Poslednja pobeda Jugoslavije
Nebo iznad Knina. Avgust 17. Godina 1990. Dva policijska helikoptera presreću dva lovca ratnog vazduhoplovstva. Posade razgovaraju radio vezom. Helikopteri se okreću i odlaze.
Sedam meseci ranije, 22. januara uveče delegacija CK Slovenije predvođena Milanom Kučanom napušta „Sava centar“. Slobodan Milošević predlaže da se pređe na donošenje odluka, ali posle suprotstavljanja delegacije Hrvatske, Milan Pančevski, predsednik Predsedništva CK SKJ delegiran iz Makedonije privremeno zaključuje rad Četrnaestog (vanrednog) kongresa Saveza komunista Jugoslavije.
Kongres nikad nije nastavljen pa je tako, bar formalno, prekinuta vladavina SKJ duga 45 godina.
Trg u Bukureštu. Decembar 20. Godina 1989. Nikolae Čaušesku govori o „stranom napadu na nezavisnost Rumunije“.
U isto vreme Miodrag Belodedić, najbolji odbrambeni igrač Steaue nalazi se u Beogradu gde pokušava da pronađe formulu kako da zaigra za Crvenu zvezdu. Odbijen od mase koja je dva dana ranije počela proteste na ulicama Temišvara, Čaušesku odlazi u palatu Snagov, zatim u Trgovište gde na Božić iste godine sa suprugom Elenom biva streljan.
Iste godine Keln u revanš meču trećeg kola kupa UEFA uspeva da nadoknadi zaostatak iz Beograda i Crvena zvezda ispada posle tri primljena pogotka. Nemci (opet) upornošću izbacuju Srbe koji se (po ko zna koji put) pitaju hoće li ikad moći da imaju takav mentalitet.
Legendarnog Šekija, u leto naredne godine, na klupi zamenjuje Ljupko Petrović koji sa kaljenja iz Rada vraća Vladimira Jugovića, a iz inostranstva brzonogog Dragišu Binića.
Stadion Maksimir, godina 1987. Posle treninga FK Dinamo trener Miroslav Ćiro Blažević kune se da će pojesti ono što se ne jede ako Opširnije »
Politički post nevernog Tome
Fijasko. Ova reč najbolje opisuje sve što se dešavalo od onog februarskog mitinga Srpske napredne stranke u Beogradu i najave aprilske „stiropor revolucije“, preko neozbiljne igranke oko otkazivanja pa neotkazivanja iste, gotovo svakodnevnog pomeranja rokova vlastima do kad treba da im jave kad su izbori, te mitinga 16. aprila, štrajka žeđu i glađu Tomislava Nikolića do vesti da će četvrtog dana popodne (utorak 19. april) primiti infuziju. U nastavku vesti se kaže da nema ništa od prekida štrajka dok „Srbija ne postane normalna država“, da Nikolić ne želi da ubije sebe ali da ovakvo njegovo postupanje treba da se shvati kao post.
Tomislavu Nikoliću je teško. Ne dao vam Bog da budete u njegovoj situaciji. Nema nikog mislećeg ko može da kaže da mu je drugačije.
Najzad, i hrišćanski je sažaljevati ga.
Kao što, reče patrijarh Irinej, nije hrišćanski štrajkovati žeđu i glađu i ubijati svoje telo. Kao što nije ni ljudski ni hrišćanski ako se, ne dao Bog, sve ovo završi kako ne treba, reći (kao Nikolić onomad za Ćuruviju) da nam ga nije žao.
Nimalo nije lako ni porodici kojoj on rizikujući svoj skraćuje i njihov život, narodski rečeno. Ni stranci, ma koliko se činilo, ovakav potez dalekosežno ne može doneti mnogo dobrog.
Naprosto, nije politički pametno koristiti izanđale načine borbe. Za vlast.
