Profiler » Tekstovi iz Ekonomista

Poslednja pobeda Jugoslavije

Nenad Zorić — Wed, 01 Jun 2011 17:28:15 +0000

Nebo iznad Knina. Avgust 17. Godina 1990. Dva policijska helikoptera presreću dva lovca ratnog vazduhoplovstva. Posade razgovaraju radio vezom. Helikopteri se okreću i odlaze.

Sedam meseci ranije, 22. januara uveče delegacija CK Slovenije predvođena Milanom Kučanom napušta „Sava centar“. Slobodan Milošević predlaže da se pređe na donošenje odluka, ali posle suprotstavljanja delegacije Hrvatske, Milan Pančevski, predsednik Predsedništva CK SKJ delegiran iz Makedonije privremeno zaključuje rad Četrnaestog (vanrednog) kongresa Saveza komunista Jugoslavije.
Kongres nikad nije nastavljen pa je tako, bar formalno, prekinuta vladavina SKJ duga 45 godina.

Trg u Bukureštu. Decembar 20. Godina 1989. Nikolae Čaušesku govori o „stranom napadu na nezavisnost Rumunije“.
U isto vreme Miodrag Belodedić, najbolji odbrambeni igrač Steaue nalazi se u Beogradu gde pokušava da pronađe formulu kako da zaigra za Crvenu zvezdu. Odbijen od mase koja je dva dana ranije počela proteste na ulicama Temišvara, Čaušesku odlazi u palatu Snagov, zatim u Trgovište gde na Božić iste godine sa suprugom Elenom biva streljan.

Iste godine Keln u revanš meču trećeg kola kupa UEFA uspeva da nadoknadi zaostatak iz Beograda i Crvena zvezda ispada posle tri primljena pogotka. Nemci (opet) upornošću izbacuju Srbe koji se (po ko zna koji put) pitaju hoće li ikad moći da imaju takav mentalitet.
Legendarnog Šekija, u leto naredne godine, na klupi zamenjuje Ljupko Petrović koji sa kaljenja iz Rada vraća Vladimira Jugovića, a iz inostranstva brzonogog Dragišu Binića.

Stadion Maksimir, godina 1987. Posle treninga FK Dinamo trener Miroslav Ćiro Blažević kune se da će pojesti ono što se ne jede ako
Pročitaj ceo tekst

Politički post nevernog Tome

Nenad Zorić — Wed, 20 Apr 2011 08:31:27 +0000

Fijasko. Ova reč najbolje opisuje sve što se dešavalo od onog februarskog mitinga Srpske napredne stranke u Beogradu i najave aprilske „stiropor revolucije“, preko neozbiljne igranke oko otkazivanja pa neotkazivanja iste, gotovo svakodnevnog pomeranja rokova vlastima do kad treba da im jave kad su izbori, te mitinga 16. aprila, štrajka žeđu i glađu Tomislava Nikolića do vesti da će četvrtog dana popodne (utorak 19. april) primiti infuziju. U nastavku vesti se kaže da nema ništa od prekida štrajka dok „Srbija ne postane normalna država“, da Nikolić ne želi da ubije sebe ali da ovakvo njegovo postupanje treba da se shvati kao post.
Tomislavu Nikoliću je teško. Ne dao vam Bog da budete u njegovoj situaciji. Nema nikog mislećeg ko može da kaže da mu je drugačije.

Najzad, i hrišćanski je sažaljevati ga.

Kao što, reče patrijarh Irinej, nije hrišćanski štrajkovati žeđu i glađu i ubijati svoje telo. Kao što nije ni ljudski ni hrišćanski ako se, ne dao Bog, sve ovo završi kako ne treba, reći (kao Nikolić onomad za Ćuruviju) da nam ga nije žao.

