Govor praznine

Danas je četiri godine od kad je otišao najveći.
Prava raja svakodnevno čuje kako odzvanja “govor praznine”.
Ovo je reprint iz januara 2009.

Tirke, nije ti ovo trebalo

 ili   ““ umesto ture viskija

Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da ste saglasni sa njim- svega što napiše Bogdan Tirnanić).
Ja jesam. Ovo je moj dug njemu.

E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje “Dnevnog Telegrafa”.

Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.

Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u “Telegrafu” pisao u “dubokoj penziji”.

Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile) eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu.
Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, “Ateljeu 212″.
Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom. Dakako, voleo je i viski.
“Šta piješ?”, pitao me je u pomenutom Opširnije »

Zorzijeva gola istina

Dođem do ćoška, bacim pogled da nema nekog od njih, udahnem, sednem u kafe preko puta i gledam.
Sam.
Ma, uvek je tu bilo nekih novinčina. Za listanje.

Imao sam običaj da to radim oko 11 ujutru ili posle podne. Tamo oko četiri. Nekad i više puta na dan. Kad nema slobodno mesto koje baca jasnu paralelu, baš se iznerviram.
Koliko sam se puta tih dana setio slikara Cvetka Lainovića i opaske mu da „prijatelja razumeš u detinjstvu, a ženu kad ode“.

Najgore što sam otišao ja. Prvo u onu kladionicu ispod „Mornara“ i dobro se ubio od lošeg vinjaka. Nedelju dana kasnije u Ameriku.
Ovo moje šacovanje se dešava posle povratka.

Dakle, kafe „Piazza“ preko puta Resavske 35. Pa odmah na prvom spratu.
Pre toga je bila Šafarikova. Još se sećam onog itisona. I po zidovima je bio. Onako mračno, bez mnogo dnevne svetlosti. No, mi srećni.
Lažem, počeli smo u „Džordžu“. Tako smo, nekrsti, zvali bife „Sveti Đorđe“ u Kondinoj u kome smo se sastajali, rastajali, pili. Pa i ogovarali.

Sve je, inače, počelo nekih tri meseca ranije kad je Ledena plavuša koja, nažalost, više ne stanuje u srpskom novinarstvu došla na FPN i ošacovala mene.
Jok more, jesam visok, ali nije me spazila fizički. Mada, kasnije je, navodno, izjavila: „Ima jedan sladak mali sa političkih, trebalo bi ga maznuti. Ti ili ja“. Umesto da je oslovim apozicijom, po kojoj ju je znala cela Srbija, ja je krstim prema onoj crnogorskoj da „žena čoeku pripada“.

Nije se sramila te pripadnosti, ali ego je čudo Opširnije »