Kad je Reljić postao drvo

O zlu ni u gori ne govori. I ćutao sam, tako mi Latinke.
Ali, kad mu se ‘oće ono mu se ’oće pa ti možeš paliti sveću (gore, za žive) svako jutro i veče. Obistinilo se ono što sam hrišćanski najmanje želeo. Dijagnozu je (prvo glavom i bradom, a sad cigarom i stomakom) potvrdio glodur lično. Jesam treb’o ovo „g“ da napišem velikim slovom?
Ma, da, neće ni primetiti, on sam evo već dva broja priznaje da ima vrtoglavicu.
Treba ga razumeti. Nije mu lako. Gadna je rabota kad umisliš da si reinkarnacija Predraga Milojevića ili preciznije Dragana Markovića a kriješ se iza slike Ser Alfreda Džozefa Hičkoka.

Dotični je (očito) gledao remek-delo gore pomenutog rediteljskog genija nastalo ’58 ali (sva je prilika) nije čitao ono što je obnovljeno sedam godina ranije a nastalo još davne ’35. Inače bi naučio šta je tradicija.
Možda čovek samo nije gledao „Munje“. Da jeste, znao bi da „ne treba da ulaziš u frku kad si slabiji“. No, cvrc. Problem je u tome što on misli da je suprotno, što se oseća pobednički i ne haje što čaršija ispira usta.
Dal’ to ide iz stomaka, šta li.

Moje sumnje, inače, datiraju od početka februara ove godine kad su se na naslovnoj strani onoga što se nekad zvalo Nedeljne informativne novine pojavile tri reči, jedna slika, tri prsta i jedan veznik – „Srbija u krizi: PUFFF…“. Tako malo a „jezgrovito“, napisano na nečemu tako velikom a dopalom u ruke koje se tresu, nije moglo da sluti ni na šta drugo do na čuvenu repliku iz Underground-a :”ušao majmun u tenak, biće katastrofa”.

Pronicljiv hroničar mogao je nazreti sve ovo još onomad kad se desilo ono što piše u naslovu ovog posta. NIN, obmotan belom trakom po sredini a na njoj (izgubio sam negde taj papir pa ću vas možda slagati) trula višnja slovima ispisana imena „novih“ i „starih“ autora. Bilo je tu, doista, ljudi sa imenom i prezimenom ali i podosta …(sujeta je velika bolest a ja za sud imam malo para, pa da ne pominjem te bez prezimena i imena).

Nego, jednoga nigde. Jes’ da je iz Bosne, jes’ da nije nešto korpulentan rastom ali se (uz sve mane i vrline) bar najduže potpisivao kao urednik. Hajde što ga nema među novim ali ime Slobodan ne nađoh ni među starim. Logično, zaključio sam, Reljić je postao drvo. Nema druge, čim nije autor.

„Ko ga jebe kad je puštao tekstove o ‘trećem metku’“, Opširnije »

Kad država zakasni 2

- Zorzi, pravimo neku emisiju o navijačima, pa bi te, ako hoćeš, snimili da malo to prokomentarišeš?, parafraziram pitanje koje mi je, tamo negde oktobra 2009. uputila koleginica Dragana Ignjić, posle Alibi Autora najbolji novinar emisije OKO.

- Paaa, šta je konkretno tema…

- …Ova najava republičkog tužioca…imaćemo goste u studiju, a tebe bi snimili za prilog. Snimićemo i Pavu (Zoran Pavić, specijalni, privatni, savetnik Dokumentarnog serijala – „40 godina bodrenja u Srbiji – Dosije navijači“ koji smo u produkciji RTS-a snimili moj kum Milan Popović i ja 2007. a Maja Kokić izmontirala).

- Nema problema, ali ja ću da kažem kako je ta inicijativa nešto najgluplje što sam u životu čuo. Molim te, pitaj urednika hoće li to da pusti, ako hoće, eto me, ako ne, žalim slučaj.

Odem ja na RTS (dakle, može) ruke raširim u obraze se ižljubim sa starim kolegama (dobro, de, sa nekima postoji obostrani, prećutni, animozitet ali to se u ovakvim zgodama gurne pod tepih) i za junačko upitamo se zdravlje.Uzgred, na trećem spratu Takovske ni u jednoj sobi nema tepih, pa ni kod Olje Kovačević.

Dam ja tu izjavu, sve onako zabradatio (pa otkud sam znao da će neko, osim Slovenaca, mene da se seti). Teza je bila prosta da prostija ne može biti: kad navijač napravi neko delo koje se protivi opšte propisanim normama (uprošćavam) postaje huligan, kad taj huligan napravi neko zakonom zabranjeno delo postaje kriminalac. I taj huligan i taj kriminalac imaju ime i prezime (najčešće i sliku) i adresu poznatu Drugovima Plavim. I onda sve po zakonu. Zabrana čitavih navijačkih grupa i podgrupa je šarena laža, mrtvorođenče, jalovo Opširnije »

Srećna je nacija kojoj ovako počne godina

Miloš Vujanić (ponovo) u Partizanu. Oni su njega hteli još letos, on njih nije. Preciznije: nije hteo njihovu siću. Sad kad njega neće Grci, eto ga u Pioniru. No, kao što kažu podno Zlatara, „ljubav za ljubav, sir za pere“ te se i nije ljutiti.
Još nešto, ako hoće da na leto ode negde odakle ga neće oterati tako lako Vujanić će morati da igra za još manju siću nego što mu je letos nuđena i dosta bolje nego da je došao na početku sezone. Igraće, verujem, pa ni plasman u osam najboljih nije (toliko) nemoguć.

