Naši udbaši
Josip Boljkovac, bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske rekao je u intervjuu za frankfurtske „Vesti” kako je bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman želeo rat po svaku cenu, a da je ono što se događalo u Hrvatskoj bio građanski rat kao posledica dogovora Slobodana Miloševića i Tuđmana.
Za bolje razumevanje poriva, ciljeva i repova koji se neminovno vuku, idu i ići će uz ovakve (a i dijametralno suprotne) priče – kojih će, svakako, biti još – preporučujem tekst Miroslava Lazanskog komentatora “Politike”: Boljkovac, ako me se sete, sete
Z
Despot A.T.
Generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić zakazao je kolegijum Medijskog javnog servisa Srbije za petak u 11 sati sa samo jednom tačkom dnevnog reda -Obustava direktnih prenosa sednica Narodne skupštine Republike Srbije sa predlogom da bilo koja druga televizija sa nacionalnom frekvencijom preuzme te prenose.
Obrazlažući zakazivanje sednice Tijanić je rekao da građanima Srbije niko ne može da naredi da svojim novcem finansiraju direktne prenose zasedanja Skupštine na kojima se “ne donose neophodni zakoni, govori van dnevnog reda, poslanici fizički obračunavaju, propagira govor mržnje i u parlamentu neupitano vrše krivična dela”. Ovako je, odprilike, glasila vest u Dnevniku 2, a na sajtu RTS je naslovljena sa: Tačka na govor mržnje!
Pre ovakve Tijanićeve odluke predsednik Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović prekinula je sednicu parlamenta nakon fizičkog obračuna poslanika radikala i naprednjaka, Srboljuba Živanovića i Igora Bečića (kako prenosi RTS, radikal Srboljub Živanović je pesnicom udario naprednjaka Igora Bečića i razbio mu arkadu i nos) i serije verbalnih sukoba poslanika te dve stranke koji su usledili nakon incidenta. Ovo je bio prvi prekid. Drugi se desio posle govora Velimira Ilića koji je (parafraziram) rekao kako je Rasim Ljajić njegov drug, ali da je sramota za državu Srbiju da se Ljajić potpisuje na pozivnice za proslavu Dana državnosti Srbije.
Svima vama – koji ste u proteklih dva meseca bar na pet minuta odgledali neku emisiju vesti ili otvorili bilo koje dnevne novine – jasno je da se poslanici u Skupštini Srbije ponašaju, u najmanju ruku, nedolično svom zvanju i položaju. Zašto je to tako i do kad će biti tako, nije tema ovog teksta. Većina vas je, takođe, upoznata sa preganjanjem oko ukidanja direktnih TV prenosa sednica, čime smo se bavili u ranijim tekstovima. I naravno, svi vi, smatrate da je ovo huliganstvo i tuča poslanika po hodnicima nedopustivo (da se počinioci moraju kazniti i da se to ne sme ponoviti) kao i da je Ilićeva izjava, ma koliko bili naviknuti na njegova lupetanja, bruka i sramora za sve građane Srbije. Pa i za nas koji ga nismo glasali. Ali, ni to nije tema ovog teksta.
Tema ovog teksta je Aleksandar Tijanić. Rešio čovek da stavi Tačku na govor mržnje. Sa znakom uzvika na kraju. Ovaj znak (koji je postavio iza naslova) verovatno je zamena za oštar zvuk koji se čuje svaki put kad udari rukom o sto. Jer, Tijanić samo tako funkcioniše. Mani argumente, batina je iz raja izašla. Čovek se protivi govoru mržnje, zalaže za demokratiju, poštovanje civilizacijskih vrednosti i brine o građanima Srbije, a suštinski, duboko žali što su ukinute despotije i totalitarne monarhije. Da nisu, on bi se već nekako izborio (u to niko ne sumnja) da bude faraon. Dok je živ. A živeo bi 300 (slovima: trista) godina, samo da ne izgubi vlast.
Neću da kupujem knjige tuđoj deci
Staro je pravilo da onoga o čemu se najviše priča, najmanje ima. Tako je i sa reformom obrazovanja u Srbiji. Naslušali smo se priča, predloga i radnih grupa čak i u Slobino vreme, a kad su došle Murte da i ne govorimo.
Kako koji ministar dođe, eto nove reforme. Evo sad i Žare. Znate čoveka, Žare kandidat. Mislim, sad je on ministar (čoveče, šta sve moramo da trpimo zbog koalicionih sporazuma) ali je poznato da je u dva navrata bio i kandidat za gradonačelnika Beograda (to što je hteo da smanji nezaposlenost a nije znao koliko ima nezaposlenih je Dačićeva stvar).
