Profiler » Sve je politika

Kad je Reljić postao drvo

Nenad Zorić — Fri, 20 May 2011 07:02:48 +0000

O zlu ni u gori ne govori. I ćutao sam, tako mi Latinke.
Ali, kad mu se ‘oće ono mu se ’oće pa ti možeš paliti sveću (gore, za žive) svako jutro i veče. Obistinilo se ono što sam hrišćanski najmanje želeo. Dijagnozu je (prvo glavom i bradom, a sad cigarom i stomakom) potvrdio glodur lično. Jesam treb’o ovo „g“ da napišem velikim slovom?
Ma, da, neće ni primetiti, on sam evo već dva broja priznaje da ima vrtoglavicu.
Treba ga razumeti. Nije mu lako. Gadna je rabota kad umisliš da si reinkarnacija Predraga Milojevića ili preciznije Dragana Markovića a kriješ se iza slike Ser Alfreda Džozefa Hičkoka.

Dotični je (očito) gledao remek-delo gore pomenutog rediteljskog genija nastalo ’58 ali (sva je prilika) nije čitao ono što je obnovljeno sedam godina ranije a nastalo još davne ’35. Inače bi naučio šta je tradicija.
Možda čovek samo nije gledao „Munje“. Da jeste, znao bi da „ne treba da ulaziš u frku kad si slabiji“. No, cvrc. Problem je u tome što on misli da je suprotno, što se oseća pobednički i ne haje što čaršija ispira usta.
Dal’ to ide iz stomaka, šta li.

Moje sumnje, inače, datiraju od početka februara ove godine kad su se na naslovnoj strani onoga što se nekad zvalo Nedeljne informativne novine pojavile tri reči, jedna slika, tri prsta i jedan veznik – „Srbija u krizi: PUFFF…“. Tako malo a „jezgrovito“, napisano na nečemu tako velikom a dopalom u ruke koje se tresu, nije moglo da sluti ni na šta drugo do na čuvenu repliku iz Underground-a :”ušao majmun u tenak, biće katastrofa”.

Pronicljiv hroničar mogao je nazreti sve ovo još onomad kad se desilo ono što piše u naslovu ovog posta. NIN, obmotan belom trakom po sredini a na njoj (izgubio sam negde taj papir pa ću vas možda slagati) trula višnja slovima ispisana imena „novih“ i „starih“ autora. Bilo je tu, doista, ljudi sa imenom i prezimenom ali i podosta …(sujeta je velika bolest a ja za sud imam malo para, pa da ne pominjem te bez prezimena i imena).

Nego, jednoga nigde. Jes’ da je iz Bosne, jes’ da nije nešto korpulentan rastom ali se (uz sve mane i vrline) bar najduže potpisivao kao urednik. Hajde što ga nema među novim ali ime Slobodan ne nađoh ni među starim. Logično, zaključio sam, Reljić je postao drvo. Nema druge, čim nije autor.

„Ko ga jebe kad je puštao tekstove o ‘trećem metku’“,
Pročitaj ceo tekst

Kad država zakasni 2

Nenad Zorić — Mon, 21 Mar 2011 16:00:20 +0000

- Zorzi, pravimo neku emisiju o navijačima, pa bi te, ako hoćeš, snimili da malo to prokomentarišeš?, parafraziram pitanje koje mi je, tamo negde oktobra 2009. uputila koleginica Dragana Ignjić, posle Alibi Autora najbolji novinar emisije OKO.

- Paaa, šta je konkretno tema…

- …Ova najava republičkog tužioca…imaćemo goste u studiju, a tebe bi snimili za prilog. Snimićemo i Pavu (Zoran Pavić, specijalni, privatni, savetnik Dokumentarnog serijala – „40 godina bodrenja u Srbiji – Dosije navijači“ koji smo u produkciji RTS-a snimili moj kum Milan Popović i ja 2007. a Maja Kokić izmontirala).

