Kako je Bota uskočio sebi u stomak

Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke reče u subotu (na Glavnom odboru DS-a) kako su sve stranke u Srbiji ogrezle u korupciji. Čoveče! To mi koji glasamo za iste te stranke, sumnjamo, poodavno. Dakle, Tadić ne radi dobro svoj posao. Kasno reaguje. A ko kasno reaguje, ne treba da sedi tu gde sedi.  

Kaže, on to zna jer je i predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost. Ne znam kako vama zvuči ova izjava, ali meni je ona identična kao da je rekao: znam ko je ubio Slavka Ćuruviju, znam ko je ubio novinara Milana Pantića, znam gde se nalaze nepohapšeni članovi Zemunskog klana"¦eto znam, ali ništa ne činim. Samo vam saopštavam kako sam pametan i sve znam.  

Dakle, Bota (kako ga naziva Magični Ćira) je sam sebi uskočio u stomak. Ovo je mnooogo teška izjava koja rađa milion i jednu sumnju. Prvo, što sam već rekao, da nije dorastao zadatku. Drugo, može biti, nekog ili nešto krije. Ili kalkuliše. Ili trguje. Pa zato što ništa ne preduzima, već samo konstatuje i preti. Čak i da je ove porazne činjenice video tek u petak (a nije) imao je dovoljno vremena da podnese krivične prijave, da kaže (bar kao predsednik stranke) ministru policije, tužiocima i ostalim "institucijama sile" šta zna. Ili je, bar, mogao da na  Glavnom odboru (mada se ovakve stvari ne govore na GO već na nekom drugom mestu, jer on nije predsednik Saveta za nacionalnu bezbedost zato što je predsednik DS-a, već Srbije) kaže kako će već u ponedeljak uraditi ono što se mora uraditi, odnosno, da učini nešto konkretno.

Kad u ponedeljak, eto Ivice. On poruči nešto slično kao Bota i reče kako će nešto konkretnije biti za koji dan. Daće (konačne) ostavke? Otići će da pecaju ribu na Moravi ili da igraju šah na Kalemegdanu? Ma, neeee. Iskoreniće korupciju? Pohapsiće pola političke scene? Ma, neeee. Pa kad nisu posle Insajdera neće ni sad. Što reče moj prijatelj Slavoljub from Simanići: ovde da neko odnese zgradu Vlade Srbije, niko ne bi reagovao, samo bi rekli kako su našli investitora koji će napraviti još bolju i lepšu. Ovo je delom i zbog medija. Ogromna većina njih je (svaka čast "Blicu" koji je i danas imao odlične tekstove i redakcijski komentar na ovu temu) zaključila izveštaje sa GODS konstatacijom kako je Tadić poručio poslanicima da od većih plata nema ništa. Sam Tadić je bio mnogo obazriviji pa je to poručio "svojim" poslanicima, a novinari ne moraju da budu obazrivi. Njima je Bota sve. A ko misli drugačije, nema ni njemu ništa od honorara.  

Najzad, šta će biti. Ama ništa ljudi moji. Ništa.

Kad se Sneža (za)igra

Ova Snežana Marković pa još i Samardžić pa još i ministar sporta (mada više liči na nastavnicu koja predaje domaćinstvo) se baš dala u kampanju. Svakog dana nekog poseti, čak i poklon donese. Ne, nije to ono "kilo kocke i stograma kave". Žena uručuje plakete, a sve povodom druge godišnjice rada Ministarstva omladine i sporta. Vaaau! Stvarno veliki i značajan jubilej. Dve godine ministarstva. Toliko rezultata, medalja, toliko priznanja "našem sportu" iz sveta, toliko novootvorenih terena, sportskih sala"¦ za samo dve godine. Eeeee, gospodo, pa čak i da je sve ovako, nije baš najnormalnije da se slave dve godine rada ministarstva.  

I sad, aj da čovek razume što je plaketa data Odbojkaškom savezu Srbije i Aleksandru Boričiću, njegovom predsedniku ili Dudi Ivkoviću. Ali zašto plaketa Tomislavu Karadžiću, predsedniku nečega što se zove Fudbalski savez Srbije koji je kao "pokazao da se ozbiljnim radom stiže do rezultata"  samo ne znamo kojih. Jel’ neregularne lige, haosa u klubovima, mutnim tipovima koji se motaju oko klubova i igrača, sve manjem i manjem broju gledalaca.  

