Kalifornikacija

Sutra ću u Olimpijskoj dvorani zakucati preko Sabonisa!

Da je onomad u Atini, na Dudinoj večeri pred finale sa Litvanijom, Predrag Danilović dao ovakvo obećanje – sigurno ga ne bi ispunio.
Ne bi bilo istorije.
Muškarci u Srbiji se ne bi sećali te vrele julske noći.
A žene jutra posle.

Ovako se iz, odokativno, pet miliona frustriranih duša, nebrojeno puta prolomilo: Yesss!
To su ti snovi, koji radom postaju java.
To nije kalifornikacija.

„Ja sam samo bio tamo kad se kolo počelo okretati“, rekao je Eliot Nes novinaru željnom bombastične retorike od čoveka koji je Al Kaponea strpao iza rešetaka.
Ljubopitljivi kolega je ostao uskraćen. Dobio je činovničku, pa ako hoćete i državničku, izjavu čoveka koji je obavio svoj posao prema (tada) važećim zakonima.
To nije kalifornikacija.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce po Lovćenu“, govorio je Petar Petrović Njegoš.
Podanici mu, braća Srbi iz čestite Crne Gore, očekivali su verovatno potvrdu svojih uverenja prema kojima je njihov vladika jedan jedini, neponovljiv i od Boga dat.
On se, pak, samo zahvaljivao tom istom Bogu što mu je omogućio da se izdvoji od njemu jednakih.
Bio je na dvoru i pisao. Ovi drugi su čuvali ovce.
Moglo je, tako sam ga ja bar razumeo, da bude i obrnuto.
Hrišćanski. Bio je to Ahil i Orfej crnogorski.
To nije kalifornikacija.

Država, ovog leta gospodnjeg a i mnogo pređašnjih leta, vapi za ljudima poput pomenute trojice delija.

Došlo neko čudno vreme, ne cene se više zakucavanja u reketu već svi deci kupuju rekete. Zavladala inflacija svakog drugog reketiranja.
Na pomen Eliota Nesa većina, šta će mukice, jedino pomisli na prohibiciju. Kad pomeneš stih ispadneš glup u društvu.
A Njegoš je, tvrde te mudre glavice, neki od bivših Cecinih frajera.
„Ako hoćeš takve snove
To je kalifornikacija“

I, pojavio se on.

Zvaćemo ga Opširnije »

Zorzijeva gola istina

Dođem do ćoška, bacim pogled da nema nekog od njih, udahnem, sednem u kafe preko puta i gledam.
Sam.
Ma, uvek je tu bilo nekih novinčina. Za listanje.

Imao sam običaj da to radim oko 11 ujutru ili posle podne. Tamo oko četiri. Nekad i više puta na dan. Kad nema slobodno mesto koje baca jasnu paralelu, baš se iznerviram.
Koliko sam se puta tih dana setio slikara Cvetka Lainovića i opaske mu da „prijatelja razumeš u detinjstvu, a ženu kad ode“.

Najgore što sam otišao ja. Prvo u onu kladionicu ispod „Mornara“ i dobro se ubio od lošeg vinjaka. Nedelju dana kasnije u Ameriku.
Ovo moje šacovanje se dešava posle povratka.

Dakle, kafe „Piazza“ preko puta Resavske 35. Pa odmah na prvom spratu.
Pre toga je bila Šafarikova. Još se sećam onog itisona. I po zidovima je bio. Onako mračno, bez mnogo dnevne svetlosti. No, mi srećni.
Lažem, počeli smo u „Džordžu“. Tako smo, nekrsti, zvali bife „Sveti Đorđe“ u Kondinoj u kome smo se sastajali, rastajali, pili. Pa i ogovarali.

Sve je, inače, počelo nekih tri meseca ranije kad je Ledena plavuša koja, nažalost, više ne stanuje u srpskom novinarstvu došla na FPN i ošacovala mene.
Jok more, jesam visok, ali nije me spazila fizički. Mada, kasnije je, navodno, izjavila: „Ima jedan sladak mali sa političkih, trebalo bi ga maznuti. Ti ili ja“. Umesto da je oslovim apozicijom, po kojoj ju je znala cela Srbija, ja je krstim prema onoj crnogorskoj da „žena čoeku pripada“.

Nije se sramila te pripadnosti, ali ego je čudo Opširnije »

Selo gori, vrane na srednja vrata

Svak’ se češe onde gde ga svrbi. Nek se češe i treba da se češe. Mislim, kad već štedi vodu ili struju pa se ne kupa.

Problem nastaje kad na vrbi zasvrbi.
A on se i dalje češe. I neće da ode kod psihijatra. Bar psihologa. Ima dokonih i lokalnih paroha koji znaju po neku mudru da kažu: „Dela, sinko moj, smiri hormone“. Ili:“brate, iskuliraj“ onako da im bude još prijemčiviji.

O čemu ja to. Pa o ovima što se češu o srednja vrata. Ispade da je izlaz iz autobusa na srednja vrata najveći problem majke Srbije.
Ako je to glavni i jedini problem onda smo mi Švajcarska. Kvaka je u tome što nije i ne mere bit’.

No su im sive ćelije na tom nivou da druge probleme ne vide. Ili ih vide ali nisu kadri da ih formulišu.
Ma, iskreno da vam kažem, ne bi oni znali ni ovo da definišu no se našao jedan malo, nazovi, pametniji a svi ostali samo prepisuju. Videla žaba da potkivaju bivole, pa digla nogu i ona.  ‘Oće i oni da budu pametni. Ne biva to majstori. Ma jok, more.

„Mnogo je ovakvih Njegoša umrlo čuvajući ovce na Lovćenu“, rekao je Njegoš i pokazao, i time, svu svoju veličinu.

E sad, imate i one koji po vasceli dan bacaju kamenčiće na Cetinju i znaju da kažu ortacima džabalebarošima: „Ma, Njegoš, haha, ja samo da hoću, znaš kako bih pisao stihove i umotvorine. Evo na primer: Sto ljudi, sto ćudi, sto žena dvesta sisa. A, šta kažeš“. I on, nesretnik, misli da je mudar.

Elem, izvinite na ovoj maloj digresiji.

Da nije problem što je neko napisao na vratima „ulaz“, „izlaz“. Pa, šta velite, što li je to napisano? Ni u štalama ne piše: Milka, Ruza, Šarulja, Brena. No kravama pokažeš jednom gde su njihove jasle i one posle znaju same gde im je mesto.
Da to ne peče. A? E pa neka se češu dok ih ne prođe. Iskreno, neće proći, samo će leđa oderati.

Lepa je ta buna rođaci. Volim bune. Pa u vašim godinama se diže revolucija. Ali je cilj malo bofl.

Cilj, onih protivu kojih se kao diže buna, je uvođenje reda. E, sad, to kod naroda koji ceo dan provede čekaju narednu epizodu neke turske sapunice nije ni malo lako.
Šta, nije transparentno. Preskupo je. Neko se ovajdio. Istražiti. Kazniti.
Videh tri teksta o tome i milion i jedan post o srednjim vratima.

Veći je problem manjak autobusa. Klima uređaja u njima. Ispravne instalacije i kočnice. Broj sati koji vozač provede za volanom. Redovnost linija…
Nešto ne videh da je neko i o tome pametovao.

Koliko je pisalo o prljavim ulicama, neosvetljenim haustorima, arhitektonskom i urbanističkom haosu… kad se već bave komunalnim problemima.
Ko je pisao o onom manijaku koji je silovao Opširnije »

Blistavi umovi, Prljavi Hari i veštački nokti

Za sve su krivi vestern filmovi, Ljuba Šiptar i kosovarska kurčevitost.

Vele da je do zla Boga bilo dosadno čitati tapiserije rečenica bez i jedne suvisle reči kojekakvih "filmskih radnika", pa se dečko sa šprah felerom latio penkale.
U prvom licu.

U drugom slučaju je poznati bankar sinu svog kolege, koji je pohrlio u turističke vodiče kako bi lakše muvao ribe, zapovedio da sedne za pisaću mašinu.
Ovom se "Biser" svideo pa odma’ u prvom licu.

Treći se takav rodio. Samo je bio niži.
Pretpostavljam da kao dete nije gurao prste u utičnice već zubima proveravao napon. Neminovno je bilo da piše u prvom licu.

Tirke, Lekić i Tijanić.
Već sam pisao kako me ovaj prvi primio na novinarstvo, ovaj drugi u njega uveo a trećeg nisi mogao da ignorišeš čak i kad nisi saglasan sa stavom mu.

A kad se navučeš, onda teraj kapom vetar. Nema pomoći.
Znam, bio bih srećniji, ali i gluplji. Zato ne žalim.
Zato danas na "Dan kolumnista" koji se obeležava od ’77 omaž ovoj trojci, ostalima i "đeci" koja dolaze.

Stvarno, ti kolumnisti su posebna sorta.
Samo dvojicu nikad nisam čitao. Pokojnog Dragoslava Rančića i Dušana Miklju. Nemam ništa protiv te gospode, ali mi se nešto nije dalo.

Ostale sam gutao. Ma, doručkovao, ručao i večerao.
Ortaci su devojkama prosipali žvake o Ibici, brzini, Šumaheru i ostalim lakim temama pred laki peting a ja o Tirketovom cinizmu. Meni rastao libido a većini njih nervoza pa izgovore: "Pusa Zorzi, stvarno moram da palim". Pali cero, sretna ti puta, mene pali mozak. Pomislim, onako za sebe.
No, na stranu Tirke kako sredstvo eliminacije zakržljalih primeraka ženskog roda.

Daleko je važnija ta zajedljivost, seciranje natenane. Modrice se ne vide, kao kad policija tuče mokrim peskom, ali Opširnije »

Sinišu za predsednika

Sve što je Rasim gradio poslednju deceniju, Adem je srušio dok si rekao tufahija pa je Sahmir morao da šalje tekst himne najmlađem Ljajiću.

Ovako bi, u najkraćem – da ne duljim, moglo da se prepriča ono što svi znate i o čemu je mišljenje dao svako ko ima dupe.
Zašto i ja, velim, koji osim onoga na čemu sedim dok ovo pišem imam i stav a i ekstremno sam netolerantan na logoreične mudrace koji ništa suvislo ne kažu – ne bih prozborio koju.
Svi vi koji mislite da će ovo biti priča o fudbalu, nacionalizmu, verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti, srbovanju ili četnikovanju odmah prekinite da čitate tekst. Ne pada mi na pamet da polemišem.

Elem.
Čoveka držite za reč, dok ga ne uhvatite za ponos.

Mlađani Ljajić je svom guruu upravo to ponudio. No Siniša ne bi bio "stvarno najbolje" da svako malo hoće da prlja ruke. Učinio je ono za čime je ova država vapila, pa brat bratu, jedno dva’es godina. Ma više.

Nije on (samo) pokazao da ako već (pristaneš da) igraš za reprezentaciju moraš i himnu da pevaš. Nije (samo) želeo da napravi "kohezivni faktor" kako to vole da kažu sportski novinari.

To što neko poštuje Ustav ne znači da je dobar predsednik ali ako ga ne poštuje automatski znamo da nije dobar. Nije bitno ko je kakav igrač i koje je nacionalnosti, ko igra za Srbiju mora da peva himnu Srbije. Tačka.

Šta je sledeće: iz ličnih razloga neću da nosim grb FSS-a, iz verskih mi smeta dres, iz estetskih me nervira žena centralnog beka? Opširnije »