- Nema problema, ali ja ću da kažem kako je ta inicijativa nešto najgluplje što sam u životu čuo. Molim te, pitaj urednika hoće li to da pusti, ako hoće, eto me, ako ne, žalim slučaj.

Odem ja na RTS (dakle, može) ruke raširim u obraze se ižljubim sa starim kolegama (dobro, de, sa nekima postoji obostrani, prećutni, animozitet ali to se u ovakvim zgodama gurne pod tepih) i za junačko upitamo se zdravlje.Uzgred, na trećem spratu Takovske ni u jednoj sobi nema tepih, pa ni kod Olje Kovačević.

Dam ja tu izjavu, sve onako zabradatio (pa otkud sam znao da će neko, osim Slovenaca, mene da se seti). Teza je bila prosta da prostija ne može biti: kad navijač napravi neko delo koje se protivi opšte propisanim normama (uprošćavam) postaje huligan, kad taj huligan napravi neko zakonom zabranjeno delo postaje kriminalac. I taj huligan i taj kriminalac imaju ime i prezime (najčešće i sliku) i adresu poznatu Drugovima Plavim. I onda sve po zakonu. Zabrana čitavih navijačkih grupa i podgrupa je šarena laža, mrtvorođenče, jalovo
Pročitaj ceo tekst

Srećna je nacija kojoj ovako počne godina

Nenad Zorić — Wed, 12 Jan 2011 13:37:12 +0000

Miloš Vujanić (ponovo) u Partizanu. Oni su njega hteli još letos, on njih nije. Preciznije: nije hteo njihovu siću. Sad kad njega neće Grci, eto ga u Pioniru. No, kao što kažu podno Zlatara, „ljubav za ljubav, sir za pere“ te se i nije ljutiti.
Još nešto, ako hoće da na leto ode negde odakle ga neće oterati tako lako Vujanić će morati da igra za još manju siću nego što mu je letos nuđena i dosta bolje nego da je došao na početku sezone. Igraće, verujem, pa ni plasman u osam najboljih nije (toliko) nemoguć.

Igraće i Tadić. Samo da još malo ohladi ahilovu tetivu, skine štake, uputi nekoliko pozdrava naciji preko televizije i eto ga koliko u martu sa Dačićem na terenima. Jedan na jedan.

Gotovo kao Miki Rakić i Aleksandar Vučić. Stim što potonja dvojica ne igraju basket, ne pričaju o politici (kako reče Vučić) već su jako dobri privatno od kad ih je (opet reče Vučić) upoznao niko drugi do Nikita (Aleksandar Nikitović). I tako oni, ako sam dobro shvatio, pričaju o lepom vremenu, gladnima u Keniji, raduje ih što je ETA proglasila trajnu obustavu vatre… Naravno, srećni su što je Severina ponovo našla dečka.

Divno. Lepota u Boga. Srećna je nacija kojoj ovako počne godina. Čak i Mrka reče kako je Tadić pocepao njegovu nenapisanu (a rečenu) ostavku. Opet divno. Sve lepo, lepše, da ne kažemo levo.

Malo, ali samo malo, idilu kvari medijsko prepucavanje Jelene (potpredsednice) Trivan i Aleksandra Vučića. Oboje kao mantru ponavljauju samo dve reči: „Nećemo zajedno“. Nekako nas iskustvo uči da kad se neko ovoliko brani a da nije napadnut, kad odgovara i na pitanja koja mu nisu postavljena i još promukoše od sivnog ubeživanja, tu stvari nisu čiste.

Biće, dakle, tu još igara. A za hleb? Polako, duga je ova 2011.

O jalovosti i „Džabulaniju“

Nenad Zorić — Thu, 28 Oct 2010 12:03:41 +0000

Na svake četiri godine Adidas izbacuje novu loptu. Tako će, osim dobrog fudbala, afričke egzotike i vuvuzela proteklo Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi ostati upamćeno i po „Džabulaniju“.
Na svakih 50 godina “dođu tako neka čudna vremena kada pametni zaćute, budale progovore, a fukare se obogate”. Za pametne nema potrebe da pišem čiji je ovo citat, budalama je uzaludno objašnjavati a fukare ionako ne čitaju blog.

