glađu i ubijati svoje telo. Kao što nije ni ljudski ni hrišćanski ako se, ne dao Bog, sve ovo završi kako ne treba, reći (kao Nikolić onomad za Ćuruviju) da nam ga nije žao.

Nimalo nije lako ni porodici kojoj on rizikujući svoj skraćuje i njihov život, narodski rečeno. Ni stranci, ma koliko se činilo, ovakav potez dalekosežno ne može doneti mnogo dobrog.
Naprosto, nije politički pametno koristiti izanđale načine borbe. Za vlast.
Jer, ovo je, nemalo je onih koji to tvrde, borba za presto, zahtev (ucena) da mu se prepusti vlast. Onako lako kao što su mu prepušteni poslanici čije je mandate, svakako, osvojio i Tomislav Nikolić ali na listi koju je personifikovao Vojislav Šešelj. Onako poletno kao što je uz medijsko žmurenje i ambasadorsko namigivanje napravio i ojačao stranku. Ovakav potez nije mudar ni zbog toga što ne daje rezultate, evo već četvrti dan ali i zbog toga što se sam Nikolić, ako mu uspe naum, može naći u slično situaciji u kojoj je sad Boris Tadić. Ali, ipak, neuporedivo težoj. Biće, tada, nebrojeno više onih koji će iz racionalnih i mnogo više iracionalnih razloga posegnuti za ovim metodom i ispostaviti zahtev eventualno i Nikoliću, koji će tada imati samo jednu mogućnost. Da im usliši zahteve zbog bremena koje samoizazvano nosi na leđima.

Ulazak u istoriju

Sve je, inače, počelo na Lazarevu subotu (16. aprila) na Novom Beogradu kad je u osam sati ujutru u svom stanu od oko 500.000 evra (kupljenom, doista, na kredit) Tomislav Nikolić počeo da sprovodi u delo ono što je nedelju dana ranije najavio njegov zamenik Aleksandar Vučić. Ta, „ponuda koju vlast neće moći da odbije“ bila je neuzimanje ni vode ni hrane. Taj gest ili žrtvu Nikolić je pet sati kasnije javno saopštio pred oko 60.000 pristalica na mitingu pred Domom Narodne skupštine. „Ja od jutros ne uzimam ni vodu ni hranu“, rekao je Nikolić okupljenoj masi i sagnuo glavu. Pitajte psihologe šta znači ovakav gaf. Opširnije »