Nimalo nije lako ni porodici kojoj on rizikujući svoj skraćuje i njihov život, narodski rečeno. Ni stranci, ma koliko se činilo, ovakav potez dalekosežno ne može doneti mnogo dobrog.
Naprosto, nije politički pametno koristiti izanđale načine borbe. Za vlast.
Jer, ovo je, nemalo je onih koji to tvrde, borba za presto, zahtev (ucena) da mu se prepusti vlast. Onako lako kao što su mu prepušteni poslanici čije je mandate, svakako, osvojio i Tomislav Nikolić ali na listi koju je personifikovao Vojislav Šešelj. Onako poletno kao što je uz medijsko žmurenje i ambasadorsko namigivanje napravio i ojačao stranku. Ovakav potez nije mudar ni zbog toga što ne daje rezultate, evo već četvrti dan ali i zbog toga što se sam Nikolić, ako mu uspe naum, može naći u slično situaciji u kojoj je sad Boris Tadić. Ali, ipak, neuporedivo težoj. Biće, tada, nebrojeno više onih koji će iz racionalnih i mnogo više iracionalnih razloga posegnuti za ovim metodom i ispostaviti zahtev eventualno i Nikoliću, koji će tada imati samo jednu mogućnost. Da im usliši zahteve zbog bremena koje samoizazvano nosi na leđima.

Ulazak u istoriju

Sve je, inače, počelo na Lazarevu subotu (16. aprila) na Novom Beogradu kad je u osam sati ujutru u svom stanu od oko 500.000 evra (kupljenom, doista, na kredit) Tomislav Nikolić počeo da sprovodi u delo ono što je nedelju dana ranije najavio njegov zamenik Aleksandar Vučić. Ta, „ponuda koju vlast neće moći da odbije“ bila je neuzimanje ni vode ni hrane. Taj gest ili žrtvu Nikolić je pet sati kasnije javno saopštio pred oko 60.000 pristalica na mitingu pred Domom Narodne skupštine. „Ja od jutros ne uzimam ni vodu ni hranu“, rekao je Nikolić okupljenoj masi i sagnuo glavu. Pitajte psihologe šta znači ovakav gaf.
Pročitaj ceo tekst

Stadionska groznica

Nenad Zorić — Wed, 30 Mar 2011 10:45:30 +0000

“Sve stranke i frakcije su proruske”, poslao je, navodno, jedan britanski emisar depešu u London kad su se krajem 19. i početkom 20. veka radikali, najjača partija tog vremena, podelili na Narodnu radikalnu i Samostalnu radikalnu stranku.
Nešto ranije u toku Krimskog rata nemački istoričar Leopold fon Ranke zabeležio je da srpski narod ruskog cara oslovljava sa “naš car” i primetio da bi najveći skandal izbio ako mitropolit beogradski u molitvi prvo ne bi pomenuo ruskog cara.

Ruski car, pardon premijer Ruske Federacije Vladimir Putin je (ponovo) posle deset godina došao u Beograd prošle srede.

Ko je kome šta

Iako istoričari kažu da je tačno da su radikali (ali i naprednjaci i liberali) u samom osnivanju bili proruski nastojeni, ali da je kasnije bilo i drugačijih uticaja i naklonosti (naprednjaci ka Austrougarskoj), da narod možda jeste simpatisao Ruse ali da partije i političari nisu uvek delili te stavove – percepcija je bila baš onakva kako ju je opisao onaj emisar.

Iako, dakle, i u današnjoj Srbiji ima partija koje Rusiju (javno ili tajno) nazivaju “majčicom” ali i mnogo više onih koje se ne bi bunile da patrijarh Irinej pomene Baraka Obamu na početku svakog činodejstvovanja – percepcija je neumoljiva. U oklopnoj limuzini „zilom – 41052“ pred Palatu Srbija došao je srpski premijer.
Što je i činjenično tačno. Sedeo je odmah do ruskog i izašao iz limuzine posle rukovanja Vladimira Vladimiroviča Putina i Borisa Ljubomiroviča Tadića.

To je (Cvetkovićevo vozikanje uz Putina sa aerodroma i izlazak iz limuzine) pored furioznog dolaska Ivice Dačića bio prvi utisak pre intoniranja himni. Da, oči je bola i ona fontana
Pročitaj ceo tekst

Rekvijem za Nemanjinu 11

Nenad Zorić — Wed, 16 Feb 2011 12:23:31 +0000

Mirko Cvetković je 14. februara pokazao da je Mlađan Dinkić bio u pravu najmanje dva puta. U Vladi Srbije ne da ne postoji jedinstvo, već je previše disonantnih tonova i potreban je preokret. Druga je tvrdnja dokazana činjenicom da je Dinkića, možda smenio čovek sa bradom, možda čovek sa sedom kosom ali sigurno nije ovaj Zaječarac sa sedom bradom. On je samo pročitao odluku.