Bilo je letos dosta pominjanja „Džabulanija“, najviše od strane onih koji su, govoreći o njenim performansama, tako pokušali da prikriju sopstvene promašaje i kikseve. Neki drugi, opet, pominjali su ovu loptu, samo toliko da bi objasnili jalovost, kako igrača tako i golmana.

U poslednjem postu, ideja vodilja mi je bila ova čuvena, suvisla, rečenica. I ona Nikite Mihalkova o civizacijskom putu od homosapijensa do Van Goga. Kritikovao sam pametne što su zaćutali, snebivao se nad licemerstvom kvazi pametnih a budale pominjao samo toliko da kritika ovih prvih bude što jača i razgovetnija.

Upalilo je. Nikad više
Pročitaj ceo tekst

Partija bez ideologije

Nenad Zorić — Thu, 11 Feb 2010 16:25:45 +0000

„E, Srbijo šta si dočekala, da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990. jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.

Dakle, prošle nedelje je bio jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke.
Ili, kako sadašnji prvaci rekoše u plaćenom dodatku u jednom prestoničkom nedeljniku, „Dvadeset godina Srbije i Demokratske stranke“! Što je, i činjenično i novinarski, netačno.
Pa, recimo, mogao je i Bajaga u skorašnjim koncertima u Sava centru da napiše: 20 godina Bajage, Instruktora i Srbije.
Ali, čini se da je on ozbiljni od sadašnjih instruktora DS-a koji misle da je stranka isto što i država. Pa čak i da su jednako stare.

Elem, od 13 osnivača u stranci je samo (prvi predsednik) Dragoljub Mićinović, a od 22 člana osnivačkog odbora (u kome su bili i svi osnivači) trenutno je samo dr Ljubomir Tadić, otac aktuelnog predsednika.

Ova „stranka intelektualaca”, kako su je često nazivali, u startu je pokazivala da će joj buduću sudbinu određivati manje ili više tanka linija razgraničenja između slobode i neslobode, demokratičnosti i nedemokratičnosti -unutarstranačke i opšte. I posle 20 godina višestranačja jedina je stranka koja nema istog predsednika kao na svom početku.

Takođe, ona je stranka koja je najbolje, rekli bismo u tančine, osetila sve prednosti i mane koalicionog udruživanja, što berući plodove, što ribajući podove. Učestvovali su i na čuvenim demonstracijama 9. marta, što će im i dan-danas mnogi osporiti, ali i organizovali potpisivanje peticije za ostavku Slobodana Miloševića (početkom 1992.), što su im mnogi zaboravili. I, a za Srbiju je to nekako posebno bitno, to je i prva stranka čiji su članovi, među kojima i Borislav Pekić, dobili batine na demonstracijama ispred zgrade Televizije Beograd juna 1990.

Inače, Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke prethodilo je Pismo o namerama,
Pročitaj ceo tekst

Ne opšte, pojedinačno

Nenad Zorić — Sun, 27 Dec 2009 12:03:44 +0000

Na „istoku“ i „zapadu“ ništa novo. Na „severu“ i „jugu“ stara priča.

I kad smo kod priče, onoga o čemu se najviše priča, najmanje ima. Staro je pravilo.
Dakle, i u Srbiji (opet) ništa novo.
Misli se na obračun sa huliganima i nasilnicima. Koji se najavljuje i čeka, najavljuje i čeka, najavljuje i čeka…

Od svih pojedinaca, grupa, njihovih vođa i pobrojanih krivičnih dela koje je Brankica Insajder Sranković pomenula u, bar prve dve, emisije procesuiran i uhapšen nije niko. Slovima niko, brojem nula.
A reagovali su svi. Slovima cela politička scena, brojem onolikim koliko ima partija pa puta tri. Jer je svako imao nešto da osudi.