„Sva deca koja sledeće godine krenu u prvi razred dobiće besplatne klnjige. I tačka“, reče onomad, a netrepnu (imao je doduše samozadovoljni smešak). Svaka čast! Ako će Žare da kupovinu knjiga plati od svoje profesorske plate. Ili, ako je sa Daćićem dogovorio da se septembra 2009. stranka otvori za oko 200 miliona dinara koliko, otprilike, po sadašnjim cenama, koštaju knjige za oko 80 hiljada budućih prvaka. Da, možda će i preko pašenoga Lilića dobiti novac od Muamera el Gadafija. Proda pukovnik naftu i eto knjiga. Kako bi to nostalgično zvučalo: Libijska energija za srpsku pamet. Kao 1996: Energija za demokratiju. Ne želimo da kvarimo, mada, ima i onih koji kažu da je Žare mislio da se kupovina udžbenika finansira iz budžeta. Dakle, našim parama.
Ministar, onomad, još pomenu kako ideja nije izvorno njegova i da ju je već pokrenuo Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a. Tako je. Mićunović je u jeku neviđenog skandala sa povlačenjem 100.000 udžbenika privatnih izdavača (koje su roditelji, preko škola, već bili platili) rekao kako će pokrenuti inicijativu da udžbenici za osnovno obrazovanje budu besplatni. Sve to pozivajući se na Ustav. Njemu se, tada, pridružio i gradonačelnik Beograda koji je obećao da će prvacima sledeće godine Grad platiti knjige. Divota jedna kakve poličare imamo. Na ovu nezapamćenu skupoću i (svetsku) krizu oni darežljivi. Parama poreskih obveznika. Pa to može svako. Opširnije »
Ken Advertajzing
ili evo vam odgovori, pa prismočite
Iako je ovo Srbija, iako smo navikli na sve i svašta i toliko očeličili da “nas ništa ne može iznenaditi”, večeras sam, gledajući izveštaj sa konferencije za novinare povodom obeležavanja 19 godina od osnivanja Demokratske stranke, zanemeo. Bukvalno. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da sam čuo ono što sam stvarno čuo. Poverovao još nisam.
Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke, između ostalog, reče (parafraziram, razumite me – još sam u šoku) kako, eto, govorimo o reformi i uređenju države pa bi on zamolio novinare da urede i druge stvari, naprave plan tema i da ga, kako je naveo, kad poseti osnovnu školu i govori o dečijoj ishrani i školskom sportu, ne pitaju o, na primer, privatizaciji Telekoma. I? Pa, naravno. Ni vi ne možete da verujete.
‘Oće kamera malo da deformiše čoveka, ‘oće neki put i ton da zakaže (pa se slabije čuje ili „odzvanja“) ali da reprodukuje ono što niste rekli, neće nikako. Kako ja kapiram radnju fabule, čovek bi da ga, kad je u školi – pitaju o razlomcima i kosoj tankoj i uspravnoj debeloj (oni stariji znaju šta je to), kad je u obdaništu – o Čiča Gliši i Deda Mrazu, kad igra basket sa portparolom Slobinog SPS-a – o tome „gde je igrao pre vojske“ , a kad je u Telekomu – koji model telefona najviše voli i koja melodija mu svira dok ga neko poziva… Ljudi, pa ovo je smešno. Zamislite Obamu koji ode u posetu Dženeral Motorsu i na novinarsko pitanje o Gvatanamu, Bin Ladenu ili abortusu, kaže: Izvinite gospodo, ali danas samo o limuzinama. Nema sa mnom zajebancije k’o sa Džordžom mlađim. Jok, more, nema toga u Amerikama. Tamo možda „žene sede gole u izlogu“, kako reče Pera Božović, ali se zna, predsedniku predsednikovo, novinarima njihovo.
Iskreno, nemam ništa lično protiv Tadića, pa i glasao sam za njega dva puta (dobro, više zbog Tome nego zbog njega, no i to se broji) ali bi on da bude predsednik države i predsednik stranke, pregovara o gasu, pije kafu sa Rundekom i Dejanom Anastasijevićem, da bude reporter Dnevnika 2… i da – zavisi kad mu šta više odgovara i šta je prema Ustavu ispravnije – kaže kako je nešto izjavio kao predsednik, nešto drugo kao šef stranke, a u posetu školi je došao kao roditelj, košarkaš, predsednik ili Divčev prijatelj. Krle bi ga znao.