Postoje još, najmanje, dve okolnosti koje su jasne i Tadiću i Cvetkoviću, Dinkiću, Dačiću sa Palmom i „penzionerima“, Nikoliću i Vučiću, svima ostalima u opoziciji ali i onima koji se u politiku (pa i kao veštinu mogućeg) razumeju bar malo. Prva, da će izbora biti mnogo pre nego što je bilo ko od pomenutih očekivao ili priželjkivao, svejedno. Druga, da u ovom trenutku nikom od njih (pa ni Tomislavu Nikoliću) nije do izbora.

Naime, niko nema većinu za samostalno i normalno vladanje. I zato naprednjaci daju režimu dva meseca, traže isto toliko vremena od naroda i gledaju kako na namaknu 50 plus jedan odsto, sami ili sa nekim (novim) partnerom. Zato Čedomir Jovanović svako malo ne zna da li je opozicija vlasti ili opoziciji. Zbog toga Dinkić kritikuje i glumi opoziciju u vladi u kojoj je potpredsednik, ali ipak ostavlja ministre u toj vladi i poslanike u okviru vladajuće većine. Zato, najzad, demokrate (bili sa bradama ili samo sedom kosom) daju otkaz tom istom Dinkiću, ali ostave njegove ljude u vladi.

Ko je prešao crvenu liniju

Dakle, to je ono što imamo na talonu.
Da, imamo i Ivicu Dačića koji, dal’ zbog toga što mu je prijala klima u Americi iz
Pročitaj ceo tekst

Stiropor umesto pirinča

Nenad Zorić — Tue, 08 Feb 2011 22:04:28 +0000

“Evo mene, eto vas…”, kao da reče Tomislav Nikolić, predsednik Srpske Napredne stranke građanima okupljenim ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu koji, u najvećem broju, nisu očekivali da kaže: “rat onima na vlasti”, ali su, apsolutno, očekivali rešenje.
“… lepo je što ste došli, vidimo se za dva meseca”, kao da se zahvali masi od preko 60.000 građana čovek koji je u danima pred miting sebe upoređivao sa Gandijem i odloži rešenje na najviše 60 dana: “Dajte nam dva meseca koje i mi dajemo njima. Ako siledžije, kao i do sada, ne budu želele da slušaju, u aprilu ćete me zateći ovde kako sedim na stiroporu da se ne prehladim“.
A onda poentira: „Ako želite, pridružite mi se“.
To bi, dakle, bila glavna vest sa “mitinga opozicije” kako su mnogi mediji nazvali ovaj događaj. Suštinski, desilo se nešto drugo.

Naime, u subotu, sunčanog 5. februara, odražana su dva mitinga.
Jedan koji je organizovao Nikolić sa zamenikom mu Vučićem (u delu govora kopirao pokojnog Đinđića sa sintagmom da su okupljeni bolji i lepši od onih drugih), Velimirom Ilićem (koji se, uzgred budi rečeno, na mitinzima najbolje snalazi od svega drugog što radi), Milankom Marom Karić (koja umalo ne promeni poentu skupa) i Aleksandrom Vulinom (čovekom o kome najbolje govori činjenica da u isto vreme može da bude impresioniran likom i delom Branimira Džonija Štulića i Mirjane Mire Marković). Cilj ovog prvog mitinga bio je prebrojavanje, ukrupnjavanje, odžavanje procenta opredeljenih birača, molba da se još malo strpe i poruka sa mnogo onih “ako”.
Da, i najava da se pirinač može zameniti stiroporom. Jer, uvek treba lajt motiv. Gandi je imao pirinač, Bogoljub salatu a Toma stiropor. Prvi da ostane živ sa kojim zrnom koji stavi u usta, drugi kao metaforom gladnih građana i bogate zemlje čiji resursi nisu iskorišćeni, a ovaj treći brine da se ne prehladi. Zluradi bi rekli, brine samo o svojoj zadnjici.