E, da, pohapšeni su oni koji su posle emisija pretili autorki. I to je nešto. Ali je malo. Mnogo malo.

Tako je prošle nedelje uhapšen i Dragan Đurđević, poručnik Vojske Srbije, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer je sa grupom navijača FK Partizan pretio smrću novinarki B92.

I opet se od drveta nije videla šuma.

Naime, kao što svi ljudi nisu isti. Kao što su sveštenici kao bandere: dakle, ima i krivih, i trulih, i onih na kojima žice za stuju samo vise. Kao što kad neki stanovnik romskog naseljla opljačka trafiku svi kažu da je trafiku opljaškao rom. I pogreše. Tako i sad svi pominju oficira Vojske Srbije. I pogreše.

Niti je trafiku opljačkao (bilo koji) rom, niti je loš (bilo koji) pop, pa nije ni pretio (bilo koji) oficir. Već čovek sa imenom i prezimenom. I adresom poznatom MUP-u. Koga treba uhapsiti. I procesuirati.

Ali treba uhapsiti i procesuirati i one čija je imena i prezimena pomenula Brankica. Njima dodati i one koji ih ne hapse. Pa onda one koji ih ne procesuiraju.
I tako začepiti usta onima koji (samo) osuđuju.

Prodavnica tajni

Nenad Zorić — Sat, 19 Dec 2009 01:07:44 +0000

Evo, od malopre su, ukinute vize. Kao da sam čuo: napravili smo dobar odvod, cevi sa velikim “fi” i ogroomnu septičku jamu. Dakle, na vize gledam kao na kanalizaciju. Ako se izlije, nikako ne valja. Ako tekućina ide gde treba, sve je ok. Bravo za komunalce.

Tačno je. Bili smo “van sveta”. U prošlim decenijama najjača institucija bila nam je institucija reda. Uopšte.
Ali i pred zapadnim ambasadama. Znate ono, naši izabrani predstavnici na kanabetu, mi pred vratima. Oni došli po mišljenje, mi po pečat. I onda tako žigosani, odemo negde.

E, tu je caka.

Pročitaj ceo tekst

Kad država zakasni

Nenad Zorić — Fri, 11 Dec 2009 11:12:48 +0000

Prvo vlast nije radila ništa. Godinama. Onda su neki klinci i neki odrasli sa mozgom klinaca ubili onog nesrećnog Francuza. V.d. državnog tužioca je (samo) pretio. Zabranom navijačkih grupa. A pojedinci, sa imenom i prezimenom, su nastavljali svoje i „njihove“ rabote. Veoma unosne.

Pre toga su paljene tribine, prebijani i ubijani navijači od strane huligana koje neki zovu i navijačima. Fudbal? Ma, daaajte, molim vas.

Još ranije je u vozu zaklan Bojan Majić, pripadnik navijačke grupe Invalidi Voždovac. Aleksandra Radovića iz Opova, navijača Crvene zvezde, 30. oktobra 1999. pogodila je svetleća raketa ispaljena sa južne ka severnoj tribini stadiona Partizana. Aleksandra Panića, navijača Partizana tokom tuče dve grupe „navijača“ usmrtio je nožem “navijač” Crvene zvezde jula 2006. godine na stadionu FK „Žarkovo”.

Još, još ranije…

Onda je Brankica napravila novu seriju emisija Insajder. O „navijačima“. I o “državi“. Vlast opet nije radila ništa. Brankici su stizale preteće poruke. Tek onda je policija privela sedam osoba, od kojih su tri maloletne, zbog sumnje da su ugrozili sigurnost autorke.

