Opera za tri groša
Za 2012. sumnjaju da će da bude “ona” godina. Em se, vele, kalendar naroda Maja završava te godine, em se u još nekoliko civilizacija ova godina označava kao “kraj sveta”, em je Roland Emerih 2009. snimio film na ovu temu. A i redovni izbori u Srbiji planirani su te godine.
Tad će se, prognoziraju oni koji gledaju u zvezde i starospise, priroda pobuniti protiv čoveka, a građani Srbije protiv teškog života.
Insajd
Ali, nisu ni oni gore u foteljama naivni. Potrudiće se oni da narod ne zaćuti (sve sećajući se Obrenovića), da ima hleba i sa hlebom igara (čitaj izbora) koji su mogući i godinu ranije. Dakle, 2011, kako ovi koji sve više vladaju a sve manje upravljaju ne bi rizikovali.
Jer, šta ako 2012. bude (još) gore ili ako se, ne dao Bog, obistini Opširnije »
Radikalno zamajavanje
Ovi (na vlasti) su se, da ne upotrebimo onaj kafanski izraz, opet šalili. Dakle, od najavljene rekonstrukcije vlade, izgleda, ima samo rekonstrukcije izjava davanih koliko juče.
No, čini se da je ovog puta bilo namere. Pominjana su i imena.
Nećemo ići toliko daleko i pominjati prošlogodišnje izjave o “mogućnosti” rekonstrukcije i njoj kao “večnoj” temi, već ćemo navesti samo one svežije prema kojima bi “brza i odlučna rekonstrukcija vlade mogla da doprinese evropskim integracijama“ (Božidar Đelić) pošto „to radi većina evropskih zemalja jer se novim kadrovima upumpava svež vazduh“ (Rasim Ljajić) ali i zbog toga „što je ideja dobra i da treba raditi radikalnu rekonstrukciju ili je uopšte ne raditi“ (Mlađan Dinkić). Onda je svoju rekao i premijer Mirko Cvetković svedočeći nam iz prve ruke kako rekonstrukcija još nije na stolu ali nije isključena zbog smanjenja broja ministarstava.
Naravno da nismo zaboravili (pa to je nemoguće zaboraviti) na najave predsednika države da će se o rekonstrukcije razgovarati čim ga reizaberu u stranci. „Posle izbora u Demokratskoj stranci“, rekao je Boris Tadić, „mora se podvući crta i videti šta je sve urađeno do sad, da vidimo ko može da nastavi dalje“. Ko ne može, podvuče predsednik, neka radi nešto drugo.
I kad se Tadić, hvala Bogu, uspešno operisan probudio svi umesto: nazdravlje!, uzviknuše: Opširnije »
Zato što Jeremić (ne) može da čeka
„Eee Srbijo, šta si dočekala. Da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990, jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.
Dakle, ove godine je jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke, „stranke intelektualaca”, kako su je često nazivali. Ove godine su i, nikad izvesniji, ali i nikad neizvesniji, izbori za stranačko rukovodstvo.
Odzvonilo i loptanju
Vlasti su dugogodišnji nemar, nerad i nehat maskirale etiketom MTS-a i parama svih nas, pa će se, ako pita bude praviljena po dosadašnjem receptu, ako sve spadne na nejaka leđa EPS-a, ako zakona a i reda ne bude, ako pred neke nove izbore i EPS bude prodat, sportom u Srbiji baviti samo rekreativci i romantičari.
Košarkaški su letos javno kukali kako nema obećanih para, vaterpolisti su morali da uzmu kredit, navijači Crvene zvezde saznali su marta ove godine da grb njihovog košarkaškog kluba, star 65 godina, vredi 300.000 evra i najzad, EPS je od jesenas sponzor fudbalera Partizana.
Engleska trava doma mog
“Sramota!” To je bila najčešće pominjana reč danima posle prekida utakmice četvrtog kola kvalifikacija za prvenstvo Evrope između Italije i Srbije u utorak, 12. oktobra, u Đenovi.