Jer, ovo je, nemalo je onih koji to tvrde, borba za presto, zahtev (ucena) da mu se prepusti vlast. Onako lako kao što su mu prepušteni poslanici čije je mandate, svakako, osvojio i Tomislav Nikolić ali na listi koju je personifikovao Vojislav Šešelj. Onako poletno kao što je uz medijsko žmurenje i ambasadorsko namigivanje napravio i ojačao stranku. Ovakav potez nije mudar ni zbog toga što ne daje rezultate, evo već četvrti dan ali i zbog toga što se sam Nikolić, ako mu uspe naum, može naći u slično situaciji u kojoj je sad Boris Tadić. Ali, ipak, neuporedivo težoj. Biće, tada, nebrojeno više onih koji će iz racionalnih i mnogo više iracionalnih razloga posegnuti za ovim metodom i ispostaviti zahtev eventualno i Nikoliću, koji će tada imati samo jednu mogućnost. Da im usliši zahteve zbog bremena koje samoizazvano nosi na leđima.
Ulazak u istoriju
Sve je, inače, počelo na Lazarevu subotu (16. aprila) na Novom Beogradu kad je u osam sati ujutru u svom stanu od oko 500.000 evra (kupljenom, doista, na kredit) Tomislav Nikolić počeo da sprovodi u delo ono što je nedelju dana ranije najavio njegov zamenik Aleksandar Vučić. Ta, „ponuda koju vlast neće moći da odbije“ bila je neuzimanje ni vode ni hrane. Taj gest ili žrtvu Nikolić je pet sati kasnije javno saopštio pred oko 60.000 pristalica na mitingu pred Domom Narodne skupštine. „Ja od jutros ne uzimam ni vodu ni hranu“, rekao je Nikolić okupljenoj masi i sagnuo glavu. Pitajte psihologe šta znači ovakav gaf. Opširnije »
Stadionska groznica
“Sve stranke i frakcije su proruske”, poslao je, navodno, jedan britanski emisar depešu u London kad su se krajem 19. i početkom 20. veka radikali, najjača partija tog vremena, podelili na Narodnu radikalnu i Samostalnu radikalnu stranku.
Nešto ranije u toku Krimskog rata nemački istoričar Leopold fon Ranke zabeležio je da srpski narod ruskog cara oslovljava sa “naš car” i primetio da bi najveći skandal izbio ako mitropolit beogradski u molitvi prvo ne bi pomenuo ruskog cara.
Ruski car, pardon premijer Ruske Federacije Vladimir Putin je (ponovo) posle deset godina došao u Beograd prošle srede.
Ko je kome šta
Iako istoričari kažu da je tačno da su radikali (ali i naprednjaci i liberali) u samom osnivanju bili proruski nastojeni, ali da je kasnije bilo i drugačijih uticaja i naklonosti (naprednjaci ka Austrougarskoj), da narod možda jeste simpatisao Ruse ali da partije i političari nisu uvek delili te stavove – percepcija je bila baš onakva kako ju je opisao onaj emisar.
Iako, dakle, i u današnjoj Srbiji ima partija koje Rusiju (javno ili tajno) nazivaju “majčicom” ali i mnogo više onih koje se ne bi bunile da patrijarh Irinej pomene Baraka Obamu na početku svakog činodejstvovanja – percepcija je neumoljiva. U oklopnoj limuzini „zilom – 41052“ pred Palatu Srbija došao je srpski premijer.
Što je i činjenično tačno. Sedeo je odmah do ruskog i izašao iz limuzine posle rukovanja Vladimira Vladimiroviča Putina i Borisa Ljubomiroviča Tadića.
To je (Cvetkovićevo vozikanje uz Putina sa aerodroma i izlazak iz limuzine) pored furioznog dolaska Ivice Dačića bio prvi utisak pre intoniranja himni. Da, oči je bola i ona fontana Opširnije »
Rekvijem za Nemanjinu 11
Mirko Cvetković je 14. februara pokazao da je Mlađan Dinkić bio u pravu najmanje dva puta. U Vladi Srbije ne da ne postoji jedinstvo, već je previše disonantnih tonova i potreban je preokret. Druga je tvrdnja dokazana činjenicom da je Dinkića, možda smenio čovek sa bradom, možda čovek sa sedom kosom ali sigurno nije ovaj Zaječarac sa sedom bradom. On je samo pročitao odluku.