Kažu i da Ministarstvo "uspešno sarađuje sa Savezom na nekoliko važnih projekata, kao što su izgradnja ‘Kuće fudbala’ i mini-pič terena sa veštačkom travom u četrdesetak opština u Srbiji, koji će prevashodno biti namenjeni sportskim aktivnostima dece i unapređenju sportske infrastrukture". Kako ovo lepo zvuči, kao ono – Vlada Srbije opredelila se za što brži put Srbije u Evropu, trice i kučine koje se samo u kampanji pominju i pamte ih samo budale.  Naravno, poentira se "činjenicom" da je Ministarstvo omladine i sporta "uspešno sarađivalo sa Fudbalskim savezom Srbije i na planu borbe protiv negativnih pojava u sportu".  Da, da. Navijači se sad ponašaju kao medicinske sestre, čak su i u pozorište počeli da idu, jednog su čak videli i u Beogradskoj filharmoniji.  

Zakona o sportu još uvek nema. Ima nekakav nacrt zakona koji se vuče mesecima, pa imaju neke javne rasprave, pa onda oni koji imaju njihove predloge, pa povuci, pa potegni, pa drž nane da nabijem. U Zvezdi se promeni više uprava za poslednje dve godine nego od osnivanja do danas. Jagodina pobeđuje Partizan u sred Beograda. Ova reprezentacija jes’ pobedila u dve tri utakmice, ali…  

A Samardžić Marković  bi da se igra ministra, deli plakate i zamišlja da i mi, poput nje, ne znamo šta je posao prvog čoveka srpskog sporta. Znamo i te kako. Naučili smo da Deda mraz ne postoji, da patuljci ne postoje i da, nažalost, mnogo "Snežana" sedi u Vladi.

Lenjin. Stop. Tile. Stop. Seks. Non stop.

Agencijska vest glasi da će telo Vladimira Iljiča Lenjina, osnivača Komunističke partije i vođe Oktobarske revolucije u Rusiji ove godine ostati bez novog odela zbog nedostatka novca.  

Lenjinovo balzamovano telo, izloženo u Mauzoleju na Crvenom trgu, bilo je 17 godina obučeno u oficirsku uniformu a potom u civilno odelo. Inače, uobičajeno je da se Lenjin preobuče jednom u tri godine ali mu je, o teške li nepravde, odelo poslednji put mu promenjeno 2003. godine, pošto novca jedva ima za rad na balzamovanju, a država od 1992. nije izdvojila ni kopejku. Stvarno šteta, ima Rusi od tuge da se ubiju. Od votke.  

I sad je to, što se nema para za Lenjina, kao problem. Ovamo su oni što se kunu u Lenjina zakleti protivnici svetinja, vere, kraljevskih loza ali bi u isto vreme da Lenjin večno živi i da bude poput božanstva. E pa, neće to da mogne drugovi i drugarice.  

Ako su za tu njihovu čuvenu jednakost, zašto onda Lenjina ne sahraniše kao i sve druge komuniste, zašto ga sad ne sahrane i prostor od mauzoleja iskoriste za neke daleko važnije stvari i zašto ga, najzad, nisu kaznili za zlodela kao i sve druge. Pa i retroaktivno.  Da imaju savesti, bilo bi zgodno naterati ih da se zapitaju šta je bilo sa Romanovima.  

Jedan od mojih ranijih stanodavaca, inače retko dobar čovek, je toliko bio ispranog mozga sa tim kvazi komunističkim tricama i kučinama da nije voleo ni fudbalski klub Real Madrid samo zbog toga što ga sportski komentatori nazivaju i "kraljevski klub". No, to mu nije smetalo da u isto vreme Josipa Broza oslovljavao sa "Tile". Pa taj Tile ni novčanik nije imao, zato što mu nije trebao i što je uzimao šta je i koliko je hteo. Taj Tile ti je (od)uzeo više no svi Karađorđevići i Obrenovići zajedno pa pomnoženo sa sedam sekretara SKOJ-a.  

I ja se pre neki dan pitam zašto građani ćute. Pa navikli ljudi na konstantan seks. A navika je čudna stvar. Kad tad se ta služavka uda za gospodara.