“Bruka. Dosta je bilo! Hoće li već neko stati na put toj hordi ludaka”, orilo se po medijima, na ulicama, internet-stranicama i forumima kao reakcija na divljanje huligana i pokušaj ubistva golmana Vladimira Stojkovića (pre); bacanje baklji, petardi, pentranje po plastičnoj ogradi i sečenje metalne ograde (na); i sukobe s karabinijerima (posle pomenute utakmice u Đenovi).
Horskoj osudi, priznavanju srama, žaljenju za vizama (koje će, navodno, biti ponovo uvesene) i generalnoj jadikovki nad zlom sudbinom pridruživali su se, gotovo, svi. Kao da su se trkali ko će pre da izgovori pomenute reči. I da se ubaci u gomilu, koja je najlošiji tumač istine.
Šta je (stvarno) sramota
Kako ne bi bilo zabune i pogrešne interpretacije ovih redova, da se odmah razumemo: pokušaj ubistva bilo koga, a pogotovo reprezentativnog golmana, divljanje i huliganstvo, su za svaku osudu. Da (kao neki državni funkcioneri) ne kažemo jezivu, ali svakako izraženu u adekvatnom broju godina u zatvorskoj ćeliji.
No, krivo sedi, pravo reci.
U Italiju je putovalo 2.000 ljudi, među kojima je bilo i onih koji nisu huligani, koji nisu ni navijači, već obična publika, a (najviše) 60 njih je izazvalo incidente. Ti huligani obrukali su sami sebe i nikog više. Cela (društvena) sramota biće ako ne budu kažnjeni.
Njihovo divljanje je problem (možda i sramota) italijanske policije, koju (u prvi mah) niko nije ni pominjao, a kamoli osuđivao za nečinjenje. Jer, kako ti karabinjeri uspevaju da izađu na kraj s daleko ozbiljnijim i brojnijim huliganima koji podržavaju Sampdoriju, Napoli ili Lacio, čiji navijači, uzgred budi rečeno, često imaju fašističke ispade.
Njihovo divljanje je problem (sigurno i sramota) srpskih ministarstava sile, a pre svega pravosuđa. Jer, kako Ivan Bogdanov, najupečatljiviji lik i personifikacija događaja iz Đenove, nije procesuiran posle četiri krivične prijave, pa je kao slobodan čovek mogao da pređe granicu? Kako od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Stanković pomenula u, makar prve dve, emisije niko nije uhapšen i procesuiran? Slovima niko, brojem 0. Pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.
Ali su i posle Insajdera, posle ubistva Brisa Tatona, posle upada pojedinaca na teren na onoj utakmici sa Austrijom i da ne nabrajamo više, reagovali svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija na političkoj sceni, pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.
Tako je i sad. Staro je pravilo da onog o čemu se najviše priča najmanje ima. Obračun s huliganima i nasilnicima se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…
Najviše ima i uopštavanja.
„Nerede su izazvali navijači Crvene zvezde“. E, pa nisu!
Kao što onomad, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je pretio smrću novinarki B92, nije uhapšen oficir Vojske Srbije, već Dragan Đurđević. Kao što kad stanovnik romskog naselja opljačka bakalnicu nije tačno reći da ju je opljačkao Rom, već, na primer Ibro Ibišbegović. Čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti i procesuirati. Tako su, dakle, ovog puta, nerede u Đenovi izazvali ljudi čije podatke ima policija, previđa pravosuđe, a carinici klimoglavom kažu ‘Srećan put’.
A Italijani?
Onda je tu horsku idilu kojom se zabavilo pola Srbije (zaboravljajući na nestašice mleka, neuplaćivanje plata, doprinosa, a najčešče i jednog i drugog, skok kursa, pad investicija, otkaze, loše puteve…) narušio portparol UEFA Rob Fokner Opširnije »