Mooogo pre toga, kaže legenda, Englezi su izmisli stadione da im pijani (i nezadovoljni) radnici ne bi izlazili na ulice.
Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. u svim zemljama zapadne Evrope pojavljuje se fenomen fudbalskog navijanja. U to vreme u Srbiji cveta socijalizam, velike društvene razlike nisu ni postojale. Kako svedoče hroničari onog vremena na stadion JNA, koji je prvi napravljen u Beogradu, a kasnije i na Marakanu, odlaze gotovo svi: deca, studenti, zanatlije, profesori, intelektualci, političari, radnici, naravno, i vojna lica. Može se reći da nije bilo mnogo besposličara, dakle, onih koji ništa ne rade, niti idu u školu, niti studiraju, niti na neki drugi način privređuju, današnji cinici bi rekli, našoj samoupravnoj zajednici.
Šta mislite kako je danas?

Pročitaj ceo tekst

Polemika u državi mrtvih

Nenad Zorić — Wed, 02 Dec 2009 16:22:34 +0000

Mišljenje. I priče.

Ovo prvo svi imaju, kao onu stvar. Samo je pitanje kvaliteta.

Neke priče, pak, nikad da se završe. I uvek sa mnogo bure. Neizostavni pratilac su im po pravilu „šumovi“ iz mase. Koja je, uzgred budi rečeno (onako uglas), najlošiji tumač istine. Ali je, svakako, dobro da ih ima. I mnogo loše kad nema.

Tako je i sa predlogom Statuta Vojvodine koji je potvrđen u Skupštini Srbije sa sve usvojenim Zakonom o utvrđivanju nadležnosti, opet, Vojvodine. Ruku diglo 138 poslanika.

Ali, ni posle godinu dana o kad je, prvi put donet ovaj predlog, polemika se ne stišava. Piše se i priča na veliko.

Neposredno pre usvajanja analitičari Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić uputili su preko sajta Nove srpske političke misli „Otvoreno pismo predsedniku Republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije“ kojim izražavaju zabrinutost u upozoravaju da je proces decentralizacije Srbije krenuo pogrešnim i opasnim putem. I kao što je pretpostavio Dragoljub Žarković u svom „Blic“ komentaru, odmah je krenula neka vrsta osporavanja, da upotrebimo ovaj eufemizam. I pisma i autora.

Svetislav Basara tako u „Danasu“ ne spori autorima „pravo na rečenu rabotu“ ali se kasnije u svom osvrtu, na momente i prizemno, sprda sa potpisnicima pisma govoreći da ga to osocira na grupnjak a autori na „dobre duhove“ ili neku instituciju za sebe. Sve, dakle, u stilu osporavanja autora a ne teksta, kao što uostalom radi i izvesna Marina Kolarov Radovanović koja se dan kasnije u „Danasu“ pita: Zašto Vukadinović i Antonić?

I sve to u samo tri dana.

Uveče, tog trećeg dana, na RT Vojvodina prikazan je film Žike Pavlovića „Država mrtvih“.

Trči Bota, trči

Nenad Zorić — Sun, 01 Nov 2009 02:11:47 +0000

U pravu je bio Žare. Dačić stvarno radi svake subote.

Evo koliko juče ujutru, oko šest sati, selo je, baš kao u pesmi, spavalo a “Morava” ne da je žuborila, nego se izlila onoliko. Posledice: uhapšeno više od 500 osumnjičenih za dilovanje droge, zaplenjene veće količine narkotika, oružja, municije, ukradenih automobila i oko milion dolara falsifikovanog novca, učestvovalo oko 2.000 policajaca, pretreseno više od 600 objekata, za oko 100 privedenih određen pritvor do 48 sati…

Nisu, bar pola dana, bili u pravu oni koji kažu da predsednik mora da bude prva vest u svim dnevnicima. A ni oni koji tvrde da se sve u ovoj državi prvo najavi na Glavnom odboru DS-a.

Bravo. Čestitamo. Za to, valjda, i plaćamo porez. Misli se na ovo hapšenje. Ne na GO DS.

Ali, ima nekoliko stvari koje, što se kaže, devojci sreću kvare. A i poreskim obveznicima.

Prva.
Pročitaj ceo tekst