Igre bez granica

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva, a u nekim slučajevima i četiri organa koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv. Osim preklapanja nadležnosti svako telo ima i veliki broj odeljanja, sektora za istraživanje ili normativne poslove, pa odeljke za strategijski razvoj, kategorizaciju, a radne grupe i komisije da i ne pominjemo

Zvuči šašavo, ali mene leđa više ne bole, kaže gospođa u reklami za poznato pomagalo protiv bolova u leđima.

Zvuči šašavo, ali Vlada Srbije ni sama ne zna koliko u državi ima agencija, direkcija, fondova i regulatornih tela koje je osnovala, kojima daje pare i koje bi ukinula samo kad bi znala njihov broj, strukturu zaposlenih i funkciju, jer mnoga imaju iste ili gotovo iste nadležnosti i delokrug rada. Stvarno zvuči šašavo, ali je porazno istinito i, za razliku od reklame, boli.

Racionalizacija čeka racionalizaciju

Još pre nego što je vlada donela poslednji paket mera ušteda i prikupljanja sredstava za popunjavanje budžetskog minusa, prema nezvaničnim najavama koje su dolazile upravo iz republičkog kabineta, počelo je prebrojavanje državne administracije, posle kojeg bi trebalo da usledi analiza gde se i kako ona može smanjiti radi ušteda. Premijer Cvetković je pre nekoliko dana potvrdio da se ovi podaci još prikupljaju i da "će njihova racionalizacija uslediti posle racionalizacije u javnim preduzećima i u državnoj upravi, gde su mere štednje već uvedene". Milivoje Mihajlović, šef Kancelarije sa saradnju sa medijima kaže za Ekonomist da će se ovi podaci naći na sajtu Vlade Srbije naredne nedelje.

Iako poslovica kaže da od viška glava ne boli, kao i svaka umotvorina i ova ima izuzetke. Od viška, na primer, evra ne boli glava ili ne boli građane Srbije, od viška slobodnih radnih mesta isto tako, ali od viška zaposlenih i viška tela i institucija koje konstantno pritiskaju leđa poreskih obveznika i stoje nad glavom narodnih predstavnika, glava ne prestaje da boli. Možemo konstatovati da je reč o višegodišnjoj migreni.

Ako, dakle, ni vlada, još uvek, ne zna koliko, kome i zašto daje novac, čemu onda potreba za Službom za upravljanje kadrovima, koja ne zna ni broj kadrova; čemu Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, koja ne zna koji sve organi postoje pa tako ne može znati ni opis njihovog posla i čemu, najzad, ako već postoje ove dve službe nekakav Savet za reformu državne uprave.

Konstatno se priča o reformi administracije, giljotini propisa, racionalizaciji a ona nikako da pokaže rezultate, nešto slično kao kad je poznati Zvezdin golgeter Steva Ostojić toliko driblao Partizanove igrače da su gledaoci na utakmici i oni pored radio prijemnika pitali je l’ konačno dao gol, a odgovor je bio: još ga dava. Tako i ovi, još reformišu i unapređuju. Valjda zbog toga postoji i Agencija za unapređenje državne uprave.

Apsurd

Nehat, bezobrazluk ili i jedno i drugo može biti jedini odgovor na pitanje: kako to da postoje dva (a u gore pomenutom slučaju i četiri) tela koja imaju sličan opis posla pa čak i gotovo isti naziv kao, na primer, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza i Agencija za strana ulaganja i finansiranje izvoza? Ili Agencija za zaštitu životne sredine (u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja) i Fond za zaštitu životne sredine?

I sad će odmah uslediti odgovor kako to suštinski i jesu dve agencije ili kako mora da postoje i fond i agencija, ali, čak i da je to tačno, građani ne moraju da plaćaju četiri čoveka na čelu ovih institucija, već dva kad bi se fuzionisale ili samo jednog ako se pokaže da im se opisi poslova preklapaju. Ali, nije isto biti direktor agencije i šef odseka u agenciji, jer je buđelar puniji u prvoj varijanti.