Postoje još, najmanje, dve okolnosti koje su jasne i Tadiću i Cvetkoviću, Dinkiću, Dačiću sa Palmom i „penzionerima“, Nikoliću i Vučiću, svima ostalima u opoziciji ali i onima koji se u politiku (pa i kao veštinu mogućeg) razumeju bar malo. Prva, da će izbora biti mnogo pre nego što je bilo ko od pomenutih očekivao ili priželjkivao, svejedno. Druga, da u ovom trenutku nikom od njih (pa ni Tomislavu Nikoliću) nije do izbora.
Naime, niko nema većinu za samostalno i normalno vladanje. I zato naprednjaci daju režimu dva meseca, traže isto toliko vremena od naroda i gledaju kako na namaknu 50 plus jedan odsto, sami ili sa nekim (novim) partnerom. Zato Čedomir Jovanović svako malo ne zna da li je opozicija vlasti ili opoziciji. Zbog toga Dinkić kritikuje i glumi opoziciju u vladi u kojoj je potpredsednik, ali ipak ostavlja ministre u toj vladi i poslanike u okviru vladajuće većine. Zato, najzad, demokrate (bili sa bradama ili samo sedom kosom) daju otkaz tom istom Dinkiću, ali ostave njegove ljude u vladi.
Ko je prešao crvenu liniju
Dakle, to je ono što imamo na talonu.
Da, imamo i Ivicu Dačića koji, dal’ zbog toga što mu je prijala klima u Americi iz Opširnije »
Stiropor umesto pirinča
“Evo mene, eto vas…”, kao da reče Tomislav Nikolić, predsednik Srpske Napredne stranke građanima okupljenim ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu koji, u najvećem broju, nisu očekivali da kaže: “rat onima na vlasti”, ali su, apsolutno, očekivali rešenje.
“… lepo je što ste došli, vidimo se za dva meseca”, kao da se zahvali masi od preko 60.000 građana čovek koji je u danima pred miting sebe upoređivao sa Gandijem i odloži rešenje na najviše 60 dana: “Dajte nam dva meseca koje i mi dajemo njima. Ako siledžije, kao i do sada, ne budu želele da slušaju, u aprilu ćete me zateći ovde kako sedim na stiroporu da se ne prehladim“.
A onda poentira: „Ako želite, pridružite mi se“.
To bi, dakle, bila glavna vest sa “mitinga opozicije” kako su mnogi mediji nazvali ovaj događaj. Suštinski, desilo se nešto drugo.
Naime, u subotu, sunčanog 5. februara, odražana su dva mitinga.
Jedan koji je organizovao Nikolić sa zamenikom mu Vučićem (u delu govora kopirao pokojnog Đinđića sa sintagmom da su okupljeni bolji i lepši od onih drugih), Velimirom Ilićem (koji se, uzgred budi rečeno, na mitinzima najbolje snalazi od svega drugog što radi), Milankom Marom Karić (koja umalo ne promeni poentu skupa) i Aleksandrom Vulinom (čovekom o kome najbolje govori činjenica da u isto vreme može da bude impresioniran likom i delom Branimira Džonija Štulića i Mirjane Mire Marković). Cilj ovog prvog mitinga bio je prebrojavanje, ukrupnjavanje, odžavanje procenta opredeljenih birača, molba da se još malo strpe i poruka sa mnogo onih “ako”.
Da, i najava da se pirinač može zameniti stiroporom. Jer, uvek treba lajt motiv. Gandi je imao pirinač, Bogoljub salatu a Toma stiropor. Prvi da ostane živ sa kojim zrnom koji stavi u usta, drugi kao metaforom gladnih građana i bogate zemlje čiji resursi nisu iskorišćeni, a ovaj treći brine da se ne prehladi. Zluradi bi rekli, brine samo o svojoj zadnjici.
Na ovom, drugom mitingu okupili su se građani gladni i pre i posle one Bogijeve salate, nezadovoljni, nevoljni, frustrirani, otpuštani, zapošljavani ali izrabljivani, bez prava, para, ideje. Koji su došli da vide koliko još takvih ima, da se pokažu jedni drugima, da vlastima a i Nikoliću kažu da, nekad, nemaju ni za pirinač (na vodi) i pokažu da su prozirni i krhki kao stiropor. Opširnije »