Reče još Tadić, na opasku novinara da nemaju mnogo prilike da ga za neke stvari pitaju, da njemu, na protiv, zameraju kako ga previše ima u medijima, odnosno da novinar nije u pravu. Tačno, nije da ga nema, ali nema ni pravih odgovora, na prava pitanja. I uzgred, kad smo kod škole, što ne ode u neku seosku školu koja nema ni strunjaču, a ne na Mirijevo, u salu sa brdo koševa. I zašto pozva novinare. Cilj i namera ostaju isti, sa ili bez novinara. Ako mi ne verujete evo njegove izjave o sličnom problemu: „Jedinstven je slučaj u svetu da su se parlamentarci jednodušno saglasili da neće raditi svoj posao dok ne počne direktan televizijski prenos. Zalažem se za javnost rada parlamenta i smatram da je što pre potrebno pronaći rešenje za ovaj problem. Možda i formiranjem skupštinskog kanala i korišćenjem kablovskog sistema za njegovu distribuciju. Ali, Skupština mora svoj posao da obavlja bez obzira na to da li kamere rade ili ne“, izjavio je onomad Tadić.
Elem, da se vratimo na temu. Zamislite da ovi iz protokola u pozivu medijima napišu: „Boris Tadić će danas u toliko i toliko posetiti FK Crvena Zvezda. Tadić će govoriti u svojstvu navijača. Mole se novinari da na vreme pošalju akreditacije i da na događaju postavljaju pitanja koja se, isključivo, odnose na navijačke pesme i dizajn dreseva“. Ne, ne karikiram. Ako je Tadić stvarno mislio ono što je rekao, u najboljem slučaju će nam na konferencijama podeliti papire i reći: Tu su vam odgovori, pitanja možete dopisati sami.
P.S.
Ken je od mane –ken.
Advertajzing je oglašavanje.
Umesto zaključka (redosled napravite sami):
Prve štampane novine ( zvale su se Relasion) na svetu pojavile su se 1605 godine, ako je verovati Gutenbergovom muzeju u Majncu (Nemačka) koji čuva prvu štampariju u svetu i Svetskom udruženju novina.
Čuveni Prvi amandman Ustava SAD iz 1789. godine kaže da vlada ne sme donositi nikakav zakon koji bi ograničavao slobodu štampe i govora.
Član 51.Ustava Republike Srbije kaže da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.
Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.
Nisu krivci primitivci, kriva je vlast
ili zašto nema Parlamentarnog kanala
Ljudi moji, kako je onaj Sizif bio srećan čovek. Što rekli u Kladnici kod Nove Varoši i Sjenice: cio mu život u rahatluku prođe. Gur’o onaj kamen – koji s pram naših muka više liči na klikerčić – i uživao. Mi, kažem, konstantno nešto guramo, plaćamo, izvlačimo na mišiće, glasamo da nam ne bi bilo gore (ej bre), kao ona Zmajeva Jututunska pesma, koja odprilike kaže kako još nije vreme, još nije vreme, a onda na kraju bude kasno.
U Skupštini Srbije danas je počeo sastanak predstavnika poslaničkih grupa sa direktorom Radio-televizije Srbije Aleksandrom Tijanićem o prenosima skupštinskih sednica na javnom servisu, glasi agencijska vest. Skupština Srbije prošle sedmice je svoj rad vezivala isključivo za direkne prenose na RTS-u, pa su sednice bile skraćene i odlagane zbog prenosa teniskih mečeva na javnom servisu. I sad će oni tamo da raspredaju, da se dogovaraju, kalkulišu i opet će doneti neko “privremeno rešenje”.
Zašto može prosto, kad mora komplikovano. Prvo su ukinuli Treći kanal. Onda su doneli zakon, raspisali konkurs i dodelili nacionalne televizijske frekvencije. Ko će tada još da mislio i o Skupštini Srbije. Još nije bilo vreme. A onda se sad – kad RTS praktično nema drugi kanal jer ili prenosi skupštinske sednice ili Šeselja, retko i tenis, kao ovoga puta – neko setio da više ne može tako. Ustvari, lako bi oni sa RTS-om, nego ne mogu sa opozicijom, pa se taj neko setio da ukine prenose. Jer se kao ne može, drugčije, sa opozicijom.
Da se razumemo, nisu krivci primitivci, već vlast i nesposobna skupštinska većina. Još nešto, nije kriv ni RTS. A najmanje su krivi TV prenosi, koji su – nekako su to zaboravili ovi na vlasti – demokratska tekovina oko koje smo se onoliko klali sa Miloševićem. A sad bi da ih nema jer ne mogu da umire radikalske poslanike. Da je ovo tačno, potvrđuje i činjenica da niko ne pominje otvaranje Parlamentarnog kanala koji bi celodnevno prenosio sednice parlamenta pa Tijanic ne bi morao ni da pregovara. Ovako je stvorena lažna slika o neefikasnom parlamentu, malom broju ljudi koji gladaju prenose i nemogućnosti RTS-a da prenosi sednice.
Korov nikne gde god stigne i to je poznata stvar. Problem je daleko veći što niko ne zna kako taj korov da pokosi. Jebi ga, nema muškog u kući.