Na ovom, drugom mitingu okupili su se građani gladni i pre i posle one Bogijeve salate, nezadovoljni, nevoljni, frustrirani, otpuštani, zapošljavani ali izrabljivani, bez prava, para, ideje. Koji su došli da vide koliko još takvih ima, da se pokažu jedni drugima, da vlastima a i Nikoliću kažu da, nekad, nemaju ni za pirinač (na vodi) i pokažu da su prozirni i krhki kao stiropor.
Pročitaj ceo tekst

Opera za tri groša

Nenad Zorić — Wed, 29 Dec 2010 11:56:46 +0000

Za 2012. sumnjaju da će da bude “ona” godina. Em se, vele, kalendar naroda Maja završava te godine, em se u još nekoliko civilizacija ova godina označava kao “kraj sveta”, em je Roland Emerih 2009. snimio film na ovu temu. A i redovni izbori u Srbiji planirani su te godine.
Tad će se, prognoziraju oni koji gledaju u zvezde i starospise, priroda pobuniti protiv čoveka, a građani Srbije protiv teškog života.

Insajd

Ali, nisu ni oni gore u foteljama naivni. Potrudiće se oni da narod ne zaćuti (sve sećajući se Obrenovića), da ima hleba i sa hlebom igara (čitaj izbora) koji su mogući i godinu ranije. Dakle, 2011, kako ovi koji sve više vladaju a sve manje upravljaju ne bi rizikovali.
Jer, šta ako 2012. bude (još) gore ili ako se, ne dao Bog, obistini
Pročitaj ceo tekst

Radikalno zamajavanje

Nenad Zorić — Wed, 29 Dec 2010 11:45:22 +0000

Ovi (na vlasti) su se, da ne upotrebimo onaj kafanski izraz, opet šalili. Dakle, od najavljene rekonstrukcije vlade, izgleda, ima samo rekonstrukcije izjava davanih koliko juče.
No, čini se da je ovog puta bilo namere. Pominjana su i imena.

Nećemo ići toliko daleko i pominjati prošlogodišnje izjave o “mogućnosti” rekonstrukcije i njoj kao “večnoj” temi, već ćemo navesti samo one svežije prema kojima bi “brza i odlučna rekonstrukcija vlade mogla da doprinese evropskim integracijama“ (Božidar Đelić) pošto „to radi većina evropskih zemalja jer se novim kadrovima upumpava svež vazduh“ (Rasim Ljajić) ali i zbog toga „što je ideja dobra i da treba raditi radikalnu rekonstrukciju ili je uopšte ne raditi“ (Mlađan Dinkić). Onda je svoju rekao i premijer Mirko Cvetković svedočeći nam iz prve ruke kako rekonstrukcija još nije na stolu ali nije isključena zbog smanjenja broja ministarstava.

Naravno da nismo zaboravili (pa to je nemoguće zaboraviti) na najave predsednika države da će se o rekonstrukcije razgovarati čim ga reizaberu u stranci. „Posle izbora u Demokratskoj stranci“, rekao je Boris Tadić, „mora se podvući crta i videti šta je sve urađeno do sad, da vidimo ko može da nastavi dalje“. Ko ne može, podvuče predsednik, neka radi nešto drugo.

I kad se Tadić, hvala Bogu, uspešno operisan probudio svi umesto: nazdravlje!, uzviknuše:
Pročitaj ceo tekst

Zato što Jeremić (ne) može da čeka

Nenad Zorić — Wed, 17 Nov 2010 13:21:12 +0000

„Eee Srbijo, šta si dočekala. Da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990, jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.

Dakle, ove godine je jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke, „stranke intelektualaca”, kako su je često nazivali. Ove godine su i, nikad izvesniji, ali i nikad neizvesniji, izbori za stranačko rukovodstvo.

Pročitaj ceo tekst

Odzvonilo i loptanju

Nenad Zorić — Wed, 03 Nov 2010 10:04:32 +0000

Vlasti su dugogodišnji nemar, nerad i nehat maskirale etiketom MTS-a i parama svih nas, pa će se, ako pita bude praviljena po dosadašnjem receptu, ako sve spadne na nejaka leđa EPS-a, ako zakona a i reda ne bude, ako pred neke nove izbore i EPS bude prodat, sportom u Srbiji baviti samo rekreativci i romantičari.

Košarkaški su letos javno kukali kako nema obećanih para, vaterpolisti su morali da uzmu kredit, navijači Crvene zvezde saznali su marta ove godine da grb njihovog košarkaškog kluba, star 65 godina, vredi 300.000 evra i najzad, EPS je od jesenas sponzor fudbalera Partizana.