Igraće i Tadić. Samo da još malo ohladi ahilovu tetivu, skine štake, uputi nekoliko pozdrava naciji preko televizije i eto ga koliko u martu sa Dačićem na terenima. Jedan na jedan.

Gotovo kao Miki Rakić i Aleksandar Vučić. Stim što potonja dvojica ne igraju basket, ne pričaju o politici (kako reče Vučić) već su jako dobri privatno od kad ih je (opet reče Vučić) upoznao niko drugi do Nikita (Aleksandar Nikitović). I tako oni, ako sam dobro shvatio, pričaju o lepom vremenu, gladnima u Keniji, raduje ih što je ETA proglasila trajnu obustavu vatre… Naravno, srećni su što je Severina ponovo našla dečka.

Divno. Lepota u Boga. Srećna je nacija kojoj ovako počne godina. Čak i Mrka reče kako je Tadić pocepao njegovu nenapisanu (a rečenu) ostavku. Opet divno. Sve lepo, lepše, da ne kažemo levo.

Malo, ali samo malo, idilu kvari medijsko prepucavanje Jelene (potpredsednice) Trivan i Aleksandra Vučića. Oboje kao mantru ponavljauju samo dve reči: „Nećemo zajedno“. Nekako nas iskustvo uči da kad se neko ovoliko brani a da nije napadnut, kad odgovara i na pitanja koja mu nisu postavljena i još promukoše od sivnog ubeživanja, tu stvari nisu čiste.

Biće, dakle, tu još igara. A za hleb? Polako, duga je ova 2011.

O jalovosti i „Džabulaniju“

Na svake četiri godine Adidas izbacuje novu loptu. Tako će, osim dobrog fudbala, afričke egzotike i vuvuzela proteklo Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi ostati upamćeno i po „Džabulaniju“.
Na svakih 50 godina “dođu tako neka čudna vremena kada pametni zaćute, budale progovore, a fukare se obogate”. Za pametne nema potrebe da pišem čiji je ovo citat, budalama je uzaludno objašnjavati a fukare ionako ne čitaju blog.

Bilo je letos dosta pominjanja „Džabulanija“, najviše od strane onih koji su, govoreći o njenim performansama, tako pokušali da prikriju sopstvene promašaje i kikseve. Neki drugi, opet, pominjali su ovu loptu, samo toliko da bi objasnili jalovost, kako igrača tako i golmana.

U poslednjem postu, ideja vodilja mi je bila ova čuvena, suvisla, rečenica. I ona Nikite Mihalkova o civizacijskom putu od homosapijensa do Van Goga. Kritikovao sam pametne što su zaćutali, snebivao se nad licemerstvom kvazi pametnih a budale pominjao samo toliko da kritika ovih prvih bude što jača i razgovetnija.

Upalilo je. Nikad više Opširnije »

Partija bez ideologije

„E, Srbijo šta si dočekala, da te Bosna kukuruzom hrani!”, prokomentarisao je otac Slobodana Gavrilovića (sada direktora Službenog glasnika, ranije disidenta i u dva navrata potpredsednika) činjenicu da je Demokratska stranka najpre registrovana u BiH, tačnije u Tuzli, aprila 1990. jer u Srbiji osnivanje stranaka nije bilo dozvoljeno, a (ipak) osnovana u Beogradu 3. februara iste godine.

Dakle, prošle nedelje je bio jubilej: 20 godina (obnovljene) Demokratske stranke.
Ili, kako sadašnji prvaci rekoše u plaćenom dodatku u jednom prestoničkom nedeljniku, „Dvadeset godina Srbije i Demokratske stranke“! Što je, i činjenično i novinarski, netačno.
Pa, recimo, mogao je i Bajaga u skorašnjim koncertima u Sava centru da napiše: 20 godina Bajage, Instruktora i Srbije.
Ali, čini se da je on ozbiljni od sadašnjih instruktora DS-a koji misle da je stranka isto što i država. Pa čak i da su jednako stare.

Elem, od 13 osnivača u stranci je samo (prvi predsednik) Dragoljub Mićinović, a od 22 člana osnivačkog odbora (u kome su bili i svi osnivači) trenutno je samo dr Ljubomir Tadić, otac aktuelnog predsednika.

Ova „stranka intelektualaca”, kako su je često nazivali, u startu je pokazivala da će joj buduću sudbinu određivati manje ili više tanka linija razgraničenja između slobode i neslobode, demokratičnosti i nedemokratičnosti -unutarstranačke i opšte. I posle 20 godina višestranačja jedina je stranka koja nema istog predsednika kao na svom početku.

Takođe, ona je stranka koja je najbolje, rekli bismo u tančine, osetila sve prednosti i mane koalicionog udruživanja, što berući plodove, što ribajući podove. Učestvovali su i na čuvenim demonstracijama 9. marta, što će im i dan-danas mnogi osporiti, ali i organizovali potpisivanje peticije za ostavku Slobodana Miloševića (početkom 1992.), što su im mnogi zaboravili. I, a za Srbiju je to nekako posebno bitno, to je i prva stranka čiji su članovi, među kojima i Borislav Pekić, dobili batine na demonstracijama ispred zgrade Televizije Beograd juna 1990.

Inače, Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke prethodilo je Pismo o namerama, Opširnije »