Iako je Mlađan Dinkić, ministar ekonomije prošle nedelje pomenuo broj od 102 regulatorna tela, Ekonomist nije uspeo da od vladinih činovnika dobije precizan podatak jer "to znaju u kabinetu ministra finansija" odakle će vas uputiti na kol centar, pa na sekretarijat koji vam, takođe, neće pomoći.

Ako krenete da sami istražujete koliko ima ovakvih tela, osim pomenutih preklapanja nadležnosti neminovno ćete uočiti da gotovo svako telo ima i veliki broj odeljenja za kojekave poslove; onda sektora za razvoj, istraživanje ili normativne poslove; pa odeljaka za strategijski razvoj, kategorizaciju ili šta već, da radne grupe i komisije i ne pominjemo. Tako u Sektoru za upravljanje projektima Ministarstva omladine i sporta imate, osim pomoćnika ministra, šefa Odseka za planiranje i pripremu projekata, šefa Odseka za racionalizaciju i kontrolu projekata i rukovodioca grupe za pravne poslove?

Nemanja Nenadić, programski direktor Tansparentnosti kaže za Ekonomist da su i oni tražili od vlade podatke o broju i nameni agencija i da ih očekuju tek sledeće nedelje kad će moći da preciznije kažu koliko se "duboko išlo u analizi i koje su to agencije čije se funkcije preklapaju".

Kaskanje

Vladimir Vučković, profesor Megatrend univerziteta kaže za Ekonomist da samo postojanje agencija nije problematično jer, kako kaže, ne treba otići u drugu krajnost "da nam one uopšte ne trebaju pošto iz Evrope često stižu pohvale za formiranje nekih agencija" ali da se, s druge strane, mora znati koje su to agencije i šta "one pobogu rade".

Mora se priznati da ovo nije problem samo Cvetkovićevog kabineta, odnosno nije ga samo napravio on, već i ranije vlade, pa i one pre demokratskih promena. Ali je problem onih koji trenutno sede u Nemanjinoj 11 što se posla nisu latili mnogo ranije. Iako ova postava voli da za svaki potez kaže kako ga je povukla pre svih u regionu, kako je prva u ovome ili onome, u slučaju državnih agencija ozbiljno je zakazala, ma šta rekla i kako se opravdavala. Ako se stvarno i ozbiljno krenulo u prebrojavanje agencija i stukture zaposlenih u njima onima koji to rade neće biti nimalo lako, pošto je reč je još uvek neistraženim lavirintima. No, dobro je da se počelo, samo da sad ne formiraju Agenciju koja će pobrojati, izanalizirati i smanjiti troškove regulatornih vladinih tela.

Engleska trava

"žTužilaštvo traži 40 godina zatvora za Uroša Mišića", upadao je u oči veliki naslov u jednim dnevnim novinama, pre neki dan. Ne, nije reč o masovnom ubici koji je napokon pao iza brave, Đinđićeve ubice su osuđene i ni jedan se tako ne zove, jeste da Ljajić najavljuje da su "Mladiću sve bliže" ali ni on nije uhvaćen, a o Bin Ladenu da i ne govorimo. Tekst govori da je slučaj navijača Uroša Mišića (20)   – koji je septembra prošle godine osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva žandara Nebojše Trajkovića, na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda – Hajduk, 2. decembra 2007.   – pred Vrhovnim sudom Srbije. Tužilaštvo je, kako prenose mediji, zatražilo još oštriju kaznu (30-40 godina), a odbrana novo suđenje i ukidanje pritvora okrivljenom.

Već dugo me muči slučaj Uroša Mišića.
Usudio bih se reći kako poznajem navijački svet. Taj svet je, svet za sebe, u pravom smislu te reči. Podkulturna grupa koja ima dosta dobrih stvari. I nažalost, poslednjih godina, previše loših. Jedna od tih (loših) je slučaj koji se desio na Severu Marakane decembra 2007. I to će svako normalan osuditi. Sam sam to uradio u jednom TV prilogu, a posredno, pre toga i kroz "Dokumentarni serijal "“ 40 godina bodrenja u Srbiji DOSIJE NAVIJAČI", gde smo kolega Milan Popović i ja pokušali da ispričamo priču o nastanku, razvoju, evoluciji, metastazi i trenutnom stanju u   navijačkom pokretu. Tu smo Popović i ja, a i vođe najvećih navijačkih grupa, upozorili na negativan trend koji vlada na tribinama u Srbiji i, nadamo se, poslali jasnu poruku da takvim stvarima u sportu nije mesto.