Pročitaj ceo tekst

Engleska trava doma mog

Nenad Zorić — Wed, 20 Oct 2010 09:17:34 +0000

“Sramota!” To je bila najčešće pominjana reč danima posle prekida utakmice četvrtog kola kvalifikacija za prvenstvo Evrope između Italije i Srbije u utorak, 12. oktobra, u Đenovi.
“Bruka. Dosta je bilo! Hoće li već neko stati na put toj hordi ludaka”, orilo se po medijima, na ulicama, internet-stranicama i forumima kao reakcija na divljanje huligana i pokušaj ubistva golmana Vladimira Stojkovića (pre); bacanje baklji, petardi, pentranje po plastičnoj ogradi i sečenje metalne ograde (na); i sukobe s karabinijerima (posle pomenute utakmice u Đenovi).

Horskoj osudi, priznavanju srama, žaljenju za vizama (koje će, navodno, biti ponovo uvesene) i generalnoj jadikovki nad zlom sudbinom pridruživali su se, gotovo, svi. Kao da su se trkali ko će pre da izgovori pomenute reči. I da se ubaci u gomilu, koja je najlošiji tumač istine.

Šta je (stvarno) sramota

Kako ne bi bilo zabune i pogrešne interpretacije ovih redova, da se odmah razumemo: pokušaj ubistva bilo koga, a pogotovo reprezentativnog golmana, divljanje i huliganstvo, su za svaku osudu. Da (kao neki državni funkcioneri) ne kažemo jezivu, ali svakako izraženu u adekvatnom broju godina u zatvorskoj ćeliji.

No, krivo sedi, pravo reci.
U Italiju je putovalo 2.000 ljudi, među kojima je bilo i onih koji nisu huligani, koji nisu ni navijači, već obična publika, a (najviše) 60 njih je izazvalo incidente. Ti huligani obrukali su sami sebe i nikog više. Cela (društvena) sramota biće ako ne budu kažnjeni.

Njihovo divljanje je problem (možda i sramota) italijanske policije, koju (u prvi mah) niko nije ni pominjao, a kamoli osuđivao za nečinjenje. Jer, kako ti karabinjeri uspevaju da izađu na kraj s daleko ozbiljnijim i brojnijim huliganima koji podržavaju Sampdoriju, Napoli ili Lacio, čiji navijači, uzgred budi rečeno, često imaju fašističke ispade.

Njihovo divljanje je problem (sigurno i sramota) srpskih ministarstava sile, a pre svega pravosuđa. Jer, kako Ivan Bogdanov, najupečatljiviji lik i personifikacija događaja iz Đenove, nije procesuiran posle četiri krivične prijave, pa je kao slobodan čovek mogao da pređe granicu? Kako od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Stanković pomenula u, makar prve dve, emisije niko nije uhapšen i procesuiran? Slovima niko, brojem 0. Pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Ali su i posle Insajdera, posle ubistva Brisa Tatona, posle upada pojedinaca na teren na onoj utakmici sa Austrijom i da ne nabrajamo više, reagovali svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija na političkoj sceni, pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

Tako je i sad. Staro je pravilo da onog o čemu se najviše priča najmanje ima. Obračun s huliganima i nasilnicima se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…
Najviše ima i uopštavanja.
„Nerede su izazvali navijači Crvene zvezde“. E, pa nisu!
Kao što onomad, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je pretio smrću novinarki B92, nije uhapšen oficir Vojske Srbije, već Dragan Đurđević. Kao što kad stanovnik romskog naselja opljačka bakalnicu nije tačno reći da ju je opljačkao Rom, već, na primer Ibro Ibišbegović. Čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti i procesuirati. Tako su, dakle, ovog puta, nerede u Đenovi izazvali ljudi čije podatke ima policija, previđa pravosuđe, a carinici klimoglavom kažu ‘Srećan put’.

A Italijani?

Onda je tu horsku idilu kojom se zabavilo pola Srbije (zaboravljajući na nestašice mleka, neuplaćivanje plata, doprinosa, a najčešče i jednog i drugog, skok kursa, pad investicija, otkaze, loše puteve…) narušio portparol UEFA Rob Fokner
Pročitaj ceo tekst