E sad, ono što Mišićev slučaj čini specifičnim   – jeste visina njegove kazne i upadljivo ćutanje o krivici još nekog. Dakle, ovaj mladi čovek je kriv (što je i sam priznao, odbacujući pokušaj ubistva) ali je kriv za ono što je uradio. A ubio nikog nije.
No, šta je sa krivicom organizatora meča. Šta je sa krivicom redarske i službe kontrole. Šta je sa krivicom šefa ovog policajca koji ga je poslao u navijački kop (inače sveto navijačko mesto). Da li je procenio koliki je rizik kad je Trajkovića poslao među najvernije navijače ili je mislio da ga šalje da čuva obdanište. Zar policajcu nije mesto oko tribine i na ulazu u tribinu. Previše je pitanja koja niko ne postavlja i čije odgovore još nismo čuli.

Svakako da država treba da uvede red. Stoji i to da želi da pokaže ozbiljnost, pa određuje daleko veću kaznu, kako se ovakvi slučajevi ne bi ponovili. Ali, 10 godina je preozbiljno i previsoko, ma kakva da je namera države. O 40 godina da i ne govorimo.
Država je, ponavljam, rešila da uvede red. Međutim, činjenice govore da je previše čekala. Ne oklevala ili okretala glavu. Previše dugo vremena ju je bilo baš briga. Osim ovog slučaja, čini se da je još uvek tako. I dalje se mutni tipovi vrte oko srpskog fudbala, i dalje su stadioni (većina njih su obične livade) u očajnom stanju sa tendencijom da budu još gori, liga je sve manje kvalitetna, nameštanje rezultata je javna tajna, transferi igrača su i dalje u rukama ljudi koji izbegavaju da plaćaju porez (čitaj ovo kao eufemizam), u klubovima se ne znaju titulari i vlada haos.

Kako prenose mediji, "u pisanoj žalbi tužilaštva, koju niko nije obrazlagao, navodi se da je 10 godina zatvora blaga kazna, posebno imajući u vidu odluke u takvim slučajevima u zemljama EU, čijem članstvu teži i Srbija". Gospodo, pomenute zemlje su daleko ranije rešile da kažu: dosta. Daleko ranije su uvele ozbiljna pravila u i oko stadiona. Daleko ranije su postale ozbiljne.

Sve ovo, neminovno, asocira na priču o Srbinu koji poseje englesku travu, ona poraste a on se izmakne i kaže: majku mu, nekako to nije to. Pa i nije Gedžo i neće da bude. Onaj Englez je tu travu posejao pre mnogo godina i isto toliko je održavao, a ti bi da za jednu godinu sve postigneš. I ne samo to, Gedža bi da, ako može, pokosi istu travu jedno sedamosam puta za godinu. To ne biva. Takva trava nigde ne raste. Uzgred, u Engleskoj, na primer, navijača zmija ne može da ujede dok gleda utakmicu, kao što može na nekom poljančetu u Srbiji. Tamo se, uostalom, na poljani igra golf.

I sad se neko setio da uvede red tako što će jednom mladom čoveku uništiti život. A onoliki pobiše čitave porodice, opljačkaše i narod i državu, uništiše živote generacijama, starima oduzeše starost, mladima mladost, a narodu doneše bombe, bedu"¦ I većina njih se izvuče, opra biografije, nauživa se i onda i sad. Ogroman broj njih dobi drugu šansu, a mladi Mišić je, kao, nije zaslužio.

Ne tvrdimo da on tu, drugu šansu, neće zloupotrebiti. Ali mu je svakao treba dati. Jer, ponavljam, nije na spisku Đinđićevih ubica (a ni političkih inspiratora), nije Mladićev jatak, suviše je mlad da bi znao i ko je Kenedi a ne da bi mogao da ga ubije, a Bin Ladena možda ni na teleziviziji nije video.

Ovo nikako ne znači da treba stati sa zalivanjem i održavanjem trave. Biće ona odlična jednog dana. Prava engleska.

P.S.

To što navijam za Partizan me ne sprečava da tražim Pravdu za Uroša